Осврт историчара Момира Нинковића на књигу “Рудо у Великом рату (1914-1918)”, историчара Предрага Остојића

0

РУДО И РУЂАНИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Историчар Момир Нинковић објавио је приказ књиге “Рудо у Великом рату (1914-1918), Предрага Остојића, у Годишњаку за истраживање геноцида, св. 12-1/2020, стр. 231-251, у издању Музеја жртава геноцида.

Стогодишњица Великог рата је била „катализатор“ за изучавање низа различитих тема из историје српског народа током овог светског сукоба. У годинама које су претходиле стотој годишњици почетка Првог светског рата, потом у периоду од 2014. до 2018, али и након тога, низ домаћих и страних историчара (и заљубљеника у историју!) је објавио мноштво текстова, чланака, студија, монографија, или приредио за објављивање различите изворе – документе, фотографије, дневничка и мемоарска сведочанства. Све то је значајно допринело ширењу „научног знања“ о овом изузетно важном периоду националне историје, који има огромну улогу у уобличавању модерног српског националног идентитета. Осим помака и нових сазнања на плану изучавања „великих“ питања и тема од општег значаја, видни искораци су направљени у проучавању „локалне историје“. Са једне стране, истраживањa „завичајних“ тема унапредила су познавање локалних прилика током ратних дешавања у проучаваним селима, градовима или областима; са друге стране, ова истраживања су донела низ вредних сазнања и употпунила представе о догађајима и процесима који су се одвијали на ширем плану (научно утемељене и квалитетне „локалне историје“ воде рачуна о ширем контексту, о односу „целине“ и „дела“, „општег“ и „посебног“). 

Стогодишњица Великог рата је била „катализатор“ за изучавање низа различитих тема из историје српског народа током овог светског сукоба. У годинама које су претходиле стотој годишњици почетка Првог светског рата, потом у периоду од 2014. до 2018, али и након тога, низ домаћих и страних историчара (и заљубљеника у историју!) је објавио мноштво текстова, чланака, студија, монографија, или приредио за објављивање различите изворе – документе, фотографије, дневничка и мемоарска сведочанства. Све то је значајно допринело ширењу „научног знања“ о овом изузетно важном периоду националне историје, који има огромну улогу у уобличавању модерног српског националног идентитета. Осим помака и нових сазнања на плану изучавања „великих“ питања и тема од општег значаја, видни искораци су направљени у проучавању „локалне историје“. Са једне стране, истраживањa „завичајних“ тема унапредила су познавање локалних прилика током ратних дешавања у проучаваним селима, градовима или областима; са друге стране, ова истраживања су донела низ вредних сазнања и употпунила представе о догађајима и процесима који су се одвијали на ширем плану (научно утемељене и квалитетне „локалне историје“ воде рачуна о ширем контексту, о односу „целине“ и „дела“, „општег“ и „посебног“). Не можемо се, нити за потребе овог приказа има потребе, осврнути на све публикације које су се претходних година појавиле (мноштво чланака, више монографија, па и зборника радова; објављени извори), али бисмо истакли пар примера, који су нама били упечатљиви.

Као значајним делом (велики број предузетих корака спроведен је, инспирисан или праћен учешћем Народног музеја Ваљево) промишљен, систематски напор да се одређена локална тема заокружено, на више начина обради и презентује широј јавности издваја се пример „Ваљевске болнице“, односно – како је од времена Битке на Дрини правилније називати овај феномен – „Ваљева, града болнице“. Током обележавања стогодишњице Првог светског рата, у Ваљеву је 2017. године објављена монографија др Александра Недока „Ваљево српски ратни хируршки центар и град-болница у епицентру велике епидемије 1914–1915“. Осим тога, предузет је низ разноврсних и значајних корака на плану изградње „културе сећања“ на овај важан догађај: приређена је запажена изложба Ваљево – град болница (1914–1915) која је гостовала широм Србије, у Ваљеву су обележени објекти који су 1914/15. коришћени за смештај болесника, урађена је „виртуелна изложба“ која може да се погледа на интернету (www.valjevo-hospital.org), покренута је одговарајућа страница на друштвеној мрежи фејсбук; снимљени су документарни филмови Ваљевска болница 1914–1915 и Др Аријус ван Тинховен, ваљевски Холанђанин аутора Слободана Раковића; једна епизода популарне емисије „Квадратура круга“ је посвећена Ваљеву, граду болници (март 2017); према трећој књизи Времена смрти Добрице Ћосића урађена је представа Ваљевска болница драматурга Бранислава Недића; у режији Божидара Ђуровића и извођењу Биљане Ђуровић приређена је монодрама „Надежда Петровић“, чија радња се одвија у Ваљеву 3. априла 1915, на дан смрти велике сликарке; Влада Арсић је написао историјски роман Кад звона занеме. Ваљево 1915; у организацији Архива Србије и Историјског архива Ваљево у октобру 2015. одржана је међународна научна конференција Страдање и хуманизам. Ваљевска болница 1914–1915; објављени су тематски посвећени бројеви часописа (Историјске свеске Андрићевог института бр. 4) или прилози уз часописе (Специјални прилог бр. 115 уз Одбрану од 1. фебруара 2015) који су се бавили овом темом; у дневној штампи је објављен низ текстова са овом тематиком, а преведене су или поново објављене и књиге странаца (Џон Рид, Аријус ван Тинховен, Вилијам Хантер, Анри Барби…) које се у мањој или већој мери односе на догађаје у Ваљеву крајем 1914. и у првој половини 1915. године.
Већина наведеног (изложба, спомен-обележја, документарни филм, телевизијска емисија, историјски роман…) спада у домен онога што се назива „јавном историјом“ („прошлост која се нуди јавној потрошњи“, како је то формулисао Џон Тош). Но, ако оставимо по страни такав широк приступ и усредсредимо се на форму о којој је у овом осврту реч (монографија), у низу издања која су посвећена различитим насеобинама и областима, издвојили бисмо узорно урађену књигу „Смедерево и смедеревски крај у Првом светском рату“ Мирослава П. Лазића (Смедерево, 2018). Треба истаћи и да су, осим колега историчара, до вредних сазнања и резултата дошли и заљубљеници у историју, који су се – са племенитим побудама и „о свом руву и круву“(!!!) – подухватили истраживања и обради тема из „завичајне историје“. Међу публикацијама ових пасионираних прегалаца указујемо овом приликом на одличну књигу Жарка Талијана „Мирис тамјана. Азањци у ратовима од 1912. до 1918. године“ (Нови Сад, 2014).
У низу места о којима су током обележавања стогодишњице Великог рата објављене монографије (Азања, Београд, Ваљево, Краљево, Осечина, Рашка, Смедерево, Сремски Карловци…), налази се и Рудо, коме је посвећена књига коју овом приликом желимо да представимо научној и широј јавности. Монографија „Рудо у Великом рату 1914–1918“, историчара и књижевника из Рудог Предрага В. Остојића, је у издању „Света књиге“ објављена у Београду 2018. године. Настала је као својеврсна синтеза ауторовог дотадашњег, вишегодишњег бављења Горњодринским фронтом (у чијем захвату се налазило и Рудо) у току 1914. и 1915. године, и историјом Рудог уочи и током Великог рата. Резултате тих истраживања П. Остојић је претходно објавио у две монографије: 1) „Офанзивни Горњодрински фронт. Из љетописа Рудог за 1914“ (Рудо-Београд, 2014); 2) „Црногорска Санџачка војска на Горњодринском фронту (1914–1915)“ (Рудо-Београд, 2016); као и у чланку „Дух новог времена у новом Рудом пред Велики рат“, објављеном у Зборнику радова са Научног скупа „Милош Видаковић – Царски сонети младобосанске књижевности, као одраз друштвених прилика пред Велики рат“.
