Мачков камен 19 – 22- септембар 1914.године

19/09/2017
Vremeplov

Спомен костурница на Мачковом камену – планина Јагодња – кота 924. у коју су похрањене кости страдалих српских ратника у једној од најжешћих битака Великог рата.

Спомен-костурница се налази на самом врху Мачковог Камена. Изградња овог споменика српским борцима иницирана је од стране „Одбора за подизање капеле на Мачковом камену“ давне 1925. године. Иницијативу је покренуо тадашњи министар грађевина, Милорад Вујичић, а одбор су сачињавали Љуба Јовановић (председник Народне скупштине), Ђорђе Вајферт (гувернер Народне банке), др Арчибалд Рајс, као и тридесетак најугледнијих грађана Рађевине и Азбуковице. Пројекат Спомен костурнице израдио је члан Одбора, архитекта Момир Коруновић док је израда поверена Шими Франовићу из Црквенице. За саму изградњу вађен је камен из села Кржава и Планина, а пренос камена као и осталог материјала извршили су добровољно сељаци из околине. Коначно, спомен-костурница саграђена је 1929. године. У августу 1931. године извршен је пренос костију палих ратника. Тај посао извршили су војници болничари по дозволи Министарства Војске.

ZAROBLJAVANJE GENERALA MIHAILOVIĆA – MAŠTA RADI SVAŠTA

ZAROBLJAVANJE GENERALA MIHAILOVIĆA – MAŠTA RADI SVAŠTA
04/09/2017
Članci i rasprave

U nameri da pronađe mesto događaja jedne od svojih verzija zarobljavanja generala Mihailovića uz pomoć britanske obaveštajne službe i njihovih aviona, koji su se navodno marta 1946. spustili u rejonu Rudog, novinar i publicista Miloslav Samardžić je pre nekoliko dana stigao na ravanačke proplanke na planini Vardi (opština Rudo) verovatno u cilju otkrića, „bilo kakve livade“, koja bi mogla predstavljati aerodrom kao mesto vazdušnog desanta i spektakularnog zarobljjavanja “iznemoglog” generala Mihailovića.
Izgleda da gospodin Samardžić prvi put od objavljivanja svoje verzije o “avio desantu u rejonu Rudog” 1998. boravi na pomenutom terenu o kome je pisao kada je reč o pomenutom događaju.
Tu priču ili ko zna koju po redu verziju zarobljavanja generala Mihailovića, iz “daleke” 1998. godine gospodin Samardžić „tražeći livadu“ pokušava da “ozvaniči” najverovatnije I u pomenutom dokumentarnom filmu o generalu Mihailoviću.
Da podsetimo: Tamo neke daleke 1998. godine, on je pisao o njegovom zarobljavanju u rejonu Čajetine. Da bi posle išla njegova priča o lažnom Kalabiću, glumcu, koji je sa nekakvom družinom praveći predstavu za seljake po vrletima planine Varde hvatao Dražu, koji je navodno već bio uhvaćen. Posle su usledile nove priče, ubacivanje svedoka, zatim sudskog veštaka, a za priču o avio desantu na Dražin štab gospodin Samardžić evo od pre desetak dana „traži i livadu“, bez obizra što takav “spektakl” niko u ovom kraju ne pamti.
U toj verziji prema gospodinu Samardžiću, posle avio kidnapovanja generala Mihailovića, koga su locirale strane odnosno britanska služba, usledila je žestoka borba ostatka Mihailovićevih ljudi sa desantnim partizanskim snagama, koje su prethodno bacale iz aviona šok bombe, a kojima je pritekla u pomoć i motorizovana partizanska jedinica iz Priboja.
Ovoj verziji izlišan bi bio svaki komentar, jer je poznato da se Mihailović u to vreme (mart 1946.) krio samo sa dva lična pratioca (Kovač i Majstorović) i majorom Dragišom Vasiljevićem, a da je jedna desetina ljudi (uglavnom lokalnih četnika – pripadnika Višegradske brigade) na čelu sa Budimirom Gajićem vršila obezbjeđenje u neposrednom Mihailovićevom okruženju…
Dakle, činjenice govore da je Mihailović u to vreme bio duboko zakonspirisan i da oko sebe nije imao brojne snage, koje bi pokrivale teren, na koji su bačeni leci, koji bi na taj način došli u posjed potjerne milicije, vojske, doušnika na terenu… o čemu je već pisao istoričar Predrag Ostojić, autor studije o zarobljavanju generala Mihailovića, koji se dotakao Samardžićeve priča o avio desantu na Mihailovićev štab.
Iz tog razloga prenosimo njegov čanak pod nazivom „Major Miloš Marković nije mogao biti autor pisma“, koji je objavljen 29.01.2017. na stranici ovog internet portala .
Samo da podsetimo čitaoce portala da je improvizovani aerodrom “Galovića poljana” odakle su avgusta 1944. godine evakuisani saveznički avijatičari bio dugačak preko 800 metara I širok 300 metara, da je podloga nasipana uz pomoć 200 kola sa volovskom zapregom, da je rađen više od mesec dana I da ni duplo manje livade, koja se traži ovih dana, na pomenutom terenu nema.

