Savremena Istorija

Ravnogorci, potomci boraca JVuO i poštovaoci Ravnogorskog pokreta danas su u nekoliko hramova i manastira duž crnogorskog primorja prisutvovali pomenu besmrtnom komandantu kraljeve vojske generalu Dragoljubu Mihailoviću i njegovim saborcima. U manastiru Reževići nadomak Petrovca na Moru, jednom od najznačajnijih paštrovskih manastira parastos generalu Draži i njegovim stradalim i upokojenim borcima održan je danas, 17. jula, u 9 časova. Veliko prisustvo građana ovom događaju dokazuje da mnogobrojne srpske žrtve iz ovih krajeva nisu zaboravljene a njihovi potomci dostojanstveno i uz veliko poštovanje održaše svečani pomen svojim precima i njihovom slavnom komandantu.

Stari Ruđani se sećaju moga brata Siniše. Bio je treće dete mojih roditelja Krsta i Nevene. Rođen je 16. oktobra 1923. godine. Završio je tri razreda trgovačke akademije u Beogradu, a dalje školovanje sprečile su ratne prilike. Krajem aprila 1941. godine, Rudo je ušlo u sastav zloglasne Nezavisne države hrvatske. Vlast te nove države, odmah se okomila na srpski živalj, a sve što je bilo slove-nsko, jugoslovensko i srpsko našlo se na udaru te nove vlasti. Sinišin otac Krsto, trgovac, hotelijer i špediter, bio je dugi niz godina, predsednik udruženja Jugoslovenskih nacionalista, «ORJUN»-e. Zbog toga se on i njegova porodica nađoše među prvima na udaru ustaške vlasti. Kao imućnom čoveku, oduzeta mu je velika imovina iz magacina špedicije. Razrezan mu je i enormno visok porez od 300.000 predratnih dinara, koji je morao odmah da plati. Krsto je uhapšen, teško maltretiran i mučen. Posledica tih patnji bilo je teško obolenje za koje nije bilo leka. Od fizičke likvidacije spasila su ga tri časna čoveka – muslimana, koji su u momentu kada je trebao biti likvidiran, stali ispred njega i ustašama rekli: «Pre nego što njega likvidirate, prvo ubijte nas, jer je on nama u životu mnogo valjao.» Oni su ga slomljenog i izmrcvarenog doveli kući. Nažalost i pored pokušaja lečenja u Beogradu, spasa mu nije bilo. Umro je u tokom Drugog svetskog rata 1944. godine u 54. godini života. Sinišin stariji brat Veljko, zahvljujući jednom čoveku koji mu je javio da ga ustaše traže, uspeo je da pobegne te se u leto 1941. godine prebacio u Beograd. Najzad je i sam Siniša u avgustu 1941. godine izbegao hapšenje od strane ustaša, bekstvom na italijansku okupacionu teritoriju.

uvođenja gregorijanskog kalendara u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca u januaru 1919. Nova godina se proslavlja pre Božića. Pre Prvog svetskog rata, i srpska država i crkva Božić su proslavljale 25. decembra po starom, julijanskom kalendaru. O tome svedoče i naslovne strane „Politike” iz tog perioda. Tako su, na primer, u prazničnom trobroju našeg lista od 24, 25 i 26. decembra 1910. objavljeni prigodni božićni tekstovi, a uz tradicionalni pozdrav „Hristos se rodi” svim čitaocima i čitateljkama praznik je čestitalo uredništvo „Politike”. U istom broju, objavljena je i reportaža o pripremama za proslavu Božića na dvoru kralja Petra Karađorđevića. Navodi se da se „kralj Petar sprema da dočeka praznik isto onako kao i njegovi podanici”. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca novi, gregorijanski kalendar uveden je u januaru 1919. godine, Zakonom o izjednačavanju starog i novog kalendara. Propisano je da u čitavoj državi na dan 15. januara 1919. godine po julijanskom kalendaru prestaje da važi stari kalendar i da se danom 28. januara 1919. uvodi računanje vremena po „novom“ kalendaru. Budući da Srpska pravoslavna crkva ovaj kalendar nikada nije usvojila, 1920. Nova godina je prvi put proslavljena pre Božića.

Vojni puč 27. marta 1941. je izvela grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa brigadnim generalom Vojnog Vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem zbacivši s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivu Perovića, Vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, koja je dva dana ranije, 25. marta 1941. potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Vojni zaverenici su predali vlast maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću i osnovali Vladu na čijem čelu se našao komandant Vojnog Vazduhoplovstva general Dušan Simović, a kao potpredsednik Vlade akademik Slobodan Jovanović. Vojni zaverenici su bili podstaknuti na puč od pojedinih domaćih antinacističkih političkih opozicionih krugova, kao i na vojna i politička obećanja Velike Britanije, koja se tada nalazila u ratu sa Nemačkom. Pošto su Britanci došli do zaključka da se od kneza Pavla „ništa više ne može očekivati“, britanska Vlada izdala je nalog da se „preduzmu mere za promenu Vlade u Beogradu, čak i putem državnog udara“. Glavni posao oko podsticanja „državnog udara“ imala je da obavi Služba za specijalne operacije — SOE, koja je od leta 1940. stvarala svoje uporište uglavnom u moravskoj Srbiji. Igrajući na savezništvo sa Srbima iz Prvog svetskog rata i na novac, agenti SOE vezali su za sebe jedan veći broj viđenijih ljudi u nacionalnim udruženjima i u Zemljoradničkoj i Samostalnoj demokratskoj stranci.