Savremena Istorija

Представио се у Господу и отишао у вечност Проф. Др Огњан Адум (1924-2014.) ветеран Југословенске војске у Отаџбини и учесник Другог светског рата. Рођен је у Београду 1924. године. Рат га је затекао као ученика седмог разреда гимназије. Са великим бројем својих другова, чланова Српског културног клуба одлучује да крене у борбу за ослобођење своје земље и прикључује се покрету Драже Михаиловића, Југословенској војсци у Отаџбини. Био је распоређен у Штабној чети ЈУРАО 501 ( Југословенска равногорска омладина). Током рата је унапређен у чин подофицира и за заслуге је је одликован. По завршеном курсу зашифранта постаје члан обавештајно- контролне службе. Касније прелази у Шифрантско одељење у Штабу ВК ЈВУО.

Uplakani, žalosni, usamljeni, Milijana i ja pristigosmo djedo Veka i ostale. Mama prigrlila Miraša, pritegla ga u svoje naručje, uplakana i tužna prati povratnike. Ta moja bolesna i ožalošćena mama sva se nekako skupila, i smalila. Ne mogu da se načudim odakle joj tolika snaga i tolika moć da podnosi svoj bol, i svoje teške rane. Bože moj, kako ih podnosi a još i dalje pješači, pa još mora i Miraša da nosi. Oca je sahranila, devetorica braće i bratučeda nestaše joj u nepoznato. Milorad pođe sa ujacima, naš otac nesta u austrijskim vrletima da sa zvijerima dijeli divljine. Moja mama izgubi skoro sve što je imala, pa se vraća sa nas troje djece na milost i nemilost onima koji su je godinama maltretirali, psovali, pljuvali i nazivali je svakojakim imenima. Znači, njen bol je toliko veliki, rana na duši i srcu toliko duboko ukopana da nijesam u snazi i zrelosti da mogu da je razumijem, ili bar da u dubinu duše njene uronim i da je tješim. Ako sad ja, najstariji, nemam snage i moći da je tješim, a kako tek to mogu mala Milijana i mali Miraš. Ali mogu, i moram, da pamtim sve njene nesreće. Gledajući je srce me boli kako sa njezinim suzama curi i njen život iz njene duše.

Kada su je koleginice pitale kako može da izdrži da radi u nemogućim uslovima, doktorka Elizabet Mekbin Ros kratko je odgovorila: „Pa, neko mora.” – Umrla je 14. februara 1915. u Kragujevcu, lečeći srpske vojnike od pegavog tifusa Elizabet Mekbin Ros je rođena 1876, u mestu Tejn, u brdovitim predelima Škotske. Odrasla je u imućnoj porodici. Njen otac je bio direktor londonskog odseka Komercijalne banke Škotske. Medicinu je diplomirala u Glazgovu 1901, a nedugo posle toga, u okviru kolonijalne medicinske službe, odlazi u Persiju, današnji Iran. O nevoljama i bolestima ljudi u toj zemlji napisala je knjigu, a u domovinu se vraća 1914. Umesto planirane specijalizacije iz oblasti tropskih bolesti, čuvši za nevolje srpskog naroda, ona se priključuje britanskoj lekarskoj misiji koja putuje za našu zemlju. Za razliku od puritanske Britanije, Srbija joj je izgledala slobodno. Elzi Inglis, borac za ženska prava, ovako piše o dočeku i statusu koje su britanske doktorke imale u Srbiji: „I u Britanaji su ove žene bile lišene političkih, socijalnih i ekonomskih prava. U Srbiji su se prema njima odnosili sa velikim poštovanjem i, što je još važnije, imale su jednak status. Srbi su im dali slobodu. Dozvolili su im, prvi put u životu, da rade u oblastima rezervisanim za muškarce, da žive i putuju samostalno. One su radile u bolnicama, čak i kao vozači vojnih saniteta, pokazujući zapanjujuću hrabrost, kao što je to slučaj sa dr Elizabet Ros.” Sećanje na prošlost je nada u budućnost Povodom 98 godina od smrti Elizabete Mekbin Ros, za diplomate Velike Britanije, Kanade i Australije organizovan je prijem u Skupštini grada Kragujevca. Gradonačelnik Veroljub Stevanović je rekao da je „nemerljiva žrtva britanskih humanitarki utkana u dobre odnose država i naroda”, a ambasador Kanade Roman Vaščuk poručio je da je „sećanje na prošlost nada u budućnost”.

Mihajlo Petrović poginuo je tokom Prvog balkanskog rata, kada je u njegov "farman" pogodila snažna vazdušna struja. Bio je jedan od prvih srpskih pilota koji su se školovali u Francuskoj, a njegova srpska legitimacija nosila je broj jedan. Navršio se vek otkako je poginuo Mihajlo Petrović, prvi srpski pilot koji je izgubio život na borbenom zadatku. Komemoracija povodom stogodišnjice od smrti Mihajla Petrovića biće održana na Novom Groblju u Beogradu danas u 11 sati. Mihajlo Petrović bio je pilot sa dozvolom broj jedan. Pripadao prvoj grupi od šest srpskih pilota školovanih u Francuskoj 1912. godine. Nakon srednje škole u Kragujevcu, Petrović je pokušao da upiše neku od vojnih akademija u St. Petersburgu u Rusiji. Kako mu to nije pošlo za rukom, vratio se u Srbiju gde je učio u podoficirskoj artiljerijskoj školi. Kao dvadesetjednogodišnji vodnik 1905. godine bio je raspoređen u Gardijski artiljerijski puk u Nišu, a narednik je postao pet godina kasnije u garnizonu Beograd.