Alija Izetbegović je kao “mladomusliman” bio pripadnik SS Handžar divizije u Drugom svetskom ratu (The New York Times 20.10.2003.)

Alija Izetbegović je kao “mladomusliman” bio pripadnik SS Handžar divizije u Drugom svetskom ratu (The New York Times 20.10.2003.)
30/08/2017
Članci i rasprave

-Njujork tajms je 2003. godine pisao povodom smrti Alije Izetbegovića iznevši detalje iz njegove nacističke biografije.
Pored uobičajenih zapadnih floskula o ratu u Bosni, Njujork tajms navodi da je posle krvavog rata Bosna dejtonskim sporazumom postala protektorat sa vrlom malim izgledom da postane unitarna u budućnosti.
-Ono što je zanimljivo u ovom tekstu jeste da Njujork tajms naglašava da je Alija koji je praktično stvorio bošnjačku naciju i zbog koga je Bosna dospela u ovaj rat bio pripadnik nacističke SS Handžar divizije.
Tokom Drugog svetskog rata Bosna je bila deo nacističke Nezavisne Države Hrvatske, tada su mladi muslimani bili podeljeni između partizanskog pokreta i Handžar divizije. Alija je izabrao da bude pripadnik nacističke Handžar divizije, – piše Tajms
-Glavno delo Alije Izetbegovića je „Islam između istoka i zapada“, objavljeno 1980. godine, ali je postao poznat po manifestu „Islamska deklaracija“ koju je objavio 1970. godine. – navodi Tajms.
„Islamska deklaracija“ je dokaz da će Bosna postati prva fundamentalistička država u Evropi.

(Vidovdan)

http://www.intermagazin.rs/amerikanci-otkrili-evo-koji-balkanski-politicar-je-bio-nacista-u-drugom-svetskom-ratu-foto/

Podsećanja: Borbe na Cigli i Crnom Vrhu 21. i 22. avgusta 1914.

Podsećanja: Borbe na Cigli i Crnom Vrhu 21. i 22. avgusta 1914.
22/08/2017
Vremeplov

Poprište borbi 21 i 22 avgusta 1914.Panorama doline Uvca prema ušću Lima. Levo padine Crnog vrha. Snimak sa obronaka Cigle.