Садржај монографије чине – Увод (стр. 5–6); 18 поглавља: Рудо на почетку XX вијека (стр. 7–15), Учитељ Манојло Илић (стр. 15–19), Горње Подриње пред Велики рат (стр. 20–25), Ратне операције на Горњодринском фронту 1914. Распоред снага (стр. 26–31), Аустроугарске снаге (стр. 31–33), Офанзива ограниченог обима (август 1914). Рудо прво ослобођено место (стр. 33–36), Аустроугарска офанзива (14–22. август 1914) (стр. 37–45), Одбрана Рудог (стр. 46–53), Наставак офанзиве (стр. 53–58), Офанзива српско-црногорских снага (стр. 58–60), Наступање ка Дрини (стр. 60), Друго ослобођење Рудог. 29. август 1914. године (стр. 61–69), Одбрана на Дрини (стр. 70–83), Борбе за Рудо (стр. 83–97), Борбе на Дрини 1915. (стр. 97–115), Трећи пад Рудог (стр. 115–119), Окупација (15.11.1915) (стр. 119–121), Коначно ослобођење (стр. 121–129); на крају књиге налазе се Фото прилози (стр. 130–142), списак коришћених извора и литературе (стр. 143–146), Изводи из рецензија студија и текстова које се налазе у монографији Рудо у Великом рату (1914–1918) (стр. 147–148), као и библиографија аутора (стр. 149).

***
Свеобухватно посматрано, садржај књиге се може приказати кроз три тематска оквира: 1) уводни делови књиге о Рудом и Горњем Подрињу пре Првог светског рата; 2) ратне операције око Рудог и на Горњодринском фронту; 3) судбина Рудог и Руђана у Великом рату. Што се прве ставке тиче, на њу се односе прва три, горенаведена поглавља књиге. У њима се аутор осврнуо на историју Рудог од велике поплаве из новембра 1896, када је „ријека Лим однијела касабу Рудо“, до почетка Великог рата. Приказана је планска изградња новог насеља на висоравни на десној обали Лима, градња различитих приватних и јавних, верских и административних објеката, инфраструктуре. Осим података о изграђеним објектима и саобраћајницама, аутор је читаоцима изглед места приближио са више фотографија датих како у уводним деловима књиге, тако и у фото прилозима на крају монографије. Наведени су број и структура становништва, као и административна организација Горњег Подриња. Према попису из 1910. у Рудом је живело 755 становника – 305 православних, 411 муслимана и 42 католика. Уочи Првог светског рата Рудо и околне сеоске општине су улазиле у састав котарског (среског) подручја Вишеград (према попису из 1910. у овом котару је живело 24.350 становника – 11.840 православних, 11.460 муслимана, 700 католика, око 300 Јевреја и мањи број „осталих“). На подручју данашње општине Рудо – према прорачуну аутора – 1910. године је живело 9.892 становника, и то: 6.142 православна, 3.633 муслимана, 112 католика и пет Јевреја. Пишући о „развоју новог насеља“ аутор се осврнуо и на „стварање грађанског духа у њему“, као и на напредак који је почетком 20. века постигнут „како у привредној тако и у културно-просвјетној делатности“. О привредној делатности сведоче, на пример, подаци о формирању Српске земљорадничке задруге у Штрпцима 1907. године (прва таква „сељачка кредитна задруга“ на простору аустроугарске провинције Босне и Херцеговине). Дужну пажњу аутор је посветио просветним и културним приликама – оснивању првих народних основних школа у руђанском крају (у Штрпцима и Рудом), оснивању Српске православне читаонице и Одбора СПКД „Просвјета“ у Штрпцима; формирању Одбора „Просвјете“ и оснивању и делатности Српске читаонице и књижнице у Рудом. Указано је и на значај изградње цркава у Штрпцима (1908) и Рудом (1912).
Из књиге се јасно види улога коју су свештеници и учитељи имали у описмењавању и културном уздизању српског становништва – аутор је посебно указао на делатност штрбачког протојереја Косте Поповића, учитеља Манојла Илића и песника и критичара Милоша Видаковића. Из делатности ових „националних радника“ се добро види онај „ситан рад“ и приступ („просветом до слободе“) за који се залагао Томаш Масарик; односно она борба „бестелесним силама“ и „војевање просветом и народном образованошћу, војевање мирно, беспрекидно и неодољиво“, „војевање књигом и просветом, јачањем свести и духа народног“ на које је после анексије Босне и Херцеговине упућивао мудри Стојан Новаковић. Кроз сећања протојереја Славка Поповића (1905–1978) и анегдоту о држању газде Николе Миковића (1882–1932) аутор је одлично приказао атмосферу и дух који је владао међу Србима после победа у Првом балканском рату. На Илинданском вашару 1913. Н. Миковић је у колу више пута узвикнуо: „Доље цар Фрањо Јосиф!“; после пријаве доушника уследило је хапшење, саслушање и одређивање казне од стране котарског предстојника у Вишеграду. „Осуђен на новчану казну од пет круна, газда Никола је понудио новчаницу од десет круна. Пошто судски писар није имао да врати новчаницу од пет круна, газда Никола је судском предстојнику, који се у том моменту није снашао довикнуо ‘Може још једном – Доље цар Фрањо Јосиф – и без кусура!’ послије чега је изашао из предстојникове канцеларије“ – прибележио је П. Остојић о овом „случају“, који се „у Рудом […] и данас препричава“. О расположењу и пркосном држању, чак и младих нараштаја, уочи избијања Првог светског рата сведочи прота С. Поповић: „Наша српска читаоница у Рудом је предњачила националним радом па су нам били узор, те смо и ми основали нашу ‘Дечију читаоницу’. […] Старији су се изненадили нашој предузимљивости и одлучности и самопоуздању и озбиљности. Поред осталог примали смо ‘Дечије новине’ тетка Зорке, а основали смо и књижницу. И као деца мрзели смо Аустрију. Дошао је и Видовдан 1914. године. После школе и свечаности црквене, ми деца смо прешли у читаоницу дечју. На њој смо имали српску заставу. Депеша је дошла да је погинуо Фердинанд. Са куће су скинуте српске заставе и по наређењу ставили су црне заставе. Ми, на нашој читаоници оставили смо српску. Дошао је (наредник) и грдно нас изгрдио, а мене записао. Ми смо нашу заставу морали скинути, али смо унишли у читаоницу и запевали нашу омиљену тада песму ‘Соколови добри птићи, децо моја Југовићи…“ Без увида у ово „стање духа“ српског народа немогуће је разумети јунаштво, напоре и жртве који су поднети током Великог рата!
За разумевање догађаја и војних операција који су уследили по аустроугарској објави рата Краљевини Србији, битни су и они уводни делови књиге који дају ширу слику Горњег Подриња, тј. подручја три котарске општине: Фоче, Чајнича и Вишеграда. Осим структуре становништва, аутор наводи податке о бројности и распореду аустроугарских снага на овом простору у мирнодопском периоду, даје приказ терена („планински, шумовит, беспутан, углавном неприступачан“), саобраћајница и „природних праваца“ за војна дејства; пажњу посвећује и фортификационим аустроугарским радовима (посебна активност на овом плану је испољена после анексије 1908), као и сталном јачању аустроугарских „одбрамбених“ снага на простору Босне и Херцеговине – 1895: 22.944 војника; 1910: 33.758 војника (подсећамо, Аустроугарска је још од 1907. почела агресивније да води „балканску политику“ и од краја те године се могу пратити идеје и планови за војни обрачун са Краљевином Србијом). Иначе, упоредо са уводним деловима монографије, па и са целом књигом П. Остојића, интересантно је читати Андрићеве „Рзавске брегове“ и „На Дрини ћуприју“.
