Savremena Istorija

Dok se srpski narod ne izleči od jugoslovenstva, ne može imati ni svoj nacionalni program. Ali ja znam da sve ovo što govorim ne vredi ništa. Biće mnogo Srba koji će ove moje ideje smatrati izdajničkim. U svakom Srbinu čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u svoju staru propast. Ovu misao Borislava Mihajlovića Mihiza je Milo Lompar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, iskoristio kao uvod u svoju najnoviju knjigu „Duh samoporicanja“. Ona predstavlja prilog kritici srpske kulturne politike i društva. Autor se, pored kulturoloških i socioloških manifesta, bavi nekadašnjom i aktuelnom političkom mišlju. I kao što prema Mihizu jugonostalgija „čuči“ u svakom od nas, tako i, prema autoru, u programu srpskih vlasti duh titoizma i titonostalgije ne jenjava. U to naizgled neuzburkano i prividno srećno vreme titoističke Jugoslavije, koje sve više biva idealizovano u sećanjima nostalgičara“, Lompar ističe kako je svima, pa i našem sada već bivšem predsedniku Republike, bio san da bude svetioničar na Jadranu. „Ponekad žalimo što se bar nekim ljudima snovi ne ostvaruju. Jednopartijski sistem misli i delanja, tako autentičan u vreme „stare Juge“, postao je javna tajna u današnjoj Srbiji. On se, između ostalog, promovisao parolom i filozofijom predsednika Republike iz 2008. godine kako „Evropa nema alternativu“. Jedina stvar koja „nema alternativu“, prema Lomparu je smrt, koju su Srbi, posredstvom politike i medija, izjednačili sa Evropom. Život i smrt, dakle, kao jedine „ideje“ koje nemaju alternativu, postavili smo u isti rang sa novim božanstvom – Evropom. Ovaj novonastali evropski mit, kako ističe pisac, razlikuje se od svih naših prethodnih mitova u jednoj ključnoj stvari – on je pozitivan!

Osta granični kamen, gazimo austrijsku zemlju. Osta naša jadna otadžbina za našim leđima da polako umire u kandžama naših jamara. Ostaše želje iza nas, osta Peovac, Vasojevići, osta Crna Gora u rukama bezbožnika da rade sa njom šta hoće. Osta Njegoš na Lovćenu da čami a vatre i vjetrovi sudbine da pale našu slavnu prošlost. Osta Marko Miljanov da sa svojim čojstvom i junaštvom tinja u mraku nove vlasti. Osta Miljan Vukov da gleda zlotvore šta rade sa našom vjerom, šta čine sa našim crkvama, šta rade sa slavnim spomenicima i braniocima pravoslavlja, krsta, Svetosavlja. Sve više i dalje grežemo kroz planinski povjetarac. Dan odmiče a noć se prikrada. Kao i uvijek, isto se ponavlja. Samo još da dođe momenat za duži odmor, da priklopim oči, pa sve drugo neka ide redom. Ušli smo duboko u šumu. Ostaše za nama jele i borovi, jedini svjedoci naših patnji, naše samoće. U divljini i rukama sudbine. „Momci“, obraća se tata ostalima, „možda bi bilo dobro da ovdje prespavamo, dosta smo zagazili na teritoriju Austrije. Valjda ovdje neće doći partizani“. Prihvatiše svi tatin prijedlog. Skupljaju trulinu lišća i ostalog šta je na zemlji. Prave nam ležaje sa gornje strane jela ili borova. Dekica nema, šatorskih krila nema. Što je na nama, to je čitavo bogatstvo. Odrasli skidaju svoje kapute, pokriše nas, a umor učini svoje.

Petnaestogodišnji Milovan Malić iz Prijedora, koji je lane kao osnovac izazvao veliki interes javnosti objavljivanjem "Knjige o Dražinim četnicima", ovih dana piše i skuplja građu za svoju drugu knjigu o srpskim podelama "Ko će kome nego svoj svome", gde će po prvi put izneti šokantne činjenice o stradanju doktora Mladena Stojanovića, heroja I pokretača ustanka protiv okupatora na Kozari. Ovaj učenik 1. razreda gimnazije "Sveti Sava" ekskluzivno za Press RS otkriva da su komandanta Stojanovića, pod četničkim znakom, u selu Jošavka 1942. godine ubili njegov zamenik Josip Mažar Šoša, Kosta Nađ i Boško Šiljegović.

Pre 78 godina u Marseju, u Francuskoj, ubijen je srpski kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ubijen je prilikom državne posjete Francuskoj, u koju je otputovao da bi učvrstio odbrambeni savez protiv nacističke Njemačke. Zajedno sa njim 9. oktobra 1934. godine ubijen je i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu, dok je atentator, Vladimir Georgijev Kerin, zvani Vlado Černozemski, pogođen sa više metaka u tijelo, isječen udarcima sablje i linčovan od gnijevne mase. Prava verzija tragične sudbine kralja Aleksandra, koji je bio stub jedinstvene države južnih Slovena i novog evropskog poretka na jugoistoku Evrope, ostala je nerazjašnjena.