Firer je istoga dana potpisao Direktivu br. 25:
“Nameravam da upadnem u Jugoslaviju snažnim prodorima iz područja Rijeke i Sofije sa opštim pravcem ka Beogradu i dalje ka jugu, sa ciljem da se jugoslovenskoj vojsci zada odlučujući poraz, kao i da se južni deo Jugoslavije odseče od ostalog dela zemlje i pretvori u bazu za dalje operacije nemačko-italijanskih snaga protiv Grčke.
“Posebno naređujem sledeće:
a) Čim se završi koncentracija dovoljnih snaga i dozvole meteorološki uslovi, sva jugoslovenska površinska postrojenja, i Beograd, moraju biti uništeni neprekidnim dnevnim i noćnim vazdušnim napadima.
b) Ako je mogućno, operacija Marita mora početi istovremeno, ali nikako ranije, sa prvim ograničenim ciljem zauzimanja solunske luke i planine Dios”.
Telefonirao je Musoliniju: “Duče, događaji me prisiljavaju da Vam ovim najbržim putem izložim svoju ocenu situacije i posledica koje iz nje mogu proizići. Od početka sam smatrao Jugoslaviju opasnim činiteljem… Današnji izveštaji ne ostavljaju nikakve sumnje u to da predstoji preokret u spoljnoj politici Jugoslavije… Sad bih Vas, Duče, srdačno zamolio da u toku nekoliko idućih dana ne preduzimate nikakve dalje operacije u Albaniji. Smatram da je potrebno da svim raspoloživim snagama posednete i obezbedite najvažnije prevoje iz Jugoslavije za Albaniju…”
Međutim, da je Hitler u početku agresije nemilosrdnim bombardovanjem Beograda (operacijaKazna) želeo da uputi poruku Turskoj kojoj se strani ima prikloniti u “nemačkom prodiranju na istok” i time prekinuo Čerčilov tajni rad na stvaranju “balkanskog fronta” (Jugoslavija, Grčka i Turska) govorile su sledeće činjenice. Naime, krajem januara 1941. godine on je upozoravao turskog predsednika Inenija da se kroz nekoliko nedelja može očekivati prebacivanje nemačkih trupa, i vazduhoplovnih eskadrila, u Bugarsku (zvanično pristupila Paktu 1.3.1941, kada su nemačke trupe izbile na jugoslovensko-bugarsku granicu) i da će one tada, ukoliko Nemcima ne obeća da neće krenuti protiv Bugarske, ili protiv njihovih trupa u prolazu, iste noći bombardovati Carigrad i Jedrene, i obrušiti se na turske trupe u Trakiji… “Stoga Vam, g. Predsedniče, predlažem da Vi i ja, radi odbrane Turske, preduzmemo one iste mere koje Nemci preduzimaju na bugarskim aerodromima. Moja vlada želi da u najskorijem vremenu, čim se stvore potrebne mogućnosti, pošalje u Tursku najmanje 10 eskadrila lovačkih aviona i bombardera, pored onih pet što sad dejstvuju u Grčkoj, 100 protivavionskih topova…”
Definišući cilj “da obodrimo i združimo Jugoslaviju, Grčku i Tursku” u jedan “balkanski front”, Čerčil je ubrzo u Sredozemlje uputio ministra spoljnih poslova Idna. Njegov izveštaj o razgovorima sa turskim zvaničnicima nije bio ohrabrujući. Oni su “shvatili opasnosti svog položaja isto onako jasno kao mi, ali su, kao i Grci, bili uvereni da snage koje im možemo ponuditi nisu dovoljne… Izrazili su spremnost da usklade akciju sa jugoslovenskom vladom, od koje su, međutim, dosad primili samo okolišni odgovor na korak koji su preduzeli na našu molbu. Strahuju da ih Rusi ne napadnu ako se Turska uplete u rat sa Nemačkom”.
Početkom marta Čerčil precizira Idnu, koji se tada nalazio u Atinu: “Namera Nemaca se očigledno sastoji u tome da pokore Bugarsku, da još više zastraše Tursku pretnjom vazdušnih napada, da izbace Grčku iz rata, i da onda pređu na Jugoslaviju, primoravajući je na poslušnost; posle toga se Turska može napasti ili ne, već prema tome kako im, kao neprijateljima, bude podesno… Jedan iznenadan pokret Jugoslavije ka jugu doveo bi do italijanskog poraza prvog reda, možda presudnog po čitavu situaciju na Balkanu. Ako bi Turska u istom trenutku objavila rat, neprijatelj ne bi mogao prikupiti dovoljno snaga više meseci, u toku kojih će porasti naše vazdušne snage.”