***
Други тематски оквир књиге се односи на ратне операције око Рудог и на Горњодринском фронту током Првог светског рата. Овим питањима је посвећен највећи део монографије. Да би се разумела дешавања у и око Рудог у Великом рату, пре свега треба имати на уму стратешки значај овог малог места које је бранило долину Лима од продора аустроугарских снага. Током Првог светског рата Рудо је више пута прелазило „из руке у руку“ – српска војска га је ослободила у ноћи 3/4. августа 1914; аустроугарске снаге су га повратиле 19. августа; десет дана касније, 29. августа је уследило друго ослобођење Рудог (Лимски одред Ужичке војске); 3. децембра 1914. аустроугарске трупе су поново запоселе овај погранични градић; само недељу дана касније, 10. децембра 1914. Рудо је по трећи пут ослобођено (Шекуларско-трепачки батаљон Доњовасојевићке бригаде); 15. новембра 1915. аустроугарске јединице су трећи пут ушле у Рудо (чиме је отпочела трогодишња окупација); а 4. новембра 1918. Рудо је четврти пут, „коначно“ ослобођено („комитско-устаничке чете поручника српске војске, Косте Миловановића Пећанца“). Већ из овог кратког набрајања је јасно колико су се око Рудог као стратешки важног места „ломила копља“ у току рата. Суштину о значају стратешког положаја Рудог аутор је сјајно приказао зналачки одабраним цитатом из краће приповетке Ива Андрића „Руђански бегови“, који је послужио као епиграф књиге: „Откако је света и века то је тако. Једни говоре, други слушају, али ствари остају на свом месту. А ствар је у овоме: не војска, него чета једна која би хтела да прође пут Увца и Прибоја, не може да не удари на Рудо. То су насеља која привлаче промет и благостање, али и сваку напаст и опасност. Ко ту живи, тај стоји на стражи, хтео не хтео, јер нит војска на свом путу може заобићи Рудо, нит се Рудо може уклонити војсци. Ако има неки ратни поход, и ако иде преко ових крајева, пут му је на Рудо. А кад ће настати ратови и наићи походи, то није у рукама Руђана, ни руђанских бегова, него у вољи судбине и одлукама царева. Руђанско је само како ће их дочекати и пропустити друмом поред ког живе.“ Ове Андрићеве речи су „кључ“ за разумевање стратешког положаја Рудог који је условио ток ратних операција и дешавања на том простору, пре свега у периоду 1914. и 1915, али и приликом ослобођења 1918. године.
Највише простора у књизи је посвећено операцијама и борбама на Горњодринском фронту у току 1914. и 1915. године, које је аутор темељно приказао. У истраживачком погледу посматрано, најзначајнији делови књиге односе се управо на ту проблематику. То је тематика којом се аутор детаљно бавио током више година и о којој је, као што смо поменули, објавио две монографије. То је тематика у којој је Предраг Остојић суверен! Вреди истаћи и да током читања књиге пада у очи да аутор у потпуности влада војном терминологијом (просторија, зона/сектор одговорности, рејон, одсек, резерва, рекогносцирање, извидничке патроле, обухватни маневар, позиционирање, развијање, релација, сектор, линија, одступни марш, пасивни напад, еластична одбрана, потпорница/потпорник, заштитница…). Описујући војне операције на Горњодринском фронту, аутор увек води рачуна о „широј слици“ и повезује те борбе са током операција на другим секторима. Није потребно посебно наглашавати колико је због условљености, међузависности са борбама на другим деловима фронта то важно за потпуно разумевање тока операција. Пишући о току операција аутор нас упознаје са стратегијским замислима, плановима и циљевима зараћених страна, са везама и садејством између појединих војних формација; даје детаљан приказ распореда снага две српске краљевине и аустроугарских војних формација; наводи структуру и састав јединица, осврће се на њихов командни кадар и бројност, оруђа са којима су располагали; реконструише ток операција на дневном нивоу на различитим одсецима фронта, наводи губитке – број погинулих, заробљених, несталих, контузовних, избачених из строја; доноси податке о броју заробљених и заплењеним оруђима. Аутор води рачуна и о утицају атмосферских прилика и водостаја река на ток борби, пише о глади и проблемима при снабдевању војске, суочавању са епидемијом „три тифуса“. Осврће се на учешће локалног српског становништва у борбама и ступање у српске добровољачке јединице; помиње, са једне стране, терор који су спроводили шуцкори (нерегуларне јединице које су починиле бројне злочине над Србима у Босни и Херцеговини; у руђанском крају и, уопште, у источној Босни и на простору Херцеговине нарочито су се муслимани шуцкори издвајали по суровости; Владимир Ћоровић је писао да су ове јединице углавном биле састављене од „најгорег олоша“, а Иво Андрић да су у њихов састав улазили „пијанци и други беспосличари, углавном људи који су одавно у завади са добрим друштвом и у сукобу са законом“) и помоћ локалног муслиманског становништва аустроугарској војсци, а са друге наводи оне – додуше малобројне – случајеве муслимана који су као добровољци ступали у српску војску.
У вези са Рудом и операцијама које су вођене у Великом рату, вреди поменути и то да је ова мала погранична варош била прво ослобођено место на простору аустроугарске провинције Босне и Херцеговине, и уопште на простору Црно-жуте монархије, почетком августа 1914. Током прве две ратне године оно је имало улогу „позадинске базе“ српских снага – у њему су биле смештене „позадинске службе, команда мјеста, комора и ратна прихватна болница црногорске Санџачке војске“. Треба нагласити да истраживања П. Остојића јасно показују значај који је Горњодрински фронт имао у току 1914. и 1915. године. Пре свега, овде бисмо истакли ауторово указивање на велики допринос који су Лимска дивизија и, шире посматрано, цела црногорска Санџачка војска у садејству са Лимским одредом Ужичке војске, имали у победи оствареној у Колубарској бици (ове јединице су успеле да задрже „знатне аустроугарске снаге, којима је био циљ да брзим продором ка Прибоју, Новој Вароши и Сјеници обухвате српске снаге у повлачењу и задају им одлучујући ударац“). Осим овога, аутор је јасно показао значај који су одбрана Рудог и затварање правца долином Лима од стране Санџачке војске (осим јунаштва које су показали црногорски војници, П. Остојић нарочито истиче значај „тактичких потеза“ и правовремених одлука које је доносио сердар Јанко Вукотић) имали током „тројне офанзиве“ Централних сила са којом се Краљевина Србија суочила у јесен 1915. Бранећи прилазе Рудом чак до средине новембра 1915. Санџачка војска је „спријечила реализацију плана аустроугарског генералштаба о удару у бок и пресијецању одступнице српској војсци ка Јадранској обали“.
