Из новог броја часописа Глас Гуслара доносимо прилог посвећен Ђорђу Михајловићу чувару српског војничког гробља на Зејтинлику. Лист гусларског друштва “Филип Вишњић” – Глас Гуслара излази у Канади, а уређује га Миодраг Дангубић.
ПОСЉЕДЊИ ВИТЕЗ СОЛУНСКЕ ЕПОПЕЈЕ
Текст и фотографије: Мишо Вујовић
Некада је то било предграђе, данас је ужем градском језгру. Ту, на око 10.000 метара квадратних, вечни мир нашле су кости 7.565 српских ратника палих на Солунском фронту, у предворју Отаџбине. Наредбу о оснивању гробља потписао је лично краљ Александар године 1926. Сав материјал, до последњег камичка, стигао је из Србије. Камен за Маузолеј и крстове клесан је у мајдану Момин камен код Џепа, у Грделичкој клисури, гранит за облагање Маузолеја стигао је из Кадине луке код Љига, а цемент из Беочина. Чемпреси су донети са Свете Горе, из расадника манастира Хиландара. На уласку у Српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну, путнике намернике, већином туристе, екскурзије и понеког поклоника светих српских ратника, дочекује крепки и енергични деведесетогодишњак, Ђорђе Михајловић. За њега ратови још нису завршени. Свакодневно војује дуж северне грчке границе, од десне обале Вардара преко Коџуха, Ветерника, Доброг Поља, Кајмакчалана до Баница и Флорине… Ђорђе рода који се уздизао до бесмртних висина, гинући на ногама да не би живео на коленима. Како су нам гусле чувале историју и част кроз векове тако је и Ђорђе очувао сени предака од заборава. На пољима смрти, пред вратима поробљене отаџбине, остављали су своје кости безимени ратници у опанцима, пробијајући неустрашиво бугарске и швапске шанчеве. Јуришали су с надом да им љуба није обљубљена, да сестрицу „браћа Бугари” нису обешчастили, да су деца претекла покоље, да неће на црни барјак на згаришту набасати…Летели су у сусрет разореној домовини, не мислећи на своје животе. Полагали су их с песмом, a славом овенчали савезничке генерале који на Источни (Солунски) фронт нису ни рачунали. Безмало 10.000 их је остало на Солунском фронту. Ђорђе свакодневно отрже од заборава јунаке Дунавске, Дринске, Вардарске, Колубарске, Шумадијске, Тимочке, Коњичке дивизије … Присећа се подвига Војводе Вука и његове витешке погибије 22. новембра 1916. године у бици на Груништу против Бугара. Војвода Вук је свом Добровољачком четничком пуку издавао само једну команду: „За мном, браћо!”
На „мртвој стражи” сјећања
Хумке негује, судбине проповеда као Јеванђеље. Хиљаде драма у мору мермерних крстача засађених у туђој земљи милује његова душа. Не заборавља ни страдалнике у Другом светском рату. На Зејтинлику је сахрањено и 126 интернираца и заробљених партизана, страдалих у нацистичким логорима Павлоу, Мела и Харменкаj у Солуну. Ђорђе се свакодневно моли за ратнике и мученике последњих ратова на просторима земље створене костима солунских бесмртника. Не разуме, каже, ова времена, хајку на јунаке и клањање онима који су нас бомбама даровали. Зато је сигуран овде, на мртвој стражи, са саборцима ђеда Сава, који је расуте кости својих ратних другова годинама скупљао и сахрањивао на Зејтинлику. Они га, вели, сигурно никада неће издати. А он ће им, док год буде могао, свакога јутра рапортирати. Ђорђе Михајловић час историје почиње на предњој страни капеле, испод мозаика Светог Архангела Михаила, где су уклесани стихови Војислава Илића Млађег:
Незнани туђинче кад случајно минеш,
Поред овог светог заједничког гроба
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!
Родитељ је њихов храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо,
И чији су борци, дивљења достојни.
Падали од зрна од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу,
Никад, ни за часак, изгубили нису.
„Немачки краљ Вилхем је”, наставља Ђорђе, у „прогласу својим ратницима рекао да иду против једне мале али врло храбре нације, која је у ратовима против Турске, Бугарске и Аустроугарске показала велике ратничке врлине, дајући свету доказе највећих војничких способности, и која је на заставама попрсканим крвљу, за ове четири године, написала само највеће и најславније победе. Знајте да ће само спремност на највеће жртве и потпуни презир према смрти омогућити да победите овај народ и освојите његову земљу…”
Вечни смирај Милутина Бојића
На око 10.000 метара квадратних на Српском војничком гробљу на Зејтинлику, некада предграђу Солуна, сада ужем градском језгру, вечни мир нашле су кости 7.565 српских ратника, умрлих и страдалих на Солунском фронту од 1916. До 1918. године. На Зејтинлику, као део јединствене споменичке целине, налазе се још четири савезничка војничка гробља из Првог светског рата: Француско, Британско, Руско и Италијанско. Овај део Солуна носи назив још из отоманских времена, када је на њему продавано уље – зејтин. Српска војска, по доласку, на том месту је стационирала ратну болницу, поред које су сахрањивани преминули рањеници.
