Savremena Istorija

Dr Dušan Djukić, sin generala Svetomira Đukića, predsednik "Udruženja pripadnika JVuO 1941-1945." i članovi porodice traže rehabilitaciju za generala Svetomira Đukića, prvog našeg člana Međunarodnog olimpijskog komiteta, osnivača i predsednika Olimpijskog komiteta Kraljevine Srbije. ZAHTEV: Dušan i njegova sestra Tatjana Pavlović traže od države da iz Arhiva Službe DB vrate ordenje i sportske medalje njihovog oca. Traže i tapije o njegovom vlasništvu nad oduzetom kućom i pokretnom imovinom i sva olimpijska dokumenta ODUZELI I PENZIJU - Kada je otac emigriarao ostavio je suprugu Aleksandru sa decom kod Teslića da se povlačimo sa Dražinim snagama i ranjenicima. Kum Draža me peo na svog belog konja, koji je vodio ađutant Blagoje. Mi smo uhapšeni 1944. godine, prošli kroz desetak zatvora, da bi došla u pritvor Ozne na Obilićevom vencu. U to vreme majka je dobijala očevu generalsku penziju, ali su joj je komunisti odmah oduzeli - seća se sin Dušan.

Pokret je uslijedio, usiljenim maršom žurimo u pravcu Dugog Sela. Naporan put, umor, glad, avioni nam nijesu dozvoljavali da se držimo tog usiljenog marša. Kolona od nekoliko hiljada ranjenika, bolesnika i iznemoglog naroda se sve više i više rasteže, kida se u manje grupe. Uzaludno su vojnici napominjali, naređivali, komandovali da se držimo kolone. Pogureni, iznemogli, gladni kosturi hiljada mučenika kite hrvatske puteve. Niko ne obraća pažnju na upozorenja. Iznemogli sijedaju, noge izdale, mišići ostali na dugim marševima, mnogi se zavale, prostru se po ledini kao da je naređen odmor. Nedaleko od Dugog Sela kolona je zaustavljena. Stiže naređenje: „Ovo je mjesto za prikupljanje bolesnika, ranjenika, izbjeglog naroda kao i vojske“. Naređenje za obećani odmor neko mijenja i kolonu izmučenog naroda skreće u pravcu mjesta Lupoglave, sa napomenom da će biti tamo odmor. Naravna stvar, kad se čuje riječ odmor, snaga pridolazi, a volja počne da izvire odnekuda, a odakle – to je veliko pitanje. Put se nastavlja. Promjena pravca i nastavljanje pješačenja mijenja i volju jadnika. Ali kad se mora i kad se naređuje, mora se prihvatiti. Tetura se umor u dušama a i to malo života visi o koncu, samo što se ne otkine. Stigli smo na određeno mjesto. Mjesto Lupoglava je tu. Prostrane livade pred Lupoglavom su dovoljne da nas prime. Prihvatismo zelenu travu za željene ležaje. Umor nije tražio ni hranu, ni bolje ležaje. Voćnjaci su bili dovoljni da nas zaklone od „saveznika“, a umor nas zgrabio u naručje. Ko zna koliko je sati ili vremena prohujalo od našeg poslednjeg počinka – pomišlja svako prije nego usni.

Ове године 20. октобра обележава се 70-тогодишњица ослобођења Београда од немачке нацистичке окупације и колаборатера у Другом светском (великом) рату. После седам деценија занимљиво је вратити се на тадашње ратне прилике и суочити се са неким чињеницама које сума сумарум казују да нису биле у питању извесне “савезничке рачунице” закамуфлиране нарочитим стратегијама, она коју је имао помоћник Врховног команданта и начелник ШВК Југословенске Краљевске Војске армијски ђенерал Михаиловић “масовни устанак војске и народа”, на дати сигнал “Дан-Д” из Савезничке врховне команде, било је најбоље решење.

Dan pobede nad fašizmom je dan kada je Nacistička Nemačka potpisala kapitulaciju u Drugom svetskom ratu. Slavi se 9. maja, iako je Drugi svetski rat konačno završen tek nekoliko meseci kasnije bezuslovnom kapitulacijom carskog Japana posle tragične upotrebe A-bombe u Hirošimi i Nagasakiju. Naime 9. maja 1945. godine sovjetski maršal Žukov ratifikovao je u ime Saveznika, koje je predstavljao britanski general Teder, sporazum o nemačkoj kapitulaciji, koji je dan ranije u ime Trećeg rajha potpisao nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel (Vilhelm Bodevin Johan Gustav Kajtel) u prisustvu generala K. J. Štumpfa i generala H. G. Hindeburga. Prethodni protokol o bezuslovnoj kapitulaciji svih nemačkih oružanih snaga potpisao je u Remsu, u Francuskoj, 7. maja nemački general Alfred Jodl. Prema ovom protokolu, pored ostalog, bilo je predviđeno da nemačka Vrhovna komanda izda naređenje potčinjenim komandantima svojih kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih snaga da 8. maja u 23.01 časa obustave sve operacije. Dan pobede svečano se obeležava u velikom broju zemalja sveta, i to u Rusiji, Jermeniji, Azerbejdžanu, Belorusiji, Gruziji, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Ukrajini, Uzbekistanu i Izraelu od 2000. Najveća parada održava se svake godine 9. maja u Moskvi, sa velikim mimohodom više roda vojske i preleta avijacije. Na toj paradi se svaki put pokažu i poslednja postignuća ruske tehnologije ali i oprema iz Drugog svetskog rata.