Ovih dana, ili tačnije 21. i 22. avgusta 1914. austrougarska vojska – jedinice 16. korpusa 6. armije generala Potjoreka u sveopštoj ofanzivi na Srbiju, koja je doživela krah kontraofanzivnom operacijom 2. srpske armije vojvode Stepe Stepanovića na padinama Cera (15-18 avgusta) zaustavljene su prilikom pokušaja prodora ka Užicu na prilazima Zlatiboru.
U žestokim dvodnevnim borbama na Cigli (iznad Štrbaca – opština Rudo) i Crnom Vrhu (iznad Priboja) višestruko slabija srpska vojska pod komandom pukovnika Milutina Stefanovića (Uglavnom Limski odred) sastava:
Peti kadrovski puk pod komandom p.pukovnika Milorada Mitrovića (2 bataljona sa 539 pušaka i 2 mitraljeza) na položaju Cigla;
Četvrti kadrovski puk – pod komandom p.pukovnika Jevrema Mihailovića (3 bataljona 1015 pušaka i 2 mitraljeza) na karauli Cigla;
Dopunski bataljon I poziva sa 295 pušaka na Crnom vrhu.
Dopunski bataljon II poziva sa 709 pušaka na Crnom vrhu.
6. i 7. granična četa sa po 122 puške.
Gornjački dobrovoljački odred (187 pušaka) pod komandom majora Velimira Vemića ujedno i komandanta odbrane položaja na Crnom Vrhu) i
1. bataljon 4. puka III poziva na Crnom vrhu.
3 brdska brzometna na Cigli i karauli Cigla i Crnom vrhu
zaustavila je snage šest austrougarskih brdskih brigada XVI korpusa, kojima je komandovao general Vencel Vurm sastava:
I, II, V i XIII brigada pod komandom generala Gabriela
VI i IV brigada pod komandom generala Trolmana
Direktan napad prema Crnom vrhu tog 21. i 22. avgusta izvršile su snage IV brdske brigade general –majora Konopickog iz grupe generala Trolmana i prema karauli Cigla i Oštrelju I brdska brigada pukovnika Novaka iz grupe generala Gabriela, koja je prethodno u kasnim večernjim satima 19. avgusta ušla u Rudo.
Ove snage su imale i veliku podršku artiljerije, a posebno ubitačna artiljerijska vatra bila je sa brda Goleš.
I pored žestokog otpora srpskih snaga i velikih gubitaka, koje su pretrpeli prilikom nastupanja austrougarske snage na terenu su naredbom više komande zaustavljene na dostignutim pozicijama i tokom noći 22/23. avgust otpočele odstupanje prema Drini.
Meštani Uvca (Knjeginja, Plema, Uvac) i Rače pribojske, koji su bili svedoci ovih događaja dugo su prepričavali kako se plavila (boja uniformi) dolina reke Uvac od austrougarskih vojnika u povlačenju.
Prema Operacijskim dnevnicima jedinica koje su direktno učestvovale u žestokim borbama 21. i 22. avgusta na Cigli, Oštrlju i Crnom Vrhu. Limski odred Užičke vojske imao je 109 mrtvih oficira, podoficira i vojnika, 321. ranjenog i 232 nestala u koje su uračunati i ranjeni koji nisu izvučeni sa položaja . . . Austrougarski gubici nisu poznati, ali je veliki broj poginulih vojnika sahranjen u mesnim grobljima pored Uvca.
U borbama na Cigli među poginulim bio je i major Vasilije Luković, komandant III bataljona 4. kadrovskog puka. Na Crnom vrhu ranjen je komandant Gornjačkog četničkog odreda major Velimir Vemić.

KOSTA NIKOLIĆ, NAUČNI SAVETNIK INSTITUTA ZA SAVREMENU ISTORIJU: Kako su Srbi izgubili 20. vek

KOSTA NIKOLIĆ, NAUČNI SAVETNIK INSTITUTA ZA SAVREMENU ISTORIJU: Kako su Srbi izgubili 20. vek
18/08/2017
Članci i rasprave

Povodom izlaska iz stampe drugog dopunjenog izdanja monografije “Jedna izgubljena istorija – Srbija u 20 veku”, istoričara Koste Nikolića savremenaistorija prenosi njegov intervju objavljen u “Politici” 5.februara 2017.
Za istoriju Srbije karakteristični su česti duboki prelomi i prekretnice, koji su stvarali potpuno nove istorijske okolnosti. To je osnovni razlog što srpski narod ni u vremenu ni u prostoru nije uspeo da ostvari skladnu strukturu sopstvenog nacionalnog identiteta. Ishod Prvog svetskog rata bila je Jugoslavija, u kojoj je srpski narod, po prvi put u svojoj istoriji, živeo u jednoj državi. Početkom 21. veka Srbi žive na njenim ruševinama, vraćeni čitav vek unazad. Najvažnije pitanje jeste: kako se to dogodilo? Odgovor nije moguć bez poznavanja istorijskih činjenica, a u tom procesu centralno mesto ima Prvi svetski rat, kako zbog velikih žrtava i demografskog sloma čije su posledice veoma jasno vidljive u savremenoj epohi, tako i zbog političkih procesa koji su potpuno preokrenuli srpsku istoriju. Uticaj koji su ideologije imale na stvaranje i razvoj srpskog nacionalnog identiteta u 20. veku jeste najvažniji fenomen koji istražuje ova monografija.

“Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca značilo je napuštanje nacionalnog programa kralja Petra – oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Političke elite koje su vladale Srbima u 20. veku odabirale su rešenja koja su gotovo uništila biološku budućnost srpskog naroda kroz masovno stradanje u ratovima i u pokušajima ostvarenja kolektivističkih ideologija, socijalnih i nacionalnih, koja nisu imala uporište u realnosti.
Ovo je osnovna teza Koste Nikolića, naučnog savetnika Instituta za savremenu istoriju, kojom je protkana njegova nedavno objavljena knjiga „Jedna izgubljena istorija – Srbija u 20. veku”.

Major Nikola Bojović u “Kurirovim” varijacijama na temu

Major Nikola Bojović u “Kurirovim” varijacijama na temu
15/08/2017
Članci i rasprave

U rubrici “Crna hronika” dnevnog lista Kurir , pod naslovom “PROKLETSTVO DEVETOG KOLENA! Tragična sudbina jedne porodice”, 13. avgusta 2017.objavljen je tekst s namerom da se kroz nekoliko generacija opiše nekakav usud porodice Bojović.
Uredništvo ili novinar “Kurira” odabravši bombastičan naslov u svom tekstu pisao je konkretno o nekoliko ličnosti porodice Bojović da bi povezao priču, opravdao naslov i ostavio utisak na čitaoce, koji će posle komentarisati tekst do besvesti, a da, uglavnom, nisu ni svesni šta je bila njegova namere. Ne želeći da ocenjujemo članak ovog dnevnog lista, nameru ili sl. osvrnućemo se na samo par detalja, koji su vezani za kapetana Jugoslovenske Kraljevske vojske Nikolu Bojovića (1907 – 2004), ratnog komandanta Durmitorske brigade JVuO.
Onako, u negativnom kontekstu, kako ga autor teksta prikazuje, Nikolu Bojovića nisu ni posleratni komunisti prikazali. Bez proverenih istorijskih činjenica i podataka, koristeći vrlo nepouzdanu wikipediu (koju piše svako) autor ovom časnom oficiru pripisuje nekakve zločine navodeći da je Nikola Bojović na kraju rata pobegao u London.
Mada su to novinari, koji svoje znanje stiču, guglajući internetom i preuzimajući ono što im se sviđa, (u istom članku wikipedie i mitropolit Amfilohije govori o Nikoli Bojoviću, ali je to nešto što se ne bi uklopilo u koncepciju objavljenog članka), ipak bi trebala da postoji neka granica između dnevno-političkih i crnohroničnih tekstova i istorijske prošlosti, koju ni novinari ne bi smeli tumačiti s pozicije nekakve četrdesetosmaške inkvizicije.
A to je ovaj (i po ko zna koji) put I urađeno
Ono što je istina je da je major Bojović u toku rata oprostio život, golobradom mladiću, partizanu, ubici svoje majke, koji mu je doveden na njenu sahranu da ga likvidira, što bi retko ko, da ne kažemo niko, a posebno zločinac kako ga opisuje “Kurir” učinio.
Ono što je istina je da je major Bojović zarobljen kao ranjenik u okolini Kolašina 14. maja 1943. godine od strane Nemaca i kao ratni zarobljenik sproveden u nemački logor, što znači da nije “posle rata uspeo da pobegne u London” kako to piše “Kurir” kako bi poređenje sudbine genracija Bojović bilo uverljivije.
Ono što je žalosno je da “Kurir” ne dozvoljava komentare, koji su stručni i koji ukazuju na očigledne insinuacije, što dovoljno govori o nivou pisanog teksta i ne čudi. Čudi, što se na ovakav način I u ovom kontekstu koriste imena, poput majora Bojovića, koji je časno proživeo svoj vek.
Ako je zbog tiraža previše je, jer i tu treba imati meru.

www. savremenaistorija.com

Viši sud u Valjevu u postupku rehabilitacije, Nikolu Kalabića, potpukovnika JVuO proglasio neosuđivanom osobom

Viši sud u Valjevu u postupku rehabilitacije, Nikolu Kalabića, potpukovnika JVuO  proglasio neosuđivanom osobom
28/07/2017
Članci i rasprave

Prilikom vođenja ovog postupka sud se nije bavio utvrđivanjem činjenica o njegovom hapšenju od strane OZNA ili izdaji generala Mihailovića, kao ni činjenicama o odgovornosti za eventualno počinjena krivična dela!

