Da li će nedavno postavljanje ploče Aćif –efendije u Novom Pazaru, kojoj je prisustvovao i ministar bez portfelja u Vladi republike Srbije Sulejman Ugljanin poslužiti kao povod «da se ubuduće ne dozvole proslave godišnjica pravno i istorijski spornih događaja i ličnosti»?
Da li će ovaj događaj biti povod da nova vlast u Srbiji i sudski proces o rehabilitaciji generala Mihailovića definitivno stavi ad acta?
Odgovore na ova pitanja sigurno nećemo čekati dugo, jer se navodno već vrše pripreme predloga mera Vlade, kojima treba sprečiti da "sporni događaji iz prošlosti ugroze dobre međunacionalne odnose u Srbiji".
Uz tekst objavljen u Večernjim novostima 08.08. 2012. prenosimo komentar istoričara Aleksandra Dinčića.
Ako su američkom borcu za slobodu u Drugom svetskom ratu prošloga 20. veka, Rut Mičel (Ruth Mitchell), bile potrebne tri godine da bi posle ličnog eksperimenta kod Četnika u Kraljevini Jugoslaviji spoznala da je “cela istorija Srba ep borbe čovečanstva za slobodu”, i da poslednji srpski đeneral “Draža Mihilović nije započeo ništa novo”, već da je “kao pravi, hrabar i dragoceni sin svoga naroda, samo nastavio tradiciju Kosova iz 1389” (The Serbs choose war), u čemu se posle rata složio i ratni britanski premijer Čerčil, pišući pokajnički u svom delu Drugi svetski rat (Winston S. Churchill, The Second World War), za koje je, potom, dobio Nobelovu nagradu: “Sudbina je upravo zla prema onima koji krše tradicije i običaje iz prošlosti”, i, ako je više od tri decenije prošlo od smrti jugoslovenskog komunističkog diktatora, dve decenije od pada “gvozdene zavese” i decenija od demokratskih promena u Srbiji, koliko je još vremena potrebno da prođe pa da bi, najzad, o tim prelomnim istorijskim događajima nauka, tim pre istorija ratne veštine, kazivala svoju reč!?
Radoš Bajić napustio Beograd. Otkud to da se nismo sreli makar u mojim knjigama u kojima sam pisao kako su obični ljudi doživeli Drugi svetski rat? Pa i predsednik vlade je lepo rekao: „Dosta sa tim četnicima i partizanima!” Da, ali Ravnu goru kao seriju hoće Tijanić, hoće je i Kragujevac, grad koji je doživeo pokolj đaka i njihovih profesora. To je i priča Đorđa Kovbaska, profesora u kragujevačkoj gimnaziji, ruskog emigranta. Mogao je svojim poreklom da se spase od hitlerovaca, mogao je, ali je Đorđe Kovbasko zajedno sa svojim razredom otišao u smrt. Dragi kolega, Ti i Tijanić u Tvojoj seriji o selu i češljanju jedne babe okupili ste ispred televizora milione ljudi. Zašto? Zato što je to bila priča o običnim ljudima. Nova serija, Tvoja i Tijanićeva, ima naslov „Ravna gora”, što odmah određuje buduću temu. Ali pre Ravne gore došli su hitlerovci. Kako su obični ljudi na to gledali? Ćutali su. Ja sam video te nemačke vojnike u Čačku. Ulaze u kafanu ,,Car Lazar”, dižu ruku u hitlerovski pozdrav, piju pivo, kače na čiviluk oružje. Prva diverzija je bila baš u kafani ,,Car Lazar”. Cole Nešić, sa dvanaest godina, ukrao je sa čiviluka revolver. Posle toga, Cole je bio kurir u četnicima.
Tadašnji pukovnik, potonji general, Dragoljub Draža Mihailović je 17. aprila 1941. godine rekao da ne priznaje okupaciju države, a ta ista država, ni sedam decenija kasnije, njemu ne priznaje da se borio protiv okupatora.
Mihailović je prvi poveo borbu protiv nacizma, a poslednji će završiti boj protiv komunista. Oni, prefarbani, prepakovani i preobučeni i danas ratuju protiv njega, a njegov duh im se svuda priviđa, pa su zato besni i ljuti. Nesreća je bezbožnika što ne znaju da je duh nepobediv.
General se nije borio za nebesku, već za evropsku Srbiju i ubijen je na montiranom komunističkom procesu zbog toga što je bio za demokratsku državu okrenutu Zapadu, čak i onda kada je taj Zapad nama okrenuo leđa.
Komentari