Posle vojnog prevrata u Beogradu, Čerčil ponovo piše turskom predsedniku Ineniju: “Sad je svakako trenutak da se obrazuje jedan zajednički front koji će Nemačka teško smeti da napadne…” Od Idna, i feldmaršala Dila (načelnik Imperijalnog generalštaba) traži da “usklade sve mogućne mere za zajedničku bezbednost”. Tako je objašnjavao svom ministru, koji je bio u Atinu, da “Jugoslavija, Grčka, Turska i mi imamo 70 divizija mobilisanih na tom ratištu. Nemci još nemaju više od 30…” i da, stoga, postoje dobri izgledi da neprijatelj neće pokušati invaziju na jug ako se tri saveznika mogu svrstati u zajednički front. “To je ono što Turci žele. Time se Turskoj pruža najbolja prilika da izbegne rat…” Tako, na kraju, Čerčil naređuje da Idn ostane u Atinu i “vodi stvar s Turskom”, a Dilu da produži za Beograd, jer se Jugoslaviji “još uvek pružala prilika da nanese smrtonosni udar otkrivenoj pozadini dezorganizovanih italijanskih armija u Albaniji…”
Posle vojnog prevrata u Beogradu, nova jugoslovenska vlada nije mogla znati za osnovne Hitlerove stavove u Direktivi 25 (da Nemci “neće preduzimati nikakve diplomatske korake, niti će postavljati ultimatume” i da je “politički naročito važno da se udar izvrši nemilosrdnom okrutnošću” da bi se “na taj način Turskoj zadalo dovoljno straha” i odbiti je od Čerčilovo pridobijanje za rat) pa će novi ministar spoljnih poslova Ninčić, 3. aprila, uputiti cirkularno pismo svim jugoslovenskim poslanstvima. Tako ih je obavestio da je pozvao nemačkog i italijanskog poslanika i rekao im da Kraljevska vlada ostaje verna poštovanju zaključenih međunarodnih obaveza, pa prema tome i Protokolu u Beču od 25. marta, da je njena glavna briga održavanje politike dobrih i prijateljskih odnosa sa Nemačkom i Italijom, da će nastojati najodlučnije da ne bude umešana u sukob i imajući u vidu očuvanje svih jugoslovenskih bitnih, državnih i narodnih interesa, Vlada će se naročito zanimati za način primene Bečkog protokola.
Čerčilov feldmaršal Dil je već tada bio u Beogradu. On je izvestio: “Krajnji rezultat posete Beogradu bio je razočaravajući u mnogo kojem pogledu, ali je bilo nemogućno privoleti Simovića da potpiše bilo kakav sporazum. Ipak sam bio impresioniran ofanzivnim duhom jugoslovenskih vođa, koji hoće da se bore ako Jugoslavija bude napadnuta, ili ako Nemačka napadne Solun… Jugoslovenske snage još nisu spremne za rat, i Simović želi da dobije vremena da završi mobilizaciju i koncentraciju. On ne može iz unutrašnjopolitičkih razloga učiniti prvi korak u neprijateljstvima nego mora čekati nemačku inicijativu… Očekuje da će Nemačka napasti južnu Jugoslaviju iz Bugarske, i zasad ostaviti Grčku po strani… Jugosloveni će pomoći u Albaniji, ali neće čak ni tu napasti dok Nemačka ne izvrši napad na njih, ili na njihove životne interese…” (Navodi prema: Vinston S. Čerčil, Drugi svetski rat, tom III)
Odmah zatim (4.4.1941) Čerčil je Simoviću uputio sledeći apel kritikujući njegovu neodlučnost i nedostatak inicijative zato što očekuje neprijateljev “prvi korak”: “Ne mogu shvatiti argumenat da hoćete da dobijete u vremenu. Najveći potez radi pobede i bezbednosti sastoji se u tome da se neprijatelj preduhitri odlučnom pobedom u Albaniji i sakupi masa opreme koja bi vam pala u ruke. Kad u Albaniju stignu četiri nemačke planinske divizije, za koje Vaš Generalštab javlja da se u Tirolu ukrcavaju u vozove, naići ćete na otpor sasvim drugačiji od onoga koji vam može pružiti pozadina demoralisanih Italijana…”
Šestog aprila ujutru nad Beogradom su se pojavili nemački bombarderi (oko 400 bombardera). Ne strahujući od otpora, jer je grad bio proglašen otvorenim, nemilosrdno su ga uništavali leteći iznad samih krovova. To je bila operacija Kazna. Kada je, najzad, 8. aprila zavladala tišina, po ulicama i pod ruševinama je ležalo više od 2000 ljudi (procene 2.271 – 4.000, nemačke procene 1.500 – 1.700); porušeno 627 zgrada, veoma oštećeno 1.601 i delimično oštećeno 6.829 zgrada; teško oštećena Vaznesenjska crkva u kojoj je bilo vernika; zgrada Narodne biblioteke sa 300.000 knjiga, uključujući srednjovekovne spise neprocenjive vrednosti, izgorela do temelja… Tako je, dakle, Hitlerova direktiva da je “politički naročito važno da se udar protiv Jugoslavije izvrši nemilosrdnom okrutnošću…” i na taj način “Turskoj zada dovoljno straha” dala svoj rezultat: nije došlo do stvaranja balkanskog fronta od tri države. Na kraju nemački feldmaršal fon Klajst je na suđenju posle rata izjavio: “Vazdušni napad na Beograd 1941. imao je prvenstveno političko-teroristički karakter i nije imao ništa zajedničko sa ratom…”
Autor teksta
generalstabni pukovnik
Novica Stevanovic