Ono što javnost treba da zna, a što mediji ,uglavnom, iz ovih ili onih razloga ne navode da u obrazloženju ovog Rješenja stoji da se u ovom postupku sud uopšte nije upuštao u pitanje da li je Nikola Kalabić bio uhapšen od strane pripadnika OZNA, da li je izdao Dražu Mihailovića, ili ne, jer to, kako se navodi u obrazloženju, nije pitanje od značaja za predmet ove rehabilitacije. “Kako se veli, sud nije bio nadležan da se bavi utvrđivanjem tih činjenica, kao ni činjenicama da li je Nikola Kalabić bio odgovoran za izvršenje krivičnih dela koja po svojim obeležjima predstavljaju ratne zločine, ili ne, niti da donese svoje zaključke o tome. Nadležnost suda se iscrpljuje u oceni kakva je pravna snaga (odluka) Državne komisije, koje su donete u odnosu na Nikolu Kalabića…” *Vreme broj 1378 – 01.jun 2017 – tekst Viši sud u Valjevu – rehabilitacija Kalabića
Treba napomenuti da niko ni tada, pa ni sada nije zavirio u suštinu Rešenja, koje je izazvalo toliko oprečna i kontraverzna reagovanja, mada je i laiku jasno da se u stvari radi o konstataciji suda da se zbog nepostojanja pravosnažne sudske presude protiv Nikole Kalabića od strane komunističkih sudova, navedena osoba smatra neosuđivanom, što nije ni bilo sporno.

Парастос армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу одржан у цркви Св. Николе на Жлијебима код Херцег Новог

Парастос армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу одржан у цркви Св. Николе на Жлијебима код Херцег Новог
20/07/2017
Vesti

Под слоганом “Још нас има” у понедељак 17. јула, на дан када је од стране комуниста погубљен генерал краљеве војске Драгољуб Дража Михајловић, у организацији НВО „Српски Соко“ у Цркви светог Николе на Жлијебима код Херцег Новог одслужен је парастос. Присутним вјерницима, поштоваоцима лика и дјела ђенерала Драже, обратио се надлежни парох, свештеник Александар Папић који је у бесједи истакао да смо ми Срби добили и духовно и материјално богатство од Немањића и за то су се сви честити Срби борили па и Дража.
“ Кроз нашу историју су златним словима исписана њихова имена, она и данас живе и ми немамо права да та имена заборавимо. Њихова жртва не смије бити узалудна у односу на оне који су ту жртву нељудски хтјели да потру. Ми немамо право да се одрекнемо наслеђа које нисмо сами стицали већ смо га наслиједили од часних и светих предака. За то се проливала крв, за крст часни и веру православну. Ми, православни Срби, имамо њихов пример и пример образа Христовог који морамо да следимо да би се и наша имена исписала како у историји тако и у вјечности“ истакао је отац Александар.

Небојша Рашо, историчар и публициста

Одржан парастос генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у Београду

Одржан парастос генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у Београду
19/07/2017
Vesti

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
УДРУЖЕЊЕ ПРИПАДНИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ
1941-1945. БЕОГРАД

Београд, 17. јул 2017. – Поводом 71. годишњице стрељања генерала Драгољуба Драже Михаиловића, служен је парастос у београдској цркви Светог Саве на Врачару.
Поштоваоци армијског генерала Драже Михаиловића, начелника штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини и министра војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије, окупили су се данас у београдској цркви Светог Саве на Врачару, да одају пошту вођи првог герилског антифашистичког покрета у Европи.
Организатори парастоса били су Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945, Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета и Удружење Краљевина Србија – Градски одбор Београд.
Парастос је служио отац Радивоје Панић, из Цркве Светог Саве.

Редакција порталаwww.savremenaistorija.com овом приликом се захваљује господину Милошу Павковићу на прослеђеном тексту саопштења и фото прилозима

Nikola Kalabić između Čiče i Krcuna?!

