Mere zapretile Dražinoj časti
Šta dalje posle odluke Vlade da se pripreme mere koje će sprečiti da sporni događaji iz prošlosti ugroze dobre međunacionalne odnose u Srbiji
Odluka Vlade kojom se zadužuju ministarstva pravde i kulture da pripreme predlog mera koje će sprečiti da “sporni događaji iz prošlosti ugroze dobre međunacionalne odnose u Srbiji”, još nije stigla ni u jedno od ova dva ministarstva.
Nadležnima još nije sasvim jasno u kom pravcu bi mere mogle da idu, a, kako saznajemo u Vladi, nije dat ni rok za njihovo pripremanje. Ovaj zadatak ministarstvima dodeljen je pod tačkom razno, na sednici Dačićevog kabineta u utorak.
Ideja je, objašnjavaju u Nemanjinoj 11, da se ubuduće ne dozvole proslave godišnjica pravno i istorijski spornih događaja i ličnosti. U pitanju su pojedinačni ili masovni zločini tokom burne srpske istorije, kao i istorijske figure čija uloga je, pre svega u Drugom svetskom ratu, bila sporna. Tačnije, reč je o onima koji do sada nisu ili nikada neće ni biti rehabilitovani. Među njima je i Aćif Hadžiahmetović, čija spomen-ploča je i izazvala lavinu, a koji je zbog saradnje sa okupatorom streljan 21. januara 1945. Ali, u “istom košu” mogli bi da se nađu, kako tvrde naši izvori, i Dimitrije Ljotić i ljotićevci, a možda čak i Milan Nedić, pa i Draža Mihailović. Toga se plaši i Aleksandar Jugović, šef poslaničke grupe SPO, ali sumnja da je to moguće ukoliko je sudstvo nezavisno:
– Zakonsko izjednačavanje ravnogorskog i partizanskog pokreta, 2005. godine, nedvosmisleno je odredilo antifašističku ulogu ravnogoraca.
Sa ovim se ne slaže Meho Omerović, predsednik skupštinskog odbora za ljudska i manjinska prava. On veruje da će predstavnici tih ministarstava otići i do Ade Ciganlije.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:392028-Mere-zapretile-Drazinoj-casti
Komentar:
Aleksandar Dinčić,istoričar
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=20879&sid=79650aad9d40abf6ce971b0b018c9391
Vrlo zanimljivo. Naime, kada su komunisti ukidali zakone omrznute im Kraljevine Jugoslavije, ili „kapitalističke kobile“, kako su svoju državu pogrdno zvali, oni su upravo ovako nešto rekli: „Moramo da ukinemo zakone koji su krajnje sporni“. (Pijade). Sada, sedamdeset godina kasnije, imamo mišljenje određenih ličnosti na političkoj pozornici „da se trebaju zabraniti sporni događaji i isticanje figura iz Drugog svetskog rata koji su takođe sporni“. Ima li paralele?
Naravno. To je proces koji traje.
Međutim, paradoksalno zvuči da će zapravo evropski zakoni i vrednosti protiv kojih je danas svaki razuman čovek, uticati da se nepravda NE pretvori u nepravednu pravdu.
Proces osporavanja uloga pojedinih ličnosti naći će se u direktnoj koaliziji sa evropskim vrednostima i to je jedna, da kažemo, olakšavajuća okolnost u jednom ustalasanom moru u kojem pojedinci pokušavaju da navuku brod koji je u fazi raspadanja.
U svakom slučaju, spoznaja istorije mnogo nam govori i u ovom slučaju. Istorija je proces koji teče, koji nas uči da ne pravimo iste greške i koji nam pomaže da postavimo stvari drukčije.
Problem kod nas leži u tome što mi nismo u procesu evropeizacije raščistili sa deboljševizacijom i zato nam se ovo dešava. Niti tamo- niti ovamo. Dabome, da nemamo balans Evropske Unije, stvar bi se rešila po pravu koje je napisano u Titovom jajcu. Ko zna za koga je sve to dobro?
Naša se nauka nalazi u najvećoj krizi od svog postanka. Poziv na vrednovanje jednog i jedinog (izvornog) antifašizma kod nas pretvorilo se zapravo u podmuklo nametanje jednog od najtežih tereta srpskom narodu – genocida. Ne treba podsećati da je iskrivljenu sliku o srpskom narodu i Srbima širila bečka dvorska kancelarija još iz doba kralja Milana, kada je, primera radi, zabranila štampanje istorije Srba od Milojevića i da je plan o usitnjavanju Srbije na granice beogradskog pašaluka zapravo kontinuirana borba da se srpskom narodu nametne hipoteka kolektivne krivice a posle čega će neizostavno slediti njeno cepanje kao proces pravdenog kažnjavanja.
Akademija nauka ovo ne vidi. To je jasno. Pretvorena je u gomilu pozera koji čak više nemaju ni izgrađeni stav o svom nacionalnom identitetu, a sve u želji da i oni idu u korak s evropskim (zapadnjačkim) principima od kojih smo, kao što se jasno vidi, udaljeni kao nebo od zemlje.
U svakom slučaju, nije bez osnova mudra izreka da se svi tragovi kad-tad pokažu u snegu.