Из монографије П. Остојића и описа борби које су вођене на Горњодринском фронту у пуној мери се види колико је Први светски рат за Србе био време јунаштва и великих подвига. У књизи читамо како су се слабо опремљене српске јединице суочавале и носиле са „надмоћним аустроугарским трупама“, односно са „вишеструко надмоћним, боље опремљеним и наоружаним“ аустроугарским снагама. Бројчана надмоћ аустроугарских јединица је понекад била изразита – на пример, у борбама вођеним у јесен 1914. наспрам црногорског Дринског одреда јачине 10.110 војника, стајале су аустроугарска јединице које су бројале „око 20.000 војника“. Међутим, и онда када су у одређеним периодима или на одређеним одсецима фронта снаге у људству биле приближне, аустроугарска страна је имала „премоћ у артиљерији и техничким средствима“. Упркос томе што је конфигурација терена на Горњодринском фронту ограничавала употребу већих артиљеријских јединица, та аустроугарска „апсолутну надмоћ у артиљерији“ посебно пада у очи док читамо књигу. Како се она практично одражавала на борбе које су вођене, добро се може сагледати из дневничких бележака капетана Мила Кењића које аутор наводи у монографији. Описујући борбе почетком децембра 1914. капетан Кењић бележи да је непријатељ „отворио паклену артиљеријску ватру, на наше положаје, нарочито на Вихри [планински врх недалеко од Рудог – прим. М. Нинковића]“ и да је „непријатељска артиљерија, а поготово хаубица својим разорним дејством разрушила све стрељачке ровове и управо прекопала читаво брдо Вихре“.
У „жестоким“, „огорченим борбама“ које су вођене, српске снаге су трпеле огромне губитке – на пример, Језерско-шарански батаљон је у борбама вођеним 15. августа 1914. имао „велике губитке од 25% мртвих и рањених и погибију команданта батаљона Вука Бојовића“ (иначе, из књиге се виде велике жртве које је официрски кадар – од потпоручника до мајора – претрпео у борбама на Горњодринском фронту); приликом одбране Рудог у данима који су претходили другом аустроугарском заузимању места 19. августа 1914, српске снаге – углавном Горњачки четнички одред и Лимска добровољачка чета – су имале „44 мртва, 105 рањених, 116 несталих (урачунати тешки рањеници који нису извучени са линије) и 3 контузована“; у борбама које су 21. и 22. августа 1914. вођене на Цигли, Оштрељу и Црном врху Лимски одред Ужичке војске је имао „109 мртвих официра, подофицира и војника, 321 рањеног и 232 нестала (урачунати и рањени који нису извучени са положаја)“; у време Колубарске битке „само два регрутска батаљона Лимске дивизије, бранећи Вихру, имали су око 120 мртвих и рањених војника[,] подофицира и официра“. Само из ових неколико података је јасно колико је, осим јуначке епопеје, за Србе Велики рат био и: „Време смрти“. О начину на који су се српски војници носили са страдањем, њиховој спремности на жртву и „духу“ којим су били прожети сведоче речи које су бајонетима уклесали на надгробни камен свог старешине, мајора Василија Луковића који је у августу 1914. страдао у борбама на Цигли (општина Чајетина): „Испунио си своју дужност према краљу и Отаџбини. Завидимо ти и поздрављамо ти породицу.“
Из књиге се види како су српске снаге у дефанзиви пружале „жесток отпор“, односно водиле – како документи наводе – „упорне борбе са врло јаким противником“, „најупорније […] браниле“ положаје, у тешким околностима водиле борбу „без предаха“. Водиле су – како аутор наводи – борбу „прса у прса“, „борбу бомбама и бајонетама“; одбијале ударе и предузимале офанзивна дејства, јуришима заузимале висове, сламале отпор непријатеља, наносећи му велике губитке, заробљавале војнике и плениле оруђа. Примера ради, у документима црногорске Санџачке војске о дводневним борбама вођеним крајем октобра 1915. наводи се да су „наши јуче заузели Суху Гору и Вардиште и […] у гоњењу заробили: један исправан митраљез и четири брдска брзометна топа, без затварача“, као и да је „непријатељ на бојишту оставио четири до пет стотина лешева, а да је заробљено око 180 војника и један официр“. Иначе, поводом ових борби краљ Никола Петровић је похвалио Косовски одред – који је својом пожртвованошћу спречио даљи продор аустроугарских снага „преко Рудог ка Пријепољу и Сјеници“, што би угрозило повлачење војске Краљевине Србије – следећим речима: „Његово Величанство Краљ, честита храбрим соколовима Косовског одреда јуначку побједу извојевану на дан Светог Петра Цетињског, Божијом и његовом помоћи, и вјерује у крајњу српску побједу.“ Колико симболике у само једној реченици! Поготово када је читамо данас, почетком 2020. године.
Свеукупно посматрано, читајући књигу постаје нам јасно због чега је – како П. Остојић наводи – начелник генералштаба аустроугарске војске Конрад Хецендорф, говорећи о отпору црногорских војника приликом „тројне инвазије“ на Србију, касније изјављивао: „Борили смо се са јунацима из бајке.“ Причу о овој теми бисмо завршили једним „личним запажањем“. Премда су нам блиске оне речи Бранка Ћопића – из једне од приповетки објављених у „Башти сљезове боје“ – према којима је рат „срамота и греота за сваког живог божјег створа“, када се већ морало ратовати (а морало се: „одбрана је с животом скопчана“), онда је било лепо читати како се војске две српске краљевине – Србије и Црне Горе – заједно са добровољцима из Горњег Подриња боре против аустроугарских трупа; како се „раме уз раме“ на Горњодринском фронту боре Доњовасојевићка, Кучко-братоношка, Зетска, Дечанска, Острошка, Бјелопољска, Колашинска, Ловћенска, Дурмиторска, Пљеваљска, Ђаковичка и Ужичка бригада; Ужички, Дрински, Јаворски, Мокрогорски, Косовски, Ковачки, Љубишански, Златиборски четнички и Горњачки четнички одред; Дринска, Пљеваљска и Шумадијска дивизија II позива; Шекуларско-трепачки, Језерско-шарански, Доњоморачки и Бољанићки батаљон; Лимска добровољачка и Радмужничка чета; како садејствују Лимски одред Ужичке војске и црногорска Лимска дивизија; како је Рудо ослобађао Шекуларско-трепачки батаљон, а бранили га мештани, Лимски одред Ужичке војске, Косовски одред црногорске војске, Дечанска и Доњовасојевићка бригада.