Међу првима, на Митровдан, 8. новембра 1917, на Зејтинлику је сахрањен велики Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице” и потресне збирке Песме бола и поноса. Милутин је преминуо у Војној болници у Солуну од последица запаљења плућа. „Тог јутра”, записује Војин М. Ђорђевић у свом Спомен албуму Српског војничког гробља на Зејтинлику, „Бојића је пробудио кашаљ. Позвао је болничарку, али док је она дошла до постеље, издахнуо је. Поживео је само двадесет пет и по година. У једном од некролога уписано је ово: Очи су биле отворене. Оне су гледале у правцу Србије. Крај његовог самртног одра, јецала је милосрдна сестра. Сутрадан је сахрањен на Српском војничком гробљу код Солуна. Погреб је био врло велики са свим почастима, говорима и венцима, и много тужан.” Тако је у туђини, далеко од родне груде, својих најмилијих и вољеног Београда, ишчезао један плодан живот, један велики песнички таленат и нада наше књижевности – Милутин Бојић, бележи Војин Ђорђевић. Пре него што су се песникове очи завек склопиле, успео је да се успне до бесмртности својом „Плавом гробницом”, стигао да посведочи патњу и страдања свог народа кроз голготу Албаније. Одступајући из поробљене отаџбине, умирали су под ударима глади, студени, болести и арнаутских куршума. На камено острво смрти стигло је хиљаде живих лешева, чије су кости смирај нашли у Милутиновој Гробници Плавој.Прешавши преко Албаније, на Крфу — острву Смрти, пише „Плаву гробницу”. У Солуну, у штампарији „Акварионе”, пола године пре вечног смираја печатао је збирку Песме бола и поноса. У пожару који је у августу 1917. године опустошио Солун, изгорела је поменута штампарија и у њој велики део тиража тек штампаних Бојићевих песама. У том катастрофалном пожару, страдала је и српска државна и војна архива.
„Стојте галије царске!
Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом !
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом…“
Средином септембра 1922. године, његова породица пренела је посмртне остатке који су сахрањени у породичној гробници у Београду. Велики, неустрашиви песник, само неколико месеци пре смрти успео је да напише епитаф за живота, који је данас уклесан над његовом хумком:
„Мирноћу ми дајте
да сву снагу стечем,
Да из срца даднем
сав бол и сав понос
И кад их изречем,
ко лист зрео паднем.“
Сахрањени у борбеном поретку 
Гробље Солунаца је настало иницијативом ратничких удружења, а наредбу о његовом оснивању и изградњи спомен маузолеја потписао је лично Краљ Александар Карађорђевић. Деда Ђорђа Михајловића, Саво Михајловић, добровољац из Грбља, добио је задатак да са групом сабораца почне асанацију „пуковских гробља” и посмртне остатке својих сабораца, сахрањиваних од 1916. до 1918. године, иза борбених линија прикупи и покопа на Зејтинлику. Саво Михаиловић је по македонским планинама претражио и ексхумирао преко 250 мањих и већих пуковских гробаља у којима су за време борби сахрањивани српски војници и официри. Погинули ратници сељаци обично су сахрањивани у позадини фронта, без сандука, са дрвеним крстачама у заглављу на којима је урезивано име, презиме, чин и јединица. С великом посвећеношћу, љубављу и поштовањем према својим друговима, Савин тим је успео да идентификује и на Зејтинлик пренесе јунаке из битака на Горничеву, Кајмакчалану, Груништу, Чукама, Црној реци, Соколу, Добром пољу, Ветернику, Козјаку, Кучком и Ђуровом камену. Само мали број солунаца нису успели да идентификују. Од расписивања конкурса за израду пројекта за изградњу Српског војничког гробља у Солуну, 1926. године, до завршетка радова протекло је 10 година. На основу пројекта Александра Васића, архитекта Никола Краснов и његов тим израдили су главни пројекат, а изградња гробља почела је под надзором делегата Министарства грађевине, архитекте Николе Христодула. Централно место на гробљу заузео је Маузолеј са капалем, испод које је укопана крипта са нишама за смештај 5.580 посмртних остатака. На парцелама око Маузолеја налази се још 1.441 гробно место. На гробљу и у крипти посмртни остаци су полагани као да су у борбеном поретку. Онако како су се борили и гинули. У првим линијама официри, затим подофицири и каплари, потом редови и добровољци. На свакој плочи или крстачи уклесани су лични подаци, чин, име и презиме, јединица, а понегде место и година рођења. Сав материјал, до последњег камичка, стигао је из Србије. Камен за Маузолеј и крстаче клесан је у мајдану Момин камен код Џепа у Грделичкој клисури, гранит за облагање Маузолеја стигао је из Кадине луке код Љига, а цемент из Беочина. Кипариси (чемпреси) донети су са Свете Горе из расадника манастира Хиландара. Маузолеј са капелом и костурницом заузима 600 метара квадратних. На предњој страни испод свода налази се мозаичка икона команданта небеске војске, Архистратига Михаила, урађен по оригиналу из Манасије. На супротној страни, изнад уласка у капелу, испод лука, мозаик са иконом још једног ратника Светог Ђорђа Победоносца. Ова мозаична икона је урађена по угледу на истоимену фреску из манастира Високи Дечани. Испод ње, стихови Војислава Илића Млађег. Ђорђе Михаиловић скида капу и погледом упртим у небо почиње:
Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду:
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу!
