У породичном дому на Флориди, у ноћи између суботе и недеље, четвртог на пети фебруар 2023. године, страдали су господин Феђа Соретић, познати српски сликар, и његова супруга госпођа Смиљка Соретић рођена Грђић, наша Херцеговка и поносна Гачанка. Прекину нам се тако још једна нит која нас је повезивала са некадашњом гатачком славом коју су градили познати Гачани, који су увелико излазили ван оквира завичаја и били припадници истинске српске елите.
Седамнаеста је била када је Смиљка после цјелогодишње наше преписке први пут на више дана дошла у своје Гацко. У претходним њеним деценијама у Гацко је свраћала само у пролазу и не дуже од неколико сати. „Сво моје дјетињство, све очеве и стричеве приче о Гацку које су се у нашој кући непрестано понављале, сви њихови сусрети са својим земљацима одједном су ми се вратиле“, говорила је са усхићењем о поновном загрљају Гацка и Грђића после вишедеценијског изгнанства о коме је причала. „И људи су баш онакви какве сам их као мала запамтила. Одмах у сусрет излазе, отворени су, сусретљиви, дружељубиви. Само воле много да причају и величају своје мјесто и Херцеговину. Сад видим да сам права Гачанка јер сам иста“, говорила је кроз смијех и пуна поноса што је иста „к’о и моји земљаци“. „ И физички сте здрави, и лепи. Сви. Здраве вам очи. Немате појма колико у белом свету баш тог здравог погледа недостаје. Свет је полудео“, баш ту реченицу често је понављала. И о нама у суперлативу говорила. Додуше с годинама све тише. Вјероватно јер нас је упознала. Бољело је јако што је на сваком кораку видјела да смо подијељени, да се Гацко и Херцеговина не развијају, да смо летаргични и не предузимљиви. Да више немамо интелектуалног капацитета за велике ствари. С тугом је о томе говорила. И баш та туга која је из ње у последње вријеме избијала биће једна од ствари по којој ћу је памтити. Нажалост. И наше разговoре у којима је готово у очају покушавала да нас покрене на велике ствари и у којима је у далекој Америци лијечила носталгију а ја се, обратно од ње, преко тих разговора напајао Америке, наше емиграције, и слободе. „Знаш Милане, нас је комунизам поделио и разорио, а ви се и поред свега опет делите. Не ваља вам то. Треба да радите заједно, да стварате. Ако то не радите џаба сте гинули“, прекоравала је. Сате смо потрошили у таквим разговорима и покушајима да јој објасним да смо баш због тих последица комунизма, које живимо, овако подијељени. „Знам, знам, али се не смемо делити“, била је упорна. А жељела је, под старост, са својим Гацком да ради много тога. Док још има воље и енергије. И новца. Да му врати јер се „завичају однекуд увијек дужно“. Раније, живот није дао. Планирала је обнову куће Грђића у гатачкој „горњој чаршији“ и да се преко њене обнове почне враћати сјај старог и заборављеног Гацка. Оног које је данас у рушевинама. И да у тој кући буде легат „Браће Грђића“ у којој би била смјештена породична архива и спомен соба Грђића. На једном спрату. На другом да буде завичајни музеј Гацка. На трећем просторије СПКД „Просвјета“ и галерија. У поткровљу апартмани. „Па када нам, Милане, у госте дођу отмени људи из света да имају где одсести. Да нам долазе наши писци познати, да им обезбедимо да ту бораве и да ту пишу. Сликари да сликају. Да виде они шта је наше Гацко. Да можемо да га вратимо на културну мапу Срба. На високом нивоу.“ Тако смо маштали и планирали. И није нам се дало. Пуних седам година са мртве тачке да се крене. Да Општина ријеши имовинско – правне односе. Један једини папир… Промјену намјене, откупи кућу у рушевном стању на своје име, а онда да „Фондација браћа Грђић“, чије је оснивање било у току, уложи новац у изградњу и опремање. „Знаш Милане, сиигурна сам да осим неке своје уштеђевине коју имам могу скупти бар 80 000 долара. За почетак. Само да они то реше“, говорила ми је у повјерењу. И није ријешено. Јер ништа више ми и не схватамо нити разумијемо. Нити смо, чини ми се, за ишта велико способни. Од онога што треба. Готово колективно. Буквално у очају, на многе адресе писала је и вапила „помозите да се то реши па да кренемо, Грђићи умиру, стара сам, хоћу да ово урадимо, маните се политике“. Није вриједило…. Колика је та њена жеља била најбоље можда говори и податак да је, у својој озбиљној животној доби и дубокој старости свога чувеног мужа, заједно са њим, три пута у ових последњих шест-седам година доводила са Флориде у свој Београд, па у Гацко. Само са овом намјером. Остаће нам снимљени сати разговора, њени интервјуи за Радио Гацко, мени моја лична архива, шест сати снимљених разговора са Смиљком, у којима је говорила како је одрастала уз чувеног „доктора Арона“ – Веселина Савића, о своме стрицу великом Ристу Грђићу, о моментима када у бомбардовању Београда гине Шћепан Грђић, а она и дан данас памти врисак. О шетњама њеног оца са Ивом Андрићем који се „легализовао код партије“, о Перу Слијепчевићу и многим другима. О томе како је као млад студент, баш на колеџ у Америци гдје је она радила на усавршавање, долазио наш чувени византолог Радивој Радић и о много чему другом. Остаће познанство многих Гачана са овом несвакидашњом женом, остаће нам у залог велики Грђићи – Васиљ и Шћепан, Ристо, Гојко, Радмило. Откриваћемо их и откривамо једног по једног. Док опет „у духу не зрене“ и кад неке нове генерације Гачана буду васпитаване да воле свој град, његову историју и културу, а не да га се стиде и гледају само како да га искористе и ко шугавог пса ногом ударе, одлазећи и главе не окрећући.
Хвала госпођо Смиљка за дивно познанство које ме је оплемењивало. И опрости нама, својим незнавеним Гачанима.
Отац Саша Ђорђевић са Флориде овако је за тужну вијест јавио:
„Један од највећих српских сликара, Феђа Соретић и његова супруга Смиљка Соретић, изгубили су живот несрећним случајем, у породичној кући у Венесу, Флорида, где су проводило своје пензионерске дане. Били су чланови наше парохије и баш у претходну недељу када смо прослављали Св. Саву, славу цркве, били су на Св. Литургији и на свечаној академији у част Св. Саве. Ово jе заиста тужан тренутак за породицу Соретић и Грђић, као и све сроднике и пријатеље али и нашу парохијску заједницу. Феђа је провео године на Хиландару и како је сам говорио, била је то “његова друга кућа”. Такође, као и многи други уметници, волео је Париз и тамо је провео део свог живота. Смиљка је била једна од ретких, ако не и највећих, библиотекара некадашње Југославије. Волела је књиге и уметност… Били су племенити, дивни… Нека Вам је лака земља и Царство Небеско.
Милан Никчевић, 08.02.2023.