***
Трећи тематски оквир књиге, о коме бисмо нешто рекли, односи се на оно „руђанско“, које помиње И. Андрић; на оно како ће „дочекати и пропустити“ војске које су наилазиле „друмом поред ког живе“. Пишући о претходној теми видели смо колико је Велики рат за Србе био јуначка епопеја, али и време мучеништва и страдања. Кроз ове две ствари можемо сагледати и место Рудог и Руђана у Првом светском рату. Кренимо од дочека и јуначке „компоненте“. Када је српско становништво у питању, оно је војске Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе дочекало са одушевљењем. Како наводи аутор, приликом првог ослобођења Рудог српске јединице су биле дочекане са „одушевљењем и нескривеним задовољством од стране мјештана“. Поменути прота С. Поповић о томе бележи: „Ми деца смо са поносом дочекали прве српске војнике. Узимали смо њихове пушке, вешали преко рамена опасаче.“ Са истим осећањима је дочекано и „коначно“ ослобођења овог пограничног градића у новембру 1918. Као што смо поменули, становници Рудог и околних српских села (као и целог Горњег Подриња) су – што појединачно, што у мањим или већим групама – добровољно ступали у редове војски две српске краљевине. Поменимо овом приликом да се почетком августа 1914, после ослобођења Чајнича и Челебића, 550 добровољаца прикључило црногорском Санџачком одреду, а да је – у току истог месеца – 403 младића (међу њима и 9 муслимана!) и 9 девојака из Вишеградског среза приступило Лимском одреду Ужичке војске у Штрпцима. Наведене бројке упечатљиво сведоче о израженој националној свести народа из тих крајева. На више места у књизи аутор помиње учешће мештана у одбрани Рудог, што кроз пружање помоћи српским војницима, што директно са пушком у руци. Наравно, Руђани су остајали у српским добровољачким јединицама и учествовали у борбама и на другим фронтовима (о овоме, али и о храбрости и пожртвовању које су исказивали, сведоче одликовања – Албанска споменица Светозара Брадоњића из Гојаве и сребрени војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима Милорада Ћировића из Горње Ријеке, Штрпци – која је аутор објавио као прилоге уз књигу). Локално становништво се и приликом пробоја Солунског фронта „активирало“: одметали су се у шуме и оружаном борбом дали допринос ослобођењу. Са друге стране, аутор указује на то да је међу житељима Рудог и околних села било и оних који су мобилисани у аустроугарску војску и да је део њих током рата страдао на различитим фронтовима (тај број је „тешко одредити, али свакако, није занемарљив“). Такође, извесно је да је одређени део муслимана из руђанског краја био у шуцкорима, као и да је локално муслиманско становништво током операција пружало помоћ аустроугарској војсци (на пример, 17. августа 1914. 3. чета 1. батаљона 4. пука III позива Лимског одреда Ужичке војске је била „десеткована пушчаном ватром мјештана муслимана код села Зубањ“).
Што се тиче страдања, одмах после видовданског пуцња атентатора који је имао „чудно име“ („Састављено од имена принца и архангела“, како каже Црњански у Коментарима уз Итаку), у – речима П. Остојића – „дивљачким и рушилачким насртајима на српску имовину и њихове животе“ били су погођени и Руђани. Тако је, на пример, младић Јово Вуковић на железничкој станици у Сарајеву тешко претучен, „полумртав“ убачен у теретни вагон воза који је ишао за Рудо, где је „од посљедица задобијених повреда, наредне 1915. године, умро“ (о размерама трагедија са којима су се суочавале читаве породице сведочи и то што су, како наводи аутор, током 1917. у Рудом од „болести, немаштине и глади, које је донио рат“ преминули и његов брат Божо и мајка Танкоса). Као и у осталим крајевима Босне и Херцеговине у периоду после атентата на удару су се прво нашли угледнији Срби, свештенство, интелектуална и политичка елита. Поменути „национални радник“ учитељ Манојло Илић и остали угледни грађани, попут руђанског свештеника Данила Шиљка, били су депортовани у један од најозлоглашенијих аустроугарских логора – Арад у Румунији (осим оних који су страдали у логору, неки од преживелих су недуго после рата умирали од „посљедица логорске тортуре“, попут Ђорђа Топаловића, који је преминуо 1920). По одвођењу у логор учитеља М. Илића, његову кућу у Рудом су опколили војници („Мађари и шуцкори“), затворили унутра супругу и малу децу, полили петролејом и запалили. Како наводи историчар Владимир Ћоровић: „На писак дјеце дотрчале су комшије муслимани и послије оштре препирке с војницима и њиховим пратиоцима додали затворенима љестве и тако их спасили од очите смрти.“ Колико су му извори дозволили аутор се осврнуо и на страдање и депортовање српског становништва из Рудог и околине у логор у Добоју (овај логор је био један од симбола страдања босанских и херцеговачких Срба током Великог рата; речима Боривоја Милошевића: „По својој страхоти и бројним жртвама Добој представља острво Видо или плаву гробницу Срба из Босне и Херцеговине“). У првој групи од „600 Срба из источне Босне, из пограничног појаса са Србијом и Црном Гором“, која је у логор стигла крајем 1915, били су и Руђани Лазар и Борисав Старовлах. Аутор наводи и 34 имена логораша из руђанског и вишеградског краја који су преминули у добојском логору. Наглашавамо овде да је руђански крај као погранични и ближи линији фронта – уз остале делове источне Херцеговине и источне Босне који су били наслоњени на Србију и Црну Гору – посебно био „подложан“ аустроугарским репресивним мерама.
Као и војници, и локално становништво се суочавало са глађу и болестима. И умирало од истих. Нарочито је погубна била епидемија пегавог тифуса, која је у фебруара 1915. „узела маха“ и обележила читаву прву половину године (ово – речима начелника Санитета Врховне команде Лазара Генчића – „Здравствено Косово“ је однело више људских живота него дотадашње ратне операције и аустроугарски злочини из 1914. године). У току пролећа 1915. већи број војника и цивила је лечен у Рудом, где се, као што смо поменули, налазила „прихватна болница“. Позивајући се на необјављени рукопис Драгољуба Мићовића („Газдарица Невена“), П. Остојић наводи да је „велики број дјевојака из Рудог и околине, међу којима и његова мајка Невена, радило у прихватној болници, његујући рањене и болесне“. Наводећи појединачне случајеве смрти од „пегавца“, аутор констатује: „Приближан број умрлих у Рудом и околини током трајања епидемије тешко је одредити и он се оквирно може процијенити на више стотина цивила и војника присутних на том терену.“ Значајан део становника руђанског краја је током рата искусио и избеглиштво. П. Остојић, на пример, наводи да су пред прво аустроугарско заузимање Рудог „цивили, мјештани и избјеглице из околних села, углавном жене са дјецом, у страху […] напустили Рудо, настојећи да се преко планинских превоја Варде и Цигле домогну Ужица“, па су јединице Двојне монархије 19. августа 1914. ушле у „готово пусто Рудо“. Да је таква одлука о напуштању места била исправна показују претходна искуства са шуцкорима, а потврђују случајеви убистава оних који се нису склањали пред аустроугарском војском (на пример, приликом другог заузимања Рудог, у децембру 1914, шуцкори су „на кућном прагу“ убили Боја Старовлаха). Из књиге П. Остојића се добро види колико је локално српско становништво било изложено страдањима током операција на Горњодринском фронту и шире. Страдало се од редовних аустроугарских јединице, шуцкора, али и од локалног муслиманског становништва (они су пружали подршку аустроугарским трупама током операција, па су се у неким случајевима и повлачили заједно са њима). Нарочито велики злочини су почињени онда када су се аустроугарске снаге повлачиле – тада су паљене српске куће, а цивили убијани (на пример, у једном од извештаја из августа 1914. командант Ибарске дивизијске области пуковник Зисић наводи да после повлачења аустроугарских јединица „на путу Прибој–Увац има много повешаних Срба хришћана“). Осим што су аустроугарске снаге иза себе остављале – како П. Остојић наводи – „само згаришта и лешеве“, било је случајева да су српске цивиле користиле као „живи штит“.
