Savremena Istorija

Povijenih leđa u izbledeloj vojničkoj uniformi, sa šajkačom na glavi i srdačnim osmehom uz vojničko držanje Đorđe Mihailović, najstariji čuvar vojničkog groblja u Solunu, dočekuje novu grupu turista koji su došli da vide čuveno groblje srpskih ratnika. Mihailović, koga svi oslovljavaju sa čika Đorđe, u 85. godini života sa velikim žarom i ponosom nabraja imena junaka čije kosti počivaju pod čempresima na Zejtinliku. Za “Večernje novosti” priča o svom životu koji je posvetio čuvanju uspomene na srpske ratnike. Teško mu, kaže, pada što nema naslednika koji će nastaviti porodičnu tradiciju. - Od 1960. čuvam srpsko vojničkog groblje na Zejtinliku u Solunu, pre mene taj posao su radili moj deda Savo Mihailović, koji je najpre bio borac, zatim i otac Đuro, ali eto meni se nije dalo da imam sina, imam ćerku, ali se i dalje nadam unuku – priča čika Đorđe. On je rođen na groblju, oženio se Grkinjom koja je sa njim upravo na groblju svila porodično gnezdo. Već godinama mu pomaže i u poslovima oko održavanja groblja.

U narednih desetak dana redakcija savremeneistorije (www.savremenaistorija.com) objaviće najinteresantnije delove iz treće knjige Miketićeve trilogije "Kroz pakao i natrag". O ovoj knjizi mi smo pisali nedavno prenoseći recenziju mladog istoričara Nemanje Devića, a danas prenosimo tekst pod naslovom "Egzodus Djurišićeve kolone", koji je 17.06. objavljen u "Novostima", a koji može poslužiti kao uvod u prikaz delova treće knjige, koja govori o stradanju ove bezgrobe kolone na Lijevče polju i u Sloveniji, viđenog očima devetogodišweg dečaka. O sudbini ljudi iz ove bezgrobe kolone i njihovim potomcima najbolje svedoče reči Matije Bećkovića: "- Da nije poražen komunizam, ni 60 godina od pobede nad fašizmom ne bi bilo dovoljno da se okonča njihovo posmrtno mučeništvo. Oni nisu bili brisani samo iz spiska živih, nego i iz mrtvih, kako bi se poništilo njihovo postojanje. I zato oni danas ne traže ništa više nego pravo na smrt i ničeg nisu željni nego grobnog mesta."

Početkom septembra 1942. godine (izv. VK JV br. 636 od 14.9.1942) general Mihailović je izveštavao predsednika Jugoslovenske vlade Jovanovića: “Preduzeli smo sabotažu na železnicama i poštama, svuda sa vrlo dobrim rezultatima. Vozovi i lokomotive, čak i na stranoj teritoriji, izbacuju se iz upotrebe... U celoj Srbiji strašne nemačke represalije...”, a početkom oktobra, predložio (br. 720 od 3. 10): “Da bi se otežao i zaustavio neprijateljski saobraćaj od Beograda ka Solunu, potrebno je bombardovati mostove na Savi, i železničku prugu u Sićevačkoj klisuri...” Posle mesec dana predsednik Vlade Jovanović obavestio je svog ministra Mihailovića: “Savezničke trupe prešle su u ofanzivu u Egiptu, razbile neprijatelja i vrše gonjenje...” Bila je to Prva saveznička pobeda nad silama Osovine u Africi, koju je britanski premijer, Čerčil, nazvao “prekretnicom sudbine”... Malo se zna da je u Drugom svetskom ratu, u presudnoj bici na severu Afrike, kod Alamejna, početkom novembra 1942. godine, došlo i do Prve savezničke ravnogorske pobede nad silama Osovine, u kojoj je učestvovala reformisana Vojska Kraljevine Jugoslavije (Jugoslovenska vojska u Otadžbini). Evo kako je došlo do te, ujedno, i prve Ravnogorske pobede u okupiranoj Otadzbini

Спомен костурница на Мачковом камену - планина Јагодња - кота 924. у коју су похрањене кости страдалих српских ратника у једној од најжешћих битака Великог рата. Спомен-костурница се налази на самом врху Мачковог Камена. Изградња овог споменика српским борцима иницирана је од стране „Одбора за подизање капеле на Мачковом камену“ давне 1925. године. Иницијативу је покренуо тадашњи министар грађевина, Милорад Вујичић, а одбор су сачињавали Љуба Јовановић (председник Народне скупштине), Ђорђе Вајферт (гувернер Народне банке), др Арчибалд Рајс, као и тридесетак најугледнијих грађана Рађевине и Азбуковице. Пројекат Спомен костурнице израдио је члан Одбора, архитекта Момир Коруновић док је израда поверена Шими Франовићу из Црквенице. За саму изградњу вађен је камен из села Кржава и Планина, а пренос камена као и осталог материјала извршили су добровољно сељаци из околине. Коначно, спомен-костурница саграђена је 1929. године. У августу 1931. године извршен је пренос костију палих ратника. Тај посао извршили су војници болничари по дозволи Министарства Војске.