Porodica traži rehabilitaciju generala Svetomira Đukića
Dr Dušan Djukić, sin generala Svetomira Đukića, predsednik "Udruženja pripadnika JVuO 1941-1945." i članovi porodice traže rehabilitaciju za generala Svetomira Đukića, prvog našeg člana Međunarodnog olimpijskog komiteta, osnivača i predsednika Olimpijskog komiteta Kraljevine Srbije.
ZAHTEV: Dušan i njegova sestra Tatjana Pavlović traže od države da iz Arhiva Službe DB vrate ordenje i sportske medalje njihovog oca. Traže i tapije o njegovom vlasništvu nad oduzetom kućom i pokretnom imovinom i sva olimpijska dokumenta
ODUZELI I PENZIJU - Kada je otac emigriarao ostavio je suprugu Aleksandru sa decom kod Teslića da se povlačimo sa Dražinim snagama i ranjenicima. Kum Draža me peo na svog belog konja, koji je vodio ađutant Blagoje. Mi smo uhapšeni 1944. godine, prošli kroz desetak zatvora, da bi došla u pritvor Ozne na Obilićevom vencu. U to vreme majka je dobijala očevu generalsku penziju, ali su joj je komunisti odmah oduzeli - seća se sin Dušan.
Почетак Великог рата на Горњодринском фронт
Почетак Великог рата на подручју горњег Подриња сликовито је описао народни пјесник Радован Бећировић – Требјешки, који је приказао аустроугарске нападе према српској и...
Čovekova sloboda je u istini (9)
Grupa crnogorskih pripadnika JVuO 1944.
Mnogo građe je uništeno. Možda i zbog toga da se ne sazna istina i da se ne prizna zločin
VISOKA CENA SUKOBA
Partuzansko-četnički sukob nije bio samo ideološki, već i generacijski, klasni, građanski, bratstvenički, liderski, seosko-gradski, plemenski, prestižni... U njemu se nazirala mogućnost za promjenu dotadašnjeg položaja, naročito onih koji su bili na marginama života: očito je bilo nastojanje da se izmijeni dotadašnji sistem vrijednosti i zauzme nova pozicija u društvu. Sve su to bili izazovi kojima se hitalo u susret bez obzira na cijenu koju je trebalo platiti. A ona je bila veoma visoka.
Posledice rata u Jugoslaviji, i posebno u Crnoj Gori bile su veoma teške, stoji, između ostalog, u feljtonu nedjeljnika “Monitor” - koji je rađen po knjizi dr Branislava Kovačevića, krajem proljeća 2009. - Još su ih više uvećavale likvidacije poslije rata. Razoren je građanski moral, prenebregnut pravni poredak, nastradala je okosnica domaćinskih gazdinstava, umanjena biološka supstanca naroda, promovisana sila nad pravom i pravdom, demonstrirana je “revolucionarna pravda”, kao vrhovna i neprikosnovena, koja je bila iznad humanizma i prava, uvjerena da “pobjedniku ne sude”. Sve je podsjećalo na poznatu misao Žan-Pola Sartra: “Pakao su drugi ljudi”.
Годишњица смрти попа Радојице Перишића (1909-1945)
На данашњи дан, 04.априла 1945.год. у борби против усташа у селу Сеферовци (Лијевче поље, општина Градишка) погинуо је војвода поп РАДОЈИЦА ПЕРИШИЋ
Рођен је у...
Popularni članci
Njegoševa Kapela (i Komunističko svetogrđe)
"Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega" - Njegoš
Petar II Petrović Njegoš je 1845. godine (ili 1846.) na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigao crkvicu i posvetio je svome stricu svetom Petru Cetinjskom. Prilikom podizanja, a i neposredno pred smrt, Njegoš je izrazio želju da u ovoj crkvi bude i sahranjen, "na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i od kud se vide ponajviše samo srbske zemlje i sinje more," kako nam priča Milorad Medaković, Njegošev ađutant i prijatelj, kasnije i državni sekretar crnogorskog knjaza Danila Petrovića Njegoša. Medaković je zabilježio i Njegoševe riječi kojima obavezuje Crnogorce da ga sahrane na Lovćenu: "To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu." Njegoš je umro 19. (31) oktobra 1851, u 10 sati ujutru. Iz bojazni da bi se Turci mogli noću prikrasti na Lovćen i počivšem vladici odrubiti glavu, sahranjen je Njegoš u Cetinjskom manastiru, da bi 27. avgusta 1855. njegove kosti bile prenešene na Lovćen.
Komentari