Аутор је – колико су му то извори дозволили – посветио пажњу и периоду окупације која је трајала непуне три године (15.11.1915–4.11.1918). Када су средином новембра 1915. аустроугарске јединице ушле у Рудо, оно је било „порушено и пусто“ (као један од показатеља претрпљених разарања могу послужити подаци које П. Остојић наводи о вишеструком паљењу и онеспособљавању дрвеног моста који је 1903. подигнут на Лиму; на сличан начин је „прошла“ и Ћуприја у Вишеграду). „Ратна разарања, глад и болести које га нису заобишле однијеле су велики број живота житеља овог пограничног мјеста и његове околине. Било да је животу пресуђивао метак, трбушни или пјегави тифус и глад, чињенице говоре да је најмање четвртина житеља Рудог и околине изгубила живот током трајања рата. Када се узму у обзир сви они који су током рата с пушком или са завежљајем напустили Рудо или су били одведени у логоре, добије се поразна слика, која говори да је на овим просторима тек нешто више од половине становника остало да преживљава тешке дане аустроугарске окупације“ – наводи П. Остојић о стању у коме је Рудо дочекало окупацију. Осим депортација у добојски логор, аутор се осврнуо и на остале репресивне мере аустроугарских власти које су пратиле окупаторски режим (попут хапшења, осуде на смрт и стрељања сељака Пера Топаловића из Оскоруша код Рудог, уз образложење да се „као комитаџија прикључио непријатељу“), као и на тешке услове живота (болести, глад, немаштина) и „додатни намет“ који је – због глади која је „у зиму 1917/18. запријетила и Бечу и другим градовима Аустроугарске“ – углавном „тражен од српског живља које је ионако једва преживљавало“. Имајући у виду страдања током целог рата, аутор, износи следећу процену: „Тачан број страдалих Руђана у Великом рату немогуће је утврдити, али се са сигурношћу може рећи да је најмање 1/3 житеља овог краја настрадала у вртлогу ратних дешавања.“ Причу о Рудом у Великом рату, П. Остојић је завршио са описом операција које су довеле до ослобођења места почетком новембра 1918, и са „прводецембарским уједињењем“ и прокламовањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Осим што је био време великог јунаштва и огромног страдања, Први светски рат је за Србе и време великих победа, ослобођења и уједињења!
***
Из до сада наведеног јасно је да је највећи део књиге посвећен српском народу, али и да је муслиманско становништво – у различитим контекстима – помињано у монографији. Имајући у виду конфесионалну структуру становништва Рудог и котара Вишеград, са готово подједнаким уделом православних хришћана и муслимана, намеће се питање у којој мери наслов монографије одговара њеном садржају, односно да ли су једни и други на одговарајући начин заступљени у књизи. То питање, због осетљивости теме, заслужује посебан коментар. Вековно „оптерећење“ у односима православног и муслиманског становништва на том простору, који су дубоко подељени дочекали Видовдан 1914, дошло је до „усијања“ током Великог рата (немале „заслуге“ за то је имала и Аустроугарска, што у току претходних деценија, што током трајања самог рата). Те две заједнице су током историје у одређеној мери функционисале као „паралелни светови“, па су имале и своје „паралелне“ историје. Штавише, како је то Рајко Ного негде написао: „Не постоје у Босни само паралелне историје, већ и паралелне перцепције: свака ствар се види на најмање три, углавном супротстављена начина.“ Пишући о простору о коме је у монографији П. Остојића реч, И. Андрић је ово сјајно илустровао оним речима с почетка „На Дрини ћуприје“ о томе како српска деца за „округле удубине“ на обали Дрине сматрају да су „трагови Шарчевих копита“ и повезују их са Краљевић Марком, док муслиманска деца „знају“ да је те трагове оставила „крилата бедевија“ Ђерзелез Алије. „Они се о томе и не препиру, толико су и једни и други убеђени у тачност свога веровања. И нема примера да је икад ико успео да кога разувери или да је ко променио своје мишљење“ – бележи о овом питању Андрић. Када уз наведено имамо у виду и данашње прилике на простору Босне и Херцеговине и чињеницу да живимо у времену „постистине“, онда је јасно колико је проблем интерпретације компликовано питање када се ради о једној оваквој теми.
Да ли је П. Остојић у монографији „Рудо у Великом рату 1914–1918“ наступао као „паралелни историчар“ са „селективном перцепцијом“ или као неко ко се придржава правила струке и коректно односи према свим расположивим изворима? На који начин су представљени и заступљени муслимани у монографији? Као што смо поменули, уз податке о уделу православних у укупном становништву, аутор наводи и оне о бројности муслимана. Уз податке о изградњи православних цркава, П. Остојић помиње и изградњу џамије у „новом“ Рудом 1899; уз фотографије православних храмова, уз рукопис књиге је приложио и слике џамија; говорећи о раду Српске читаонице у Рудом, помиње и „исламску киратхеану“ (читаоницу). Наспрам – као што смо поменули – делатности шуцкора и помоћи локалног муслиманског становништва аустроугарским јединицама, помиње муслимане који су као добровољци ступили у српску војску и оне који су бранили српско становништво од терора шуцкора. Уз радове српских историчара и аутора, П. Остојић у монографији користи и текст Алије Бејтића „Рудо и рудски крај кроз вијекове“ („Сепарат из књиге Рудо – споменица поводом 30-годишњице Прве пролетерске бригаде“). Посматрајући само „локалну компоненту“ (оно „руђанско“ које смо помињали), приметно је да је више пажње у монографији аутор посветио Српској читаоници него „киратхеани“, да је више простора дао црквама него џамијама, мештанима Србима него муслиманима. Међутим, та разлика и „диспропорција“ на први поглед(!) изгледа већом него што јесте, због тога што се претежан део књиге односи на операције које су водиле српске снаге. Мишљења смо да су количина сачуваних извора о различитим темама, и карактер (разноврсних) сведочанстава до којих је аутор успео да дође, пресудно утицали на заступљеност појединих питања у књизи. Као што су делатност војних јединица и војне операције, у односу на свакодневни живот цивила, знатно заступљеније (извори војне провенијенције су далеко боље сачувани), тако је и степен сачуваности/доступности извора о локалном српском, односно муслиманском становништву утицао на простор који су добили у монографији. Поменути подаци о локалном муслиманском становништву које аутор наводи (поједностављено, са српског становишта, речено: pro et contra), говоре у прилог томе да су објективни разлози, а не неко „селективно слепило“ и некритички однос утицали на простор који је муслиманска „компонента“ добила у књизи. Свеукупно посматрано, наш утисак је да је П. Остојић искористио све податке до којих је у изворима дошао и да се на коректан, па ако можемо тако да кажемо и поштен начин односио према наведеној проблематици.
***
Монографија „Рудо у Великом рату 1914–1918“ је заснована на необјављеним документима, пре свега из Војног архива (Београд), али и Државног архива Црне Горе (Цетиње); објављеним изворима од којих аутор посебно детаљно користи едицију „Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца“ објављену у међуратном периоду; консултован је и низ периодичних публикације из времена пре и током Првог светског рата, као и из међуратног периода; и различита релевантна историографска и мемоарска литература. Значајну улогу у уобличавању књиге имала су и „теренска истраживања“ која су дала додатан квалитет монографији. Аутор је обишао локална гробља и подигнута спомен-обележја, посетио цркве (неке од њих су изграђене уочи рата у периоду о коме је аутор писао, покрај неких се налазе споменици и спомен-обележја, а у некима се чувају вредни записи), разговарао са потомцима Руђана, дошао до фотографија и одликовања из тог периода, до необјављених рукописа који се чувају у приватним збиркама. Познавање терена му је омогућило и да потпуније сагледа ток војних операција и појединачних борби. Посебну похвалу заслужује напор П. Остојића да употпуни књигу низом фотографија и фото прилога (чак 91)! Утолико пре што се неке од фотографија по први пут објављују. Оне на добар начин употпуњавају текст књиге и представљају одличан историјски извор, како за период Првог светског рата уопште, тако и за локалну историју Рудог и Горњег Подриња. Међу прилозима се налази и извод из песме „Мојковачка битка“ Радована Бећировића Требјешког који је посвећен „борбама око Вишеграда и Рудог“. Ови стихови нам се чине вишеструко интересантним – осим што на особен начин говоре о борбама о којима је у књизи реч, они дају могућност да се у том епском десетерцу осети нешто од духа који је покретао војнике који су се борили на Горњодринском фронту. Историчар Станоје Станојевић је после Великог рата у „Политици“ писао како ће се ратни догађаји ускоро причати „раме уз раме“ са народним јуначким песмама. Наведени стихови Р. Б. Требјешког показује да о њима не само што се причало, већ су и испеване нове песме.
