Savremena Istorija

Dok se srpski narod ne izleči od jugoslovenstva, ne može imati ni svoj nacionalni program. Ali ja znam da sve ovo što govorim ne vredi ništa. Biće mnogo Srba koji će ove moje ideje smatrati izdajničkim. U svakom Srbinu čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u svoju staru propast. Ovu misao Borislava Mihajlovića Mihiza je Milo Lompar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, iskoristio kao uvod u svoju najnoviju knjigu „Duh samoporicanja“. Ona predstavlja prilog kritici srpske kulturne politike i društva. Autor se, pored kulturoloških i socioloških manifesta, bavi nekadašnjom i aktuelnom političkom mišlju. I kao što prema Mihizu jugonostalgija „čuči“ u svakom od nas, tako i, prema autoru, u programu srpskih vlasti duh titoizma i titonostalgije ne jenjava. U to naizgled neuzburkano i prividno srećno vreme titoističke Jugoslavije, koje sve više biva idealizovano u sećanjima nostalgičara“, Lompar ističe kako je svima, pa i našem sada već bivšem predsedniku Republike, bio san da bude svetioničar na Jadranu. „Ponekad žalimo što se bar nekim ljudima snovi ne ostvaruju. Jednopartijski sistem misli i delanja, tako autentičan u vreme „stare Juge“, postao je javna tajna u današnjoj Srbiji. On se, između ostalog, promovisao parolom i filozofijom predsednika Republike iz 2008. godine kako „Evropa nema alternativu“. Jedina stvar koja „nema alternativu“, prema Lomparu je smrt, koju su Srbi, posredstvom politike i medija, izjednačili sa Evropom. Život i smrt, dakle, kao jedine „ideje“ koje nemaju alternativu, postavili smo u isti rang sa novim božanstvom – Evropom. Ovaj novonastali evropski mit, kako ističe pisac, razlikuje se od svih naših prethodnih mitova u jednoj ključnoj stvari – on je pozitivan!

Na promociji knjige “Draža Mihailović – Na krstu sudbine“, koja je održana u prostorijama knjižare Laguna u SKC u Beogradu 7. novembra, autor Pero Simić, pored akademika Matije Bećkovića i istoričara Srdjana Cvetkovića, koji su govorili o njegovoj novoj knjizi, pozvao istoričara Predraga Ostojića. „Ovo je lep gest i redak primer u praksi da autor na dan promocije pozove gosta koji će demontovati jednu konstataciju iz knjige i on dovoljno govori o gospodinu Simiću, reči su istoričara Predraga Ostojića. Naime, gost na promociji knjige “Draža Mihailović – Na krstu sudbine” istoričar Predrag Ostojić ukazao je na jednu omašku koja je autoru promakla kada je u pitanju deo knjige koji se odnosi na zarobljavanje generala Mihailovića. Uverenje autora da je deo koji je izvučen iz konteksta jedne depeše, koju je Aleksandar Ranković u vreme operacije zarobljavanja generala Mihailovića marta 1946. uputio u Višegrad Slobodanu Peneziću Krcunu - “Bogdanka javlja Pobedi”, šifra ove operacije, Predrag Ostojić autor istorijske studije “Zarobljavanje generala Mihailovića” je negirao objasnivši da su Bogdanka i Pobjeda Miković devojke iz Rudog, koje su bile vrlo poverljivi kuriri na relaciji Mihailović (koji se tada nalazio u rejonu Dobrunske Rijeke) i njegovog punkta u Beogradu. „Tačnije one su sestre od tetke Srpka Medenice, obaveštajnog oficira Višegradske brigade JVuO, koji je u zimu 1945/46 bio zadužen za bezbednost i vezu generala Mihailovića.“, reči su Predraga Ostojića koje su izazvale pažnju brojnog auditorijuma ove promocije. Tom prilikom istoričar Predrag Ostojić je predao autoru njihove fotografije i istorijsku studiju Zarobljavanje generala Mihailovića, koje su razrešile njegovu dilemu. Autor Pero Simić se zahvalio na ovom prilogu i istakao da će se svakako u drugom izdanju ove knjige ispraviti ovu omašku. www. savremenaistorija.com

Priznao zločin - Simo Dubajić Kosturi su sakriveni betonskim pregradama i zaliveni krečom. Nevinost nedužnih niko i dalje ne ističe, niti se utvrđuje krivica stradalnika PRST BOŽIJI- Bio sam komandant egzekucije na Kočevskom rogu - piše u svojoj autobiografiji Simo Dubajić. - Vodio sam s pokojnim Genom Bogdanovićem taj goneći odred Četvrte jugoslovenske armije. Kao ni tada, ni sada, nemam dileme - to su bile ustaše i trebalo ih je sve pobiti. Žao mi je samo što ih nije bilo više. Ubijeđen sam da me je prst Božiji vodio ka njima. Ne osjećam kajanje. Ja se kajem samo za neke zločine prema nedužnim ljudima, ali zbog tih ustaša... Bože sačuvaj. Dobili su što su zaslužili.

Rođen je 4. januara 1890. godine u Beogradu. Posle završene osnovne škole i niže gimnazije, 1905. godine, pohađao je zanatsko-umetničku školu u Beogradu, a od 1906. do 1910. je studirao slikarstvo u Minhenu i Parizu. Pored ovoga, bavio se aktivno i novinarstvom. Svoje novinarske korake započeo je 1910. godine. Od 1911. do 1912. godine bio je sekretar Udruženja novinarskih saradnika, a od 1913. do 1915. nastavnik crtanja u Ohridu.