Savremena Istorija

Dok se srpski narod ne izleči od jugoslovenstva, ne može imati ni svoj nacionalni program. Ali ja znam da sve ovo što govorim ne vredi ništa. Biće mnogo Srba koji će ove moje ideje smatrati izdajničkim. U svakom Srbinu čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u svoju staru propast. Ovu misao Borislava Mihajlovića Mihiza je Milo Lompar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, iskoristio kao uvod u svoju najnoviju knjigu „Duh samoporicanja“. Ona predstavlja prilog kritici srpske kulturne politike i društva. Autor se, pored kulturoloških i socioloških manifesta, bavi nekadašnjom i aktuelnom političkom mišlju. I kao što prema Mihizu jugonostalgija „čuči“ u svakom od nas, tako i, prema autoru, u programu srpskih vlasti duh titoizma i titonostalgije ne jenjava. U to naizgled neuzburkano i prividno srećno vreme titoističke Jugoslavije, koje sve više biva idealizovano u sećanjima nostalgičara“, Lompar ističe kako je svima, pa i našem sada već bivšem predsedniku Republike, bio san da bude svetioničar na Jadranu. „Ponekad žalimo što se bar nekim ljudima snovi ne ostvaruju. Jednopartijski sistem misli i delanja, tako autentičan u vreme „stare Juge“, postao je javna tajna u današnjoj Srbiji. On se, između ostalog, promovisao parolom i filozofijom predsednika Republike iz 2008. godine kako „Evropa nema alternativu“. Jedina stvar koja „nema alternativu“, prema Lomparu je smrt, koju su Srbi, posredstvom politike i medija, izjednačili sa Evropom. Život i smrt, dakle, kao jedine „ideje“ koje nemaju alternativu, postavili smo u isti rang sa novim božanstvom – Evropom. Ovaj novonastali evropski mit, kako ističe pisac, razlikuje se od svih naših prethodnih mitova u jednoj ključnoj stvari – on je pozitivan!

U narednih desetak dana redakcija savremeneistorije (www.savremenaistorija.com) objaviće najinteresantnije delove iz treće knjige Miketićeve trilogije "Kroz pakao i natrag". O ovoj knjizi mi smo pisali nedavno prenoseći recenziju mladog istoričara Nemanje Devića, a danas prenosimo tekst pod naslovom "Egzodus Djurišićeve kolone", koji je 17.06. objavljen u "Novostima", a koji može poslužiti kao uvod u prikaz delova treće knjige, koja govori o stradanju ove bezgrobe kolone na Lijevče polju i u Sloveniji, viđenog očima devetogodišweg dečaka. O sudbini ljudi iz ove bezgrobe kolone i njihovim potomcima najbolje svedoče reči Matije Bećkovića: "- Da nije poražen komunizam, ni 60 godina od pobede nad fašizmom ne bi bilo dovoljno da se okonča njihovo posmrtno mučeništvo. Oni nisu bili brisani samo iz spiska živih, nego i iz mrtvih, kako bi se poništilo njihovo postojanje. I zato oni danas ne traže ništa više nego pravo na smrt i ničeg nisu željni nego grobnog mesta."

Nastojeći da ublaži posledice dezinformacija o aktivnostima Jugoslovenske vojske u Otdžbini, koje su dolazile s britanskog radija “Bi-Bi-Si-ja”, i Kominternine “Slobodne Jugoslavije”, u savezničkoj specijalnoj operaciji za slamanje JVUO i dovođenje komunističkog lidera Tita na vlast, iz štaba Vrhovne komande Jugoslovenske Kraljevske vojske progovoriće, sredinom jula 1943, Ravnogorski – radio “IKS”, ali na svom putu legitimiteta komunističkog Politbiroa, i njegovog Partizanskog pokreta, ka Avnoju i Teheranu, iz dubine podzemlja u učvršćivanju svoje potonje propagande, kao condicio sine qua non, izroniće slučaj “Vranić...”

Vojni puč 27. marta 1941. je izvela grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa brigadnim generalom Vojnog Vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem zbacivši s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivu Perovića, Vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, koja je dva dana ranije, 25. marta 1941. potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Vojni zaverenici su predali vlast maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću i osnovali Vladu na čijem čelu se našao komandant Vojnog Vazduhoplovstva general Dušan Simović, a kao potpredsednik Vlade akademik Slobodan Jovanović. Vojni zaverenici su bili podstaknuti na puč od pojedinih domaćih antinacističkih političkih opozicionih krugova, kao i na vojna i politička obećanja Velike Britanije, koja se tada nalazila u ratu sa Nemačkom.