Навели бисмо још неке коментаре, запажања и размишљања који су нам се јављали током читања књиге. Говорећи о војскама две српске краљевине, аутор користи придеве „српска“ и „црногорска“. Јасно нам је да због злоупотребе термина „србијански“ (свођење свега што је српско на србијанско, да би потом оно што није србијанско престало да буде српско – како на то упозорава Мило Ломпар), треба бити опрезан по том питању. Међутим, када се говори о заједничким операцијама јединица Србије и Црне Горе у Првом светском рату, чини се да је оправдано и практично посегнути за овим термином како би се правила разлика између две српске војске (и црногорска је српска; а збирно их треба називати српским). Додатни аргумент у прилог томе је то што се и у изворима из тог времена користи термин „србијанска“ за војску Краљевине Србије. На пример, то у монографији потврђују изводи из дневника капетана Мила Кењића („србијанска војска“, „србијанске трупе“) и Операцијски дневник Друге санџачке дивизије црногорске војске („Србијанци“). Наравно, на термину „србијански“ не треба иначе инсистирати, и треба га користити само за период до јануара 1916. и капитулације Црне Горе (после тога је остала само једна српска војска).
Читајући монографију нисмо наишли на неке чињеничне грешке и пропусте. Овом приликом – из крајње уских „локалпатриотских“ побуда – само скрећемо пажњу на корекцију у називу једног од топонима који се помиње у монографији. Описујући борбе вођене у октобру 1914. аутор помиње место „Хан на Брду“ (стр. 70). У поменутој едицији „Велики рат Србије“ заиста се, и то на више места, наводи „хан на брду“ (овако, са почетним малим словом). Међутим, ово село – на размеђу вишеградске и рогатичке општине – између Копита и Сјемећког поља зове се Хан Брдо (у попису из 1910. га пишу на следећи начин: „Хан-брдо“). По свему судећи војници на терену нису добро прибележили назив места (у едицији „Велики рат“ сличне омашке се могу уочити и код других топонима; нпр. Сјемећ срећемо прибележен и као „Семећ“ и као „Семић“). Једна од ствари којој је могла да се поклони нешто већа пажња у монографији су карте. Као један од прилога дата је „карта Рудог“ на којој су „заокружене […] коте на линији одбране Рудог“ у операцијама вођеним у другој половини новембра и почетком децембра 1914. године (стр. 141). На основу ње се може стећи одређена представа о терену у околини овог пограничног места на коме су вођене борбе. Неке стране историографије, попут француске, из оправданих разлога посвећују доста више пажње картама. Имамо утисак да би се са неколико мапа или карата на добар начин читаоцима додатно приближио распоред снага и ток операција.
Књига П. Остојића нам – са једне стране – пружа заокружен и одличан приказ борби око Рудог и операција на Горњодринском фронту (и ширег значаја који су имали!); са друге стране, она приказује и живот и искушења са којима је локално становништво морало да се носи у првим годинама рата и за време окупације. Сачуваност и доступност извора су утицали на то да први тематски оквир буде потпуније приказан (том тематиком се аутор исцрпно бавио и ту се, са појавом нових извора, евентуално могу уносити одређене допуне и детаљи, нијансе). Када су искуства Руђана у питању, аутор је кроз изворе, литературу и „теренски рад“ успео да нам приближи све основне проблеме са којима су се суочавали: терор шуцкора, одвођење у логоре, умирање од заразних болести, глад, добровољно ступање у редове српске војске. Осим што смо могли да сагледамо различите страхоте кроз које је становништво овог краја прошло, могли смо донекле да осетимо и размере трагедија које су погађале читаве породице (пример поменуте породице Вуковић). Појединачним примерима П. Остојић је илустровао релевантна питања и појаве у руђанском крају, а у одсуству извора који би дали заокружен приказ нпр. размера умирања од епидемије пегавог тифуса или искуства Руђана у логору у Араду, посезао је за општим сазнањима да би употпунио представу о наведеним појавама на локалном нивоу. Наводио је, као параметар, податке о размерама страдања од епидемије „пегавца“ у Србији или предочавао бројке о умирању Срба интернираца у арадском логору. „Општом сликом“ је употпуњавао представе и сазнања о оном „руђанском“. На основу увида у појединачне податке до којих је дошао, али и уз свест о „широј слици“, аутор је – као што смо поменули – уз одређене ограде износио процене и претпоставке о размерама страдања становништва руђанског краја (шире посматрано, није Рудо у овом погледу никакав изузетак, историографија данас не располаже са поузданим и прецизним бројкама о цивилним жртвама Првог светског рата на простору Босне и Херцеговине).
У уводу књиге П. Остојић је одмерено, у неку руку и скромно навео: „Сигуран сам да ће млађе колеге историчари који се буду интересовали за овај период историје и догађаје везане за тему овога рада открити још много занимљивих детаља и да ће им овај рад послужити као основ за њихова даља истраживања.“ Надовезујући се на ове речи, можемо рећи да монографија колеге Остојића сама по себи представља заокружен, историографски вредан резултат, али и да – заиста – пружа одлично полазиште (па и подстицај!) за даља истраживања и ширење „научног знања“ о овој тематици. Ако се негде могу тражити помаци у даљим истраживањима – то је у оном „руђанском“ (војне операције су, понављамо, одлично обрађене). Имајући у виду сачуваност извора о овим питањима (у значајној мери последица разарања насталих током Другог светског рата и сукоба из девесетих година 20. века, а делом и небриге и тога што – из политичких разлога – благовремено није вођено рачуна о систематском изучавању страдања кроз која је прошао српски народ на простору Босне и Херцеговине), сваки нови податак и сазнање до кога се дође биће драгоцени! Како се П. Остојић до сада систематски бавио темама из „завичајне историје“ (које је успешно повезивао са ширим токовима!), изражавамо овом приликом наду, па и уверење, да у наредним годинама – осим од „млађих колега историчара“ – можемо очекивати неке нове радове и допуне претходних истраживања проистекле из велике истраживачке енергије и пера овог вредног прегаоца!
