Dok se srpski narod ne izleči od jugoslovenstva, ne može imati ni svoj nacionalni program. Ali ja znam da sve ovo što govorim ne vredi ništa. Biće mnogo Srba koji će ove moje ideje smatrati izdajničkim. U svakom Srbinu čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u svoju staru propast.
Ovu misao Borislava Mihajlovića Mihiza je Milo Lompar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, iskoristio kao uvod u svoju najnoviju knjigu „Duh samoporicanja“. Ona predstavlja prilog kritici srpske kulturne politike i društva. Autor se, pored kulturoloških i socioloških manifesta, bavi nekadašnjom i aktuelnom političkom mišlju. I kao što prema Mihizu jugonostalgija „čuči“ u svakom od nas, tako i, prema autoru, u programu srpskih vlasti duh titoizma i titonostalgije ne jenjava.
U to naizgled neuzburkano i prividno srećno vreme titoističke Jugoslavije, koje sve više biva idealizovano u sećanjima nostalgičara“, Lompar ističe kako je svima, pa i našem sada već bivšem predsedniku Republike, bio san da bude svetioničar na Jadranu. „Ponekad žalimo što se bar nekim ljudima snovi ne ostvaruju.
Jednopartijski sistem misli i delanja, tako autentičan u vreme „stare Juge“, postao je javna tajna u današnjoj Srbiji. On se, između ostalog, promovisao parolom i filozofijom predsednika Republike iz 2008. godine kako „Evropa nema alternativu“. Jedina stvar koja „nema alternativu“, prema Lomparu je smrt, koju su Srbi, posredstvom politike i medija, izjednačili sa Evropom. Život i smrt, dakle, kao jedine „ideje“ koje nemaju alternativu, postavili smo u isti rang sa novim božanstvom – Evropom. Ovaj novonastali evropski mit, kako ističe pisac, razlikuje se od svih naših prethodnih mitova u jednoj ključnoj stvari – on je pozitivan!
„Strast za istinom prošlosti je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe“.
(Ivo Andrić)
Apstrakt: U Srezu niškom mnogi vojnici Vojske Kraljevine Jugoslavije nisu prihvatili sporazum o primirju između Vermahta i Štaba Vrhovne komande - ostali su u šumama i selima Sreza. Osnovane su, brojne i snažne, jedinice Jugoslovenske vojske, razgranat Ravnogorski pokret (organizacija), sreski i seoski odbori Nacionalnog komiteta u Nišu i Niškom srezu. Uspostavljena je potpuna civilna i vojna vlast Kraljevine Jugoslavije na prostorima celog Sreza. Javna, na slobodnoj teritoriji Sreza. Tajna, na delu teritorije okupiranom od nemačkih i bugarskih snaga ili pod kontrolom snaga NOV i POJ Josipa Broza. Najveće žrtve Vojska, Organizacija, Komiteti, podneli su u snažnoj operaciji podrške anglo-američkim snagama u Severnoj Africi. Vršene su nemilosrdne okupatorske odmazde nad zarobljenicima i pristalicama Vojske i Organizacije (Pokreta). Nemačko vrhovno vojno komandovanje proglašava ih za neprijatelja broj 1, Trećeg Rajha, na prostoru Kraljevine. Narodna Skupština Republike Srbije, zakonski je 2004/2005. i nacrtom iz 2008. zakona o uduruženjima građana za negovanje tradicija, verifikovala njihov antifašistički status.
Ključne reči: Niški srez, Jugoslovenska vojska, Jugoslovenska vojska u Otadžbini, Gorski štab, Štab Vrhovne komande, korpus, brigada, odred, borba, operacija, sabotaža, diverzija, odmazda, okupator, Ravnogorska organizacija (Pokret), komandanti, vojnici.
Ni siromašnije zemlje ni većeg bogatstva u karakterima, ni manje zemlje ni većeg broja pravih ljudi.“
U samo jednoj rečenici vladika Nikolaj Velimirović opisao je zemlju Hercegovu, Hercegovinu. Smještena između Jadranskog mora, obala Neretve i Trebišnjnice i vrhova Zelengore i Maglića, prekrivena bogatim i plodnim kraškim poljima, Hercegovina već vijekovima u dobrim, u naopakim i u zlim vremenima opstaje. To čini zahvaljujući svojim ljudima i njihovom karakteru koji je oduvijek odisao gostoprimstvom, čašću, poštenjem i hrabrošću.
Ne kaže se slučajno za Hercegovinu „Sav svijet naseli, sebe ne raseli“. Uistinu ovaj danas slabo naseljeni, zapušteni i zaboravljeni kraj, kroz vijekove je svoje najbolje i najvrednije davao za neke više ciljeve i interese. Hercegovina je uvijek bila prva na braniku otadžbine. Kad je trebalo krv prolivati, Hercegovci bi stizali prvi a odlazili poslednji; kad bi zavladala glad i bijeda, Hercegovci bi odvajali od svojih usta za druge, a opet, kad bi došla vremena blagostanja, ne bi se razmetali.
Uz najviše državne počasti, posmrtni ostaci kralja Petra Drugog, njegove supruge kraljice Aleksandre, kraljice majke Marije i njegovog brata princa Andreja Karađorđevića položeni su juče u kriptu Mauzoleja porodice Karađorđević u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Sahrani su prisustvovali predsednik i premijer Srbije Tomislav Nikolić i Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević,mnogobrojne delegacije i gosti, izaslanici evropskih i svetskih dvorova, kao i predstavnici diplomatskog kora i mnogobrojni građani.
Zaupokojenu liturgiju služio je u prisustvu brojnih arhijereja Patrijarh srpski gospodin Irinej.
Posle sahrane, prisutnim su se obratili Patrijarh srpski gospodin Irinej, predsednik i premijer Srbije Tomislav Nikolić i Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević,
Navodimo deo govora pokojnog Dragiše Kašikovića nad odrom Kralja Petra II iz 1970.
Komentari