Najnovije

Комеморација у Камничкој Бистрици Црногорцима, Бокељима и Херцеговцима умореним маја и јуна 1945.

У суботу 12. јуна 2021. одржани су у долини Камничке Бистрице, близу Љубљане, литургија и помен за душе између 3.500 и 6.000 жртава који...

Осврт историчара Момира Нинковића на књигу “Рудо у Великом рату (1914-1918)”, историчара Предрага Остојића

РУДО И РУЂАНИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Историчар Момир Нинковић објавио је приказ књиге "Рудо у Великом рату (1914-1918), Предрага Остојића, у Годишњаку за истраживање...

Прва пролетерска бригада у Рудом

У Рудом је 21. децембра 1941. године формирана Прва пролетерска бригада, јединица коју је Тито формирао на дан рођења Јосипа Висарионовича Стаљина. Приликом уласка...

Поводом смрти Борислава Боре Станковића

Текст који објављујемо поводом смрти Борислава Боре Станковића дугогодишњег генералног секретара ФИБА и члана Међународног олимпијског комитета настао је као коментар на вест о...

Hrabro srce Škotlađanke kucalo je za Srbiju

0
Kada su je koleginice pitale kako može da izdrži da radi u nemogućim uslovima, doktorka Elizabet Mekbin Ros kratko je odgovorila: „Pa, neko mora.” – Umrla je 14. februara 1915. u Kragujevcu, lečeći srpske vojnike od pegavog tifusa Elizabet Mekbin Ros je rođena 1876, u mestu Tejn, u brdovitim predelima Škotske. Odrasla je u imućnoj porodici. Njen otac je bio direktor londonskog odseka Komercijalne banke Škotske. Medicinu je diplomirala u Glazgovu 1901, a nedugo posle toga, u okviru kolonijalne medicinske službe, odlazi u Persiju, današnji Iran. O nevoljama i bolestima ljudi u toj zemlji napisala je knjigu, a u domovinu se vraća 1914. Umesto planirane specijalizacije iz oblasti tropskih bolesti, čuvši za nevolje srpskog naroda, ona se priključuje britanskoj lekarskoj misiji koja putuje za našu zemlju. Za razliku od puritanske Britanije, Srbija joj je izgledala slobodno. Elzi Inglis, borac za ženska prava, ovako piše o dočeku i statusu koje su britanske doktorke imale u Srbiji: „I u Britanaji su ove žene bile lišene političkih, socijalnih i ekonomskih prava. U Srbiji su se prema njima odnosili sa velikim poštovanjem i, što je još važnije, imale su jednak status. Srbi su im dali slobodu. Dozvolili su im, prvi put u životu, da rade u oblastima rezervisanim za muškarce, da žive i putuju samostalno. One su radile u bolnicama, čak i kao vozači vojnih saniteta, pokazujući zapanjujuću hrabrost, kao što je to slučaj sa dr Elizabet Ros.” Sećanje na prošlost je nada u budućnost Povodom 98 godina od smrti Elizabete Mekbin Ros, za diplomate Velike Britanije, Kanade i Australije organizovan je prijem u Skupštini grada Kragujevca. Gradonačelnik Veroljub Stevanović je rekao da je „nemerljiva žrtva britanskih humanitarki utkana u dobre odnose država i naroda”, a ambasador Kanade Roman Vaščuk poručio je da je „sećanje na prošlost nada u budućnost”.

Miro Miketić, Kroz pakao i natrag, III knj. Deo prvi...

1
„Ustaški tenkovi i čitava njihova navala na selo Razboj je završena pobjedom naših snaga na čelu sa vojvodom Pavlom,“ objašnjava nam ujak Milan. „To je bila nadčovječna borba, borba Davida i Golijata, borba srpskih junačkih prsiju uz pomoć nešto malo lakog naoružanja i ručnih bombi sa kojima su živi junaci skakali na ustaške tenkove. Bio sam sa Vojvodom i majorom Ostojićem kada su, zbog ozbiljnosti situacije i tenkovske navale, njih dvojica odlučili da lično povedu izabrane na tenkove. Ustali smo svi u štabu protivu te Vojvodine odluke da njih dvojica idu na tenkove. Ali nije pomoglo ništa. Vojvoda Pavle je rekao: ’To je poslednje što mogu da uradim za spas svog naroda. Ako poginem, ostavljam vam u amanet da se narod, ranjenici, tifusari, sveštenstvo i Nacionalni komitet moraju čuvati do poslednjeg vojnika mog odreda‘. Poslije ovih riječi nije bilo nijednog vojnika koji nije glasno i uzvišeno povikao: ’Svi na tenkove, svi u smrt za naš narod‘.

“Novosti” otkrivaju detalje najveće akcije spasavanja savezničkih pilota tokom Drugog svetskog...

0
Prostor na Galovića brdu, koje je poslužio avijatičarima kao pista, kasnije je nazvan "Aerodrom slobode i ratnog savezništva SAD i trupa generala Draže Mihailovića". Danas je to obična poljana, koja se od drugih jedino razlikuje po tabli koju su ovde - pre nekoliko godina, u znak zahvalnosti - postavili preživeli američki avijatičari. Ipak, da Amerikanci nisu zaboravili velikodušnost Pranjanaca, svedoči i činjenica da je Ambasada SAD u Beogradu nedavno donirala 700.000 dolara za rekonstrukciju ovdašnje seoske škole. ODLIKOVANjE OD TRUMANA General Mihailović je 29. marta 1948, posmrtno odlikovan Legijom za zasluge (Legion of Merit), a tadašnji američki predsednik Hari Truman u obrazloženju je između ostalog istakao: "Kroz neustrašive napore njegovih trupa, mnogo američkih vazduhoplovaca bilo je spaseno i vraćeno pod savezničku kontrolu. General Mihailović, sa svojim snagama, iako nije imao potrebno snabdevanje, vodio je borbu pod ekstremnim teškoćama i materijalno doprineo savezničkoj stvari i konačnoj savezničkoj pobedi."

NA DANAŠNJI DAN 17. APRILA 1941. OKONČAN “APRILSKI RAT”

0
Opunomoćenici Vrhovne komande bivše jugoslovenske vlade, šef diplomatije u svrgnutoj namesničkoj vladi Aleksandar Cincar-Marković i general Radivoje Janković, potpisali su u 17. aprila 1941. godine, u zgradi čehoslovačkog poslanstva u Beogradu, Sporazum ( odredbe) o primirju, koji je u suštini predstavljao akt o bezuslovnoj kapitulaciji vojske Kraljevine Jugoslavije. Sa nemačke strane potpisnik ovog sporazuma bio je general pukovnik Maksimilijan fon Vajks, komandant 2. nemačke armije prilikom napada na Jugoslaviju, koji je 12. aprila sa nemačkim trupama pobedonosno ušao Beograd.

Popularni članci

Komentari