*
Књига П. Остојића је, треба то истаћи, написана јасним, питким, лако читљивим стилом (већ смо поменули да је о књижевнику реч!), што је чини пријемчивом ширем кругу читалаца, а не само колегама историчарима. Са ширег становишта посматрано, својим садржајем она може бити интересантна сваком кога интересује историја српског народа, историја Великог рата (посебно војних операција), или онима који су заинтересовани за живот и историјска искуства Срба на простору Босне и Херцеговине. Говорећи о „општим“ сазнањима које књига нуди, на првом месту, свакако, треба истаћи приказ операција на Горњодринском фронту и њихов утицај на борбе вођене 1914. и 1915. године. Такође, читајући књигу можемо наићи на низ важних („општих“) увида, замислити се и запитати над неким темама. Рецимо: Какав је био дух српских (србијанских и црногорских) војника који нису узмицали пред оном „пакленом артиљеријском ватром“ која је рушила све пред собом и „прекопавала“ брда? Како су се онако лоше опремљени, гладни, преморени, промрзли, у тешким временским приликама неустрашиво носили са боље опремљеним, технички надмоћнијим непријатељима (Р. Б. Требјешки пева: „Ледна киша ка из кабла лије,/А сунце се за облаке крије./Освојили сњегови и зиме,/Многи не зна како му је име,/Но ђавола куне што га створи,/Да се с Богом и људима бори./Но кад Швабе пребродише Дрину,/И Вишеград шћаху да размину,/Дочека их Гојинићу Лука/Крдиса им половину пука.“ И даље: „До Рудога и града Прибоја,/Стопу земље не даду без боја.“)? Зашто су свештенике и учитеље слали у логоре? Зашто су „на кућном прагу“ убијани цивили и паљене српске куће? Због чега су жене и деца затварани у куће, исте поливане петролејом и паљене? Због чега је локално муслиманско становништво пуцало на српске јединице и пружало подршку аустроугарским трупама? И, једнако важно: Зашто су неки муслимани добровољно ступали у српске јединице и спашавали српске цивиле од терора шуцкора? Иако је реч о примерима из локалне средине, све ове ствари нису биле изузеци и усамљени случајеви! Због тога и надилазе – као и сама књига – локалне оквире на које се односе!
Поменути локални оквири, место и значај књиге у оквиру њих, заслужују посебан коментар. (Пре него што пређемо на Рудо и Руђане, препоручили бисмо књигу становницима Црне Горе. Она их може подсетити на прегнућа, јунаштво и жртве предака, али и на одређена „идентитетска“ питања, односно недвосмислено српско осећање тадашњих Црногораца. Због својеврсне „истраге предака“, разрачунавања са сопственом историјом и „предањским памћењем“, одрицања од националних традиција и „идентитетског инжењеринга“ који се спроводи, вреди указати и на овај танки, али видљиви „слој“ монографије П. Остојића.) Књига „Рудо у Великом рату 1914–1918“ представља, са једне стране, пример како се чува и негује „култура сећања“ на претке; са друге стране, она указује на један од могућих начина враћања „дуга“ завичају. „Човек је дужан свом завичају“, писао је својевремено Иво Андрић („Смрт у Синановој текији“), а ми ову монографију – али и остале радове П. Остојића – сагледавамо, између осталог, и у том „кључу“. Да Руђани и становници околних крајева данас поштују сећање на претке и страдања која су претрпели потврђују спомен-обележја која су подигнута или обновљена током обележавања стогодишњица Великог рата (споменик на Цигли подигнут 2014; спомен-плоча посвећена припадницима црногорске Санџачке војске подигнута на православном гробљу у Рудом 2015; обнављање спомен-капеле Св. Ђорђа и костурнице у Вардишту 2016). Међутим, сећања на те догађаје су са протоком времена избледела и прешла из „комуникативног памћења“ (подразумева преношење сећања на догађаје углавном усменим путем, у трајању од највише три генерације) у домен онога што се назива „културним памћењем“ и „корпусом догађаја националне историје“. Практично, сећања на некадашње догађаје су се међу потомцима са протоком времена свела само на непотпуне обрисе.
Бавећи се периодом Великог рата, П. Остојић – који је, када је реч о периоду Другог светског рата, познат по својим узорним „теренским истраживањима“, и укрштању сазнања до којих је дошао интервјуишући мештане („усмена историја“) са оним што пружају „невољни сведоци“ прошле стварности (документи) – је испољио оправдан опрез према усменим сведочанствима потомака. На пример, пишући о избеглиштву становника Рудог он наводи да о тим догађајима „постоје приче које су ипак с временом постале магловита сјећања оних који су их памтили као доживљаје својих најближих“. Таква „магловита сјећања“, наравно, нису у потпуности одбачена, али су критички преиспитана – издвојено је оно што је „историјско“ у њима, стављено у одговарајући историјски контекст и упоређено са подацима из других извора. На тај начин, уз коришћење поменутих разноврсних историјских извора, се добила једна поуздана реконструкција прошле стварности, која потомцима приближава све оне страхоте које су претрпели њихови преци. Када смо већ помињали спомен-обележја, која такође имају битну улогу у изградњи „културе сећања“ на Велики рат, сазнања која књига нуди омогућавају да се боље разуме и схвати општи контекст и околности, тј. шта и како се на тим местима одиграло (уз нова спомен-обележја, аутор у монографији указује и на она која су подигнута у међуратном периоду, попут спомен-костурнице у Штрпцима и спомен-костурнице у Рогатици). Мудри В. Јеротић је истицао да су Срби „један забораван народ“, да „све заборављају“, криза „културе сећања“ је данас очигледна, представе о историји упрошћене – при таквом стању ствари, а посебно имајући у виду значај Првог светског рата за национални идентитет Срба, јасно је колико су данас важна озбиљна истраживања попут оног које је спровео П. Остојић и књиге као што је „Рудо у Великом рату 1914–1918“. Наглашавамо овде да су нарочито важни они делови монографије који сведоче о претрпљеним страдањима. Неговање свести и „културе сећања“ на страдања из периода Великог рата је неопходно како се иста не би поновила (када је простор Босне и Херцеговине у питању на додатни опрез упућују искуства Другог светског рата, када се насиље над српским цивилима поновило у још израженијем виду и са далеко бројнијим жртвама).
Вратили бисмо се, на крају, поново на „шири план“. У данашње време – време „хибридног ратовања“ – људска свест се јавља као „бојиште“ на коме се воде борбе. Рат се води у главама људи и – како каже Матија Бећковић – „више се не гине од сабље и пушке, већ од злостављања духа и душе“! Штавише, пред српски народ се отворено(!) поставља захтев за „променом свести“. У тој борби која се води „историјско памћење“ представља један од важнијих видова отпора. Како на то указује Милош Ковић, „историјско памћење, уз квалитет оружаних снага, здраву економију и број становника“ представља „један од најзначајнијих ресурса једне нације, која хоће да буде слободна и да има будућност“. То нас доводи и до Првог светског рата који је један од најзначајнијих догађаја српске историје и једна од најважнијих колективних успомена које чине национални идентитет српског народа. Изградња и неговање „културе сећања“ на овај важан период националне историје у пуном смислу представља чин отпора и једну од ствари која спречава да се претворимо у „безобличну масу“ која по жељи и потреби може да се моделује. У том смислу, књига П. Остојића „Рудо у Великом рату 1914–1918“ представља онај „ситан рад“ (Т. Масарик) који смо помињали, ону „борбу књигом“ и војевање „бестелесним силама“ на које је указивао С. Новаковић! Имајући све наведено у виду надамо се да ће књига колеге Остојића наћи пут до читалаца, нарочито у руђанском крају и околним подручјима на које се односи монографија. Пишући о потреби „неговања љубави према родном крају“ велики Дмитриј Лихачов је скретао пажњу на то да је „неопходно […] да се већ у средњој школи учи историја завичаја, да постоје кружоци посвећени историји […] родног краја“, да у „програмима историје средњих школа треба предвидети часове локалне историје“. У том смислу, посебно изражавамо наду и сматрамо да би било добро да се млађи нараштаји упознају са садржајем књиге „Рудо у Великом рату 1914–1918“!