Savremena Istorija

Послије одлуке да са главнином снага припадника ЈВуО крене из подручја сјеверне Босне према Србији, генерал Михаиловић је одлучио да се најсигурнијим тереном пробије...

Poslije kraćeg odmora u Velenju, konji su se iznova razgoropadili, spremni za novi „let“ u slobodu. Sve isto kao ovih poslednjih dana, pratimo grmljavinu granata. U vatri i haosu, umorni od kolskog truckanja, gladni, žedni, bijedni. Dok smo se odmarali, tata je sa Miketom otišao pješke naprijed da izvidi situaciju i da pogleda da li ima iko od naših pred nama. Poslije povratka kaže nam da je sustigao kolonu ustaša. „Jedan od oficira mi ispriča“, kaže tata, „da se oni bore protivu partizana sa namjerom da prodru za Austriju. Napominje da ide teško, pošto su partizani stigli sa jakim jedinicama sa namjerom da sve Jugoslovene, bez obzira bili ustaše, domobrani, četnici, bjelogardejci stave pred stroj.“ Divizija ustaša je dobro naoružana i vjerovatno će napraviti proboj. Tata je uvjeren da nema nikog od četnika sa njima, napominje da su većina četnika pošli u pravcu Kamnika i da su imali teške borbe kod Celja sa partizanima. Protjerali su partizane iz Celja i nastavili put.

“Jučerašnji govor maršala Tita na prvom kongresu Jedinstvenog Narodno Oslobodilačkog fronta Jugosalvije, učvrstio me je u uverenju da sporazum, koji je maršal Tito lično potpisao sa bivšim pretsednikom Moje Vlade dr Ivanom Šubašićem, sadanja Vlada u Jugoslaviji, ne namerava da ispuni, a njegove odredbe ostale su mrtvo slovo na hartiji. Poznato je svima da sam ja na zatev saveznika odobrio Sporazum Tito-Šubašić, i obrazovanje namesništva, u cilju da se ujedine sve snage u zemlji u borbi protiv okupatora, da se pomogne Mome narodu i da se ne bi činile nikakve smetnje našim velikim saveznicima u njihovoj velikoj borbi protivu zajedničkog neprijatelja. To je učinjeno i da bi se izbegao građanski sukob u zemlji i uštedele dalje nesreće Mojim napaćenim sunarodnicima. Međutim, građanske prilike se u zemlji nisu normalizovale, što je i sam maršal Tito priznao u svom govoru od 8. avgusta, a stanje u zemlji, koje mi je ODVRATNO, ne mogu da odobrim. Celoj svetskoj javnosti je poznato da sam Ja 27. marta 1941. godine, pre no što se Tito pojavio, podigao zastavu slobode u Svojoj zemlji i poveo zemlju, i Svoj narod, u rat za slobodu i demokratiju na strani saveznika. Monarhija se već ranije izjasnila za PRAVU SLOBODNU DEMOKRATSKU FEDERATIVNU JUGOSLAVIJU. Današnje stanje u Jugosoalviji okarakterisano je DIKTATUROM maršala Tita i njegove Vlade. U celoj zemlji se ne može čuti drugi glas do samo jedan – glas maršala Tita. Moje namesništvo u takvim okolnostima nije bilo u mogućnosti da pravilno vrši svoje ustavne funkcije, a pretpostavljam da ih nije ni vršilo u duhu ovlašćenja i date zakletve Meni i narodu. Jasno je da se u zemlji sprema NASILNI plebiscit pod TEROROM jedne partije. Na osnovu toga odlučio sam da POVUČEM data ovlašćenja od svoga namesništva i da sam, lično, uzmem u svoje ruke vršenje Svojih ustavnih funkcija i ODBRANU ustavnih prava MOGA naroda.” 8. avgusta 1945. god. PETAR II U Londonu *Prepis: Vojni arhiv, br. reg. 10/3, K-15, VK-P-648

U okviru Savezničke specijalne operacije i zamene amrijskog generala Mihailovića partizanskim maršalom Titom na vojnopolitičkoj sceni, britanski premijer V. Čerčil naređivao je (1.4.1944) svom ministru spoljnih poslova A. Idnu: “Sastavićete Kralju (jugoslovenski, Petar II) dobru deklaraciju, nateraćete ga da razreši dužnosti Purića (predsednik Vlade) i prekine svaku vezu sa Mihailovićem (vojni ministar, načelnik štaba VK i pomoćnik Vrhovnog komandanta); zatim ćete ga prisiliti da obrazuje vladu za nuždu na koju Tito neće popreko gledati. Tako nam bar ostaje mršava nada da ćemo kroz nastupajućih 5-6 nedelja izgraditi most između njih dvojice...” (Drugi svetski rat, t. 5, s. 456) pa će tako, kao “šlag na tortu”, uslediti nemačka Operacija “Konjički skok” (“Reselsprung”, 25.5-6.6.1944).