Nikola Kalabić između Čiče i Krcuna?!
28/06/2017
Članci i rasprave

Povodom presude Suda u Valjevu: prilog za razumevanje jedne ratne biografije: kabadahija, geometar, “Dražin čovek od poverenja”, ratni zločinac, saradnik OZN-e, četnički vojvoda, izdajnik – neosuđivan i rehabilitovan?!
Piše: dr Bojan Dimitrijević

Autor ovog članka je u devedesetim godinama optuživan da je neokomunistički istoričar, kada bi govorio o negativnostima koje je Nikola Kalabić sa svojom jedinicom naneo Ravnogorskom pokretu u toku trajanja Drugog svetskog rata u okupiranoj Srbiji.
Naprotiv, posle nekoliko procesa rehabilitacija, u najnovije vreme optuživan je kao neko ko je doprineo rehabilitaciji ratnih zločinca, kolaboracionista, kvislinga, sluga fašizma itd…
Posle nedavne prvostepene odluke valjevskog suda o rehabilitaciji Nikole Kalabića, ratnog komandanta Gorske Kraljeve Garde Jugoslovenske vojske u Otadžbini, podigla se neviđena medijska prašina.
Sve ove optužbe, mahom se izriču na osnovu ličnog uverenja, ideoloških stavova, ili potrebe da se po svaku cenu bude prisutan u medijima i ulovi po koji jeftin politički poen.
Sam Nikola Kalabić svojom ratnom biografijom je zaslužio pažljivu analizu postupaka, a koju skoro da niko nije voljan da izvrši, jer je probitačnije u današnjoj medijskoj javnosti govoriti jezikom optužbi ili hvalospeva, nego analizitrati često dramatične činjenice o ponašanju srpskog naroda pod okupacijom i posledicama građanskog rata i izvedene komunističke revolucije.
I neka autoru bude dozvoljeno još jedno pitanje na bazi lične, porodične istorije iz beogradskih podkosmajskih sela.
Kako se odrediti prema ratnim akterima, kada vam rođeni deda bude mobilisan u Kalabićevu jedinicu, a njegov brat, dakle potencijalni deda takođe, bude kao komunistički „terenac“ ubijen od te iste jedinice?!
Teško da ima pravilnog odgovora.

СЕДМО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ „ЧИЧИНА ПРИЧА ИЛИ СТРАДАЊЕ СРПСКО“

СЕДМО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ „ЧИЧИНА ПРИЧА ИЛИ СТРАДАЊЕ СРПСКО“
26/06/2017
Knjige

У издању „Српске речи“ управо је објављено седмо издање романа „Чичина прича или страдање српско“, аутора Предрага В. Остојића.
О „Чичиној причи“ протеклих година говорили су и писали др Веселин Ђуретић, Миодраг Пешић, Миодраг Јакшић, др Коста Николић, Александар Чотрић, Ратко Вукелић, Драгољуб Мићовић, др Предраг Тојић, Боривоје Карапанџић и други, а Интернет новине сербске (www.srpskadijaspora.info) објављујући детаље ове изузетне приче допринеле су да она буде читана широм српске дијаспоре.
Одмах по првом објављивању 2006. године књига је добила запажен публицитет, а читалачка публика је доживљавала трагичну судбину јунака приче као личну и породичну, као трагедију целокупног српског народа у прошлом веку. Често је прича тумачена и као ламент ђенерала Михаиловића над највећом трагедијом која је задесила наш род у његовој историји.
За књигу „Чичина прича или страдање српско“ Предраг В. Остојић добио је 2008. године награду „Драгиша Кашиковић“ – која се додељује за изузетне домете у области уметности и науке и ширењу граница слободе стваралаштва.
Аутор књиге је, поред овог дела, објавио и следеће наслове: „Пуна празнина“ (збирка поезије), „Заробљавање генерала Михаиловића“ (историјска студија), „Горњодрински офанзивни фронт 1914.“ (историјска студија) и „Црногорска Санџачка војска на Горњедринском фронту 1914-1915.“ (историјска студија) кao и више десетина чланака научног карактера објавњених у стручној периодици. Један је од уредника интернет портала www.savremenaistorija.com.
„Роман ‘Један дан Ивана Денисовича’ о животу у совјетским радним логорима службено је уврштен у обавезну школску лектиру постсовјетске Русије. Сматрам да би и књига ‘Чичина прича’ требало да буде обавезно штиво у школским програмима на српском етничком простору и било би добро да се налази у свакој читаоници, књижари и сваком српском дому у Србији, Републици Српској, Црној Гори и српској дијаспори широм света“, истакао у предговору књизи Александар Чотрић.

Књига се може поручити на телефон +381 (0)64 559 02 28