Лоза чувара
Унутрашњост капеле осликана је у моравском стилу. Велики полијелеј изливен је од испаљених чаура са Солунског бојишта. На зидовима су исписани називи јединица Српске војске на Солунском фронту. Стари чувар почиње рапорт:
„Моравска дивизија, Вардарска дивизија, Коњичка дивизија (4 пука), Дринска и Дунавска, Шумадијска и Тимочка дивизија… Пукови: Први пешадијски пук Књаза Милоша – Врањски, Други пешадијски пук Књаза Михајла Прокупачки, Трећи Пиротски, Четврти Стефана Немање из Ужица, Пети Краља Милана из Ваљева, Шести Краљевића Александра — Шабачки, Седми Краља Петра — Београдски, Осми Књаза Александра из Пожаревца, Девети Краља Николе Петровића – Пожаревачки, Десети Таковски из Чачка, Једанаести Карађорђев из Крагујевца, Дванаести Цара Лазара из Крушевца, Тринаести Хајдук Вељков из Неготина, Четрнаести из Књажевца, Петнаести Стевана Синђелића из Зајечара, Шеснаести пук Цара Николе Другог из Ниша, Седамнаести пешадијски пук из Ваљева, Осамнаести Краљевића Ђорђа – Београдски, Деветнаести Крагујевачки, Двадесети Зајечарски… Први Југословенски, Други југословенски и шест артиљеријских: Моравски, Дрински, Дунавски, Шумадијски, Тимочки.” У капели, на зидовима, плакете, захвалнице, књиге, сувенири из свих делова где живе Срби, грбови и ратне заставе српских јединица из Босне и Хрватске. Фотографије Краља Петра, Краља Николе, Краља Александра, последњих великих војвода — Живојина Мишића, Степе Степановића, Радомира Путника, Петра Бојовића. Ту је и фотографија неустрашиве солунке, Милунке Савић, у миру запостављене хероине, која се упокојила заборављена, у беди и немаштини. Плаши се да не заборавимо две храбре жене — Флору Сандерс и Кетрин Харлеј, која се као шеф енглеске санитетске мисије бринула о српским рањеницима. Сахрањена је на енглеском гробљу, а српски официри су јој, у знак захвалности, подигли споменик и на њему уклесали стихове:
На твом гробу уместо цвећа
Српска захвалност вечно ће цвати,
За твоје дело и твоје име
Поколења ће далека знати.
Први чувар Српског војничког гробља био је Саво Михајловић. Саву је наследио син Ђуро, кога је, након упокојења 1960. године, наследио син Ђорђе Михајловић. Он о хумкама светих српских ратника брине безмало пола века. Ђорђе Михајловић има кћерку, а она две девојчице. Једина неостварена жеља је, каже, да има мушког потомка, да се настави ова лоза чувара.На крају, одлисмо по кап, на ово парче српског неба на братској земљи. За њих, за душу, за нас, заборавне и недостојне.
Испред врата домовинских,
У победном своме ходу.
Изгибоше исполински
За јединство и слободу.
Њина дела славиће се
До последњег судњег дана
Слава јату бесмртника
МИР ПЕПЕЛУ ВЕЛИКАНА!
Из часописа Глас Гуслара (Лист гусларског друштва „Филип Вишњић“ – Канада), јануар 2023.
Нови број часописа можете преузети на: Guslar 2023 бр. 1 kor 08
