Savremena Istorija

Pismo Predsedniku Srbije Vratite spomenik Titu u Užicu! Srbija mora da počne da brani svoje časno mesto u istoriji i doprinos ličnosti. Ovo je u pismu Predsedniku Republike Tomislavu Nikoliću naglasio, u ime Republičkog odbora, predsednik SUBNOR-a prof.dr Miodrag Zečević. Juče smo objavili saopštenje Republičke asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta u vezi inicijative za vraćanje spomenika Josipa Broza - Tita na Trg u Užicu. Ova reakcija usledila je na osnovu inicijative Republičkog SUBNOR-a odnosno pisma koje je ova organizacija uputila predsedniku Republike gospodinu Tomislavu Nikoliću. Redakcija www.savremenaistorija.com nije komentarisala ovu inicijativu, već je to prepustila javnosti. Možemo samo da kažemo da je i ovo deo Srbije u kojoj živimo, ne želeći da pišemo o stotinama uništenih i bačenih spomenika od strane "oslobodilaca" iz vremena Kraljevine Jugoslavije i Srbije i o onom poimeničnom spisku od 42000 žrtava komunističkog terora iz vremena kada je Broz uspostavljao svoj režim u Srbiji. Pismo u celosti glasi:

Pero Simić | 28. jun 2012 AGENT MOSKVE Malo je poznat podatak da je ban Hrvatske banovine Ivan Šubašić, koji je od sredine 1944. zastupao interese kralja Petra u pregovorima sa Titom, bio klasični sovjetski agent. Još 1942. u SAD ga je za moskovskog obaveštajca zavrbovao šef sovjetske rezidenture Vasilij Zarubin, koji je Šubašiću dodelio agenturno ime Seres. Pored Šubašića, Zarubin je tada za sovjetsku tajnu službu pridobio i jednog od najvažnijih članova kraljevske jugoslovenske vlade Savu Kosanovića, čije je konspirativno ime bilo Kolo.

Odnos Mihailovića prema muslimanima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa – Sandzaka očigledno nije bio onakav kakav su ga prikazali komunisti, tokom i posle Drugog svetskog rata. Kada bi neko u posleratno vreme uperio prst na Hrvate, njihov ustaški pokret, masovne zločine u logorima smrti, jamama i vrtačama Dalmacije i Hercegovine... odmah bi dušebrižnici i branitelji ideje bratstva i jedinstva posezali za Srbima i četnicima. Tako su godinama posle rata slovili kao pandan: poglavnik Ante Pavelić = đeneral Mihailović, nadbiskup Stepinac = vladika Nikolaj Velimirović, ustaški ideolog Mile Budak = Stevan Moljević, jedan od vodećih ljudi Centralnog nacionalnog komiteta. Dugo skrivana istina, ipak izlazi na svetlost dana, mada se još uvek malo ili nedovoljno zna o pripadnicima drugih naroda koji su se borili u JVuO, pripadali Ravnogorskom pokretu ili jednostavno bili jugoslovenski nacionalisti.Malo se zna o Prema njima komunisti su bili nemilosrdni. Oni su najčešće likvidirani i tokom rata, a i neposredno posle njega, a o njima se nije smelo govoriti. Evo samo jednog primera: Major Fehim Musakadić je pre rata bio šef policije u Sarajevu, odakle beži po nailasku ustaša. Osnovao je Konjički muslimanski četnički odred. Major Musakadić je inače bio Solunac, tj. srpski oficir na Solunskom frontu, pa je i to bio razlog što je napravio veoma dobru jedinicu. Tokom operacije "Švarc" major Musakadić se sklonio u varošicu Obalj i srećno je izbegao Nemce. Ali, i njega su komunisti uskoro likvidirali. Posle rata Tito je izjavio Vladi Šegrtu da ga je ''jako obradovala'' vest o likvidaciji majora Musakadića i njegovog četničkog štaba. (Vlado Šegrt, Ratne uspomene, Beograd 1964. godine, strana 326.) Još ilustrativniji primer daje jedan partizanski dokument – pismo (Zbornik dokumenata NOR-a, tom 2, knjiga 9, strana 172, Beograd 1960. godine.) Velimira Terzića upućenog Aleksndru Rankoviću (1943.) u kome se kaže: "Situacija u Bjelimiću (kod Konjica) i okolini... slaba je. Drug Šator nije uspeo da mobiliše nikog. Svi izbjegavaju... Više su raspoloženi četnicima, nego nama". Ovih i sličnih primera ima bezbroj pa se s pravom pitamo da li je išta ostalo od komunističke "ratne i poratne istine"? Kao prilog ovog teksta dajemo prepis pisma generala Mihailoviće muslimanskim prvacima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa, koje se čuva u Vojnom arhivu - Štab VK JV, br. reg. 42/3, K-15, VK, Štab VK JV, br. reg. 42/3, K-15, VK-P-669а

Vojni puč 27. marta 1941. je izvela grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa brigadnim generalom Vojnog Vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem zbacivši s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivu Perovića, Vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, koja je dva dana ranije, 25. marta 1941. potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Vojni zaverenici su predali vlast maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću i osnovali Vladu na čijem čelu se našao komandant Vojnog Vazduhoplovstva general Dušan Simović, a kao potpredsednik Vlade akademik Slobodan Jovanović. Vojni zaverenici su bili podstaknuti na puč od pojedinih domaćih antinacističkih političkih opozicionih krugova, kao i na vojna i politička obećanja Velike Britanije, koja se tada nalazila u ratu sa Nemačkom. Pošto su Britanci došli do zaključka da se od kneza Pavla „ništa više ne može očekivati“, britanska Vlada izdala je nalog da se „preduzmu mere za promenu Vlade u Beogradu, čak i putem državnog udara“. Glavni posao oko podsticanja „državnog udara“ imala je da obavi Služba za specijalne operacije — SOE, koja je od leta 1940. stvarala svoje uporište uglavnom u moravskoj Srbiji. Igrajući na savezništvo sa Srbima iz Prvog svetskog rata i na novac, agenti SOE vezali su za sebe jedan veći broj viđenijih ljudi u nacionalnim udruženjima i u Zemljoradničkoj i Samostalnoj demokratskoj stranci.