Savremena Istorija

Poštovani, Navršava se punih 70. godina od streljanja armijskog đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini i ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Tim povodom, održaće se parastos đeneralu Draži Mihailoviću, u crkvi Svetog Save na Vračaru, u nedelju 17. jula 2016. sa početkom u 11.00 časova. Parastos će služiti Njegovo preosveštenstvo episkop Arsenije, po blagoslovu Njegove Svetosti patrijarha srpskog Irineja. Očekuje se prisustvo izaslanika Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, kao i članova Krunskog saveta. Organizatori parastosa su Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini, Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta i Udruženje Kraljevina Srbija – Gradski odbor Beograd. S poštovanjem, Informativna služba Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945

U narednih desetak dana redakcija savremeneistorije (www.savremenaistorija.com) objaviće najinteresantnije delove iz treće knjige Miketićeve trilogije "Kroz pakao i natrag". O ovoj knjizi mi smo pisali nedavno prenoseći recenziju mladog istoričara Nemanje Devića, a danas prenosimo tekst pod naslovom "Egzodus Djurišićeve kolone", koji je 17.06. objavljen u "Novostima", a koji može poslužiti kao uvod u prikaz delova treće knjige, koja govori o stradanju ove bezgrobe kolone na Lijevče polju i u Sloveniji, viđenog očima devetogodišweg dečaka. O sudbini ljudi iz ove bezgrobe kolone i njihovim potomcima najbolje svedoče reči Matije Bećkovića: "- Da nije poražen komunizam, ni 60 godina od pobede nad fašizmom ne bi bilo dovoljno da se okonča njihovo posmrtno mučeništvo. Oni nisu bili brisani samo iz spiska živih, nego i iz mrtvih, kako bi se poništilo njihovo postojanje. I zato oni danas ne traže ništa više nego pravo na smrt i ničeg nisu željni nego grobnog mesta."

Када се 27. марта 1941. године уверио да војни пуч у Београду није “нека шала”, Хитлер је истога дана позвао чланове Врховне команде (Геринг, Кајтел, Јодл, Рибентроп) и рекао им да је “Југославија неизвестан чинилац” у предстојећим акцијама (операције Марита и Барбароса) и “неће се предузимати дипломатски кораци, нити ће се постављати ултиматуми”, док могућа уверавања југословенске владе, “којој се ионако убудуће не може веровати, примаће се к знању” и нагласио да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима” да би се на тај начин “Турској задало довољно страха” и одустала од Черчиловог придобијања за “балкански фронт”.

Zgrada Češkog poslanstva -Beograd, 17 april 1941. 21 čas. Može biti, I ima, spora oko tumačenja potpisanog akta, kojim je okončana agonija kratkotrajnog aprilskog rata 1941. godine, ali spora nema kada su u pitanju posledice jedne, možemo slobodno reći “avanture” iz koje će se izroditi najveća katastrofa u istoriji srpskog naroda sa području Kraljevine Jugoslavije. Dileme, ali I različita tumačenja se vezuju za imena ovlaštenih osoba od strane novoimenovanog načelnika Vrhovne komande KV armijskog generala Danila Kalafatovića , bivšeg ministra spoljnih poslova u Vladi Dragiše Cvetkovića, Aleksandra Cincar Markovića i generala Radivoja Jankovića I njihovih ovlaštenja u vezi potisa samog akta. Da li su oni već bili ratni zarobljenici s obzirom da su Beograd došli njemačkim vojnim avionom iz Sarajeva, koje je bilo već okupirano od strane njemačkog Vermahta? Da li su imali ovlaštenja za potpis bezuslovne kapitulacije ili časnog mira? Da li su njihovi potpisi važeći i kakve su pravne posledice tog čina dileme su za malo širu raspravu. Bilo kako bilo, ali po stavljanju njihovih potpisa na dokument o “bezuslovnoj kapitulaciji” kojim se regulišu odredbe primirja između jugoslovenske i njemačke oružane sile, ratne operacije su prekinute. Akt su potpisali pomenuti opunomoćenici načelnika štaba Vrhovne komande vojske KJ. generala Kalafatovića, Aleksandar Cincar Marković i general Radivoje Janković s jedne strane, a sa druge po zapovjesti Vrhovnog komandanta njemačke vojske, armijski general Makimilijan fon Vajks u Beogradu u zgradi Češkog poslanstva 17. aprila u 21 čas, a imao je stupiti na snagu petnaest sati kasnije – 18. aprila u 12 časova. U prilogu je dat potpisani akt (preveden sa njemačkog) “bezuslovne kapitulacije, kako ju je nazvao u svom kratkom uvodnom govoru prisutni njemački general fon Vajks, komandant 2. njemačke armije