Послије одлуке да са главнином снага припадника ЈВуО крене из подручја сјеверне Босне према Србији, генерал Михаиловић је одлучио да се најсигурнијим тереном пробије према Србији. У току кретања преко територије Босне његове јединице су праћене и нападане од стране јединица Југословенске Армије и КНОЈ-а. Пошто су у тим борбама претрпјели велике губитке, усљед сталних борби и других недаћа које су их пратиле током кретања (познато као „Босанска голгота“). Са пратњом коју је чинила група од двадесетак људи преосталих послије пробоја обруча ЈА и КНОЈ-а на Зеленгори, коју су углавном чинили припадници пратећег батаљона врховне команде, генерал Михаиловић је наставио покрет из рејона села Закмур (недалеко од Фоче), без обзира на интензивне потјере и претресе терена од стране ангажованих припадника ЈА и КНОЈ-а, пошто је успио да се повеже са својим локалним командантима на подручју Фоче, Хан Пијеска и Власенице. Био је то исти терен којим је Михаиловић са групом официра и подофицира и војника четири године раније – априла 1941. године прошао на путу за Равну Гору, непризнајући капитулацију Краљевине Југославије. Више пута његова група је била у безизлазној ситуацији, али се захваљујући прије свега његовој врлини и храбрости, оданости локалних команданата и њихових јатака, његова група успјевала извући. На путу ка источној Босни генерал Михаиловић је ноћу, 21. на 22. мај 1945. године у мјесту Булозима, недалеко од Реновице био нападнут од стране јединица Треће пролетерске санџачке бригаде. Тумарајући по мрклом мраку, његова група се тек пред зору успјела да извуче из обруча и пређе ријеку Чемерницу заданивши у Чемерну, гдје је констатовао да се уз њега налази 17 људи. Приликом жестоке размјене ватре и покушаја извлачења из обруча, тог јутра 22. маја 1945. године погинуо је Михаиловићев син Војислав, рођен 1924. године, који га је пратио све вријеме на путу „Босанске голготе“. Припадници личне пратње генерала Михаиловића, међу којима су били браћа Никола и Урош Мајсторовић и Благоје Ковач су сахранили погинулог Војислава Михаиловића, покушавајући да сакрију мјесто укопа. По незваничним процјенама у тзв. Босанској голготи страдало је близу 10 000 припадника ЈВуО, од којих су многи завршили у јамама безданицама у рејону Зеленгоре и околини Фоче. Сматра се да је више њих бачено у рудник Миљевину, који је постао масовна гробница за више хиљада људи, посебно младића из Србије, који су кренули на пут ка својим кућама. Напомињемо да се ова масовна ликвидација припадника ЈВуО десила након завршетка Другог свјетског рата у Европи, послије 9. маја 1945. Ријетки су они страдали у Босанској голготи чија су тијела пронађена, јер су послијератне комунистичке власти настојале да прикрију мјеста злочина, па су тако и улазе у Миљевински рудник забетонирали. Тако су сљедбеници и поштоваоци страдалих равногораца, а према накнадним сазнањима у рејону локације у Булозима – недалеко од Праче, пронашли земне остатке сина генерала Михаиловића – Војислава Михаиловића, кога су на мјесту страдања сахранили пратиоци генерала Михаиловића. Један од њих, Никола Мајсторовић је са те локације изнио генерала Михаиловића, те о том догађају оставио траг.
