Sedam decenija “Halijarda”: Rizikovali živote da spasu američke pilote
Da nije bilo hrabrih ljudi iz Pranjana i okoline koji su rizikovali živote skrivajući savezničke pilote, mog oca bi ubili Nemci i ja danas ne bih pričala sa vama.
Ovo su reči Barbare Hetsted, ćerke američkog pilota Čarlsa Dejvisa, koji je avgusta 1944. godine evakuisan u operaciji "Halijard", najvećoj akciji spasavanja savezničkih vojnika iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu.
Ona je iz SAD stigla u podsuvoborsko selo Pranjane, gde je na nekadašnjem improvizovanom aerodromu Galovića polje obeležena 70. godišnjica misije.
- Iz svake očeve reči o ovom događaju izvirala je ogromna zahvalnost koju je osećao prema narodu ovog dela Srbije, jer su ti ljudi sebe dovodili u ekstremnu opasnost skrivajući i štiteći američke pilote koji su oboreni iznad Jugoslavije. Kod svojih hrabrih domaćina, koji su njega i saborce hranili, pojili i oblačili, boravio je 66 dana. Pričao je da su seljani često gladovali kako bi piloti imali šta da jedu.
Do smrti mu je bilo žao što nikada za tu plemenitost i požrtvovanost nije mogao da im se oduži - priča Barbara Hetsted.
NOVA KNJIGA Branko M. Jevtić i Branko Bogdanović, Jurišni bataljoni vojske...
Iz recenzije mr Dragana Krsmanovića
Milionske armije koje su stupile na ratnu scenu početkom 19. veka nisu doprinele da ratovi postanu kraći i efikasniji. Umesto željene brze pobede kontinente je prekrila, kao paučina, mreža rovova u kojima su u višegodišnjim ratovima krvarili narodi.
Prvi svetski rat i ratovi koji su mu neposredno prethodili, pokazali su da prosta masa ne može sama doneti odlučujuću premoć potrebnu za pobedu. Pokazalo se da logistika, snabdevanje i tehnika imaju veći značaj nego što se to mislilo ali i da jezičak na tasu ratne sreće mogu preokrenuti malobrojne ali dobro obučene i opremljene jedinice. Njihova smela dejstva otvarala su put za proboje i nastupanja glomaznih pešadijskih ili motorizovanih jedinica otklanjajući prepreke za brza nastupanja blagovremenim posedanjem komunikacijskih čvorova „po dubini“ . Slične jedinice su koristeći slobodan prostor u neprijateljskoj pozadini postizale nesrazmerno veće efekte od klasičnih formacija, artiljerije i nasumičnog bombardovanja rušeći ugled tradicionalnih armija na način kako su to Buri učinili sa Britanskom imperijom.
Ima jedna kršna zemlja na Balkanu – Hercegovina
Ni siromašnije zemlje ni većeg bogatstva u karakterima, ni manje zemlje ni većeg broja pravih ljudi.“
U samo jednoj rečenici vladika Nikolaj Velimirović opisao je zemlju Hercegovu, Hercegovinu. Smještena između Jadranskog mora, obala Neretve i Trebišnjnice i vrhova Zelengore i Maglića, prekrivena bogatim i plodnim kraškim poljima, Hercegovina već vijekovima u dobrim, u naopakim i u zlim vremenima opstaje. To čini zahvaljujući svojim ljudima i njihovom karakteru koji je oduvijek odisao gostoprimstvom, čašću, poštenjem i hrabrošću.
Ne kaže se slučajno za Hercegovinu „Sav svijet naseli, sebe ne raseli“. Uistinu ovaj danas slabo naseljeni, zapušteni i zaboravljeni kraj, kroz vijekove je svoje najbolje i najvrednije davao za neke više ciljeve i interese. Hercegovina je uvijek bila prva na braniku otadžbine. Kad je trebalo krv prolivati, Hercegovci bi stizali prvi a odlazili poslednji; kad bi zavladala glad i bijeda, Hercegovci bi odvajali od svojih usta za druge, a opet, kad bi došla vremena blagostanja, ne bi se razmetali.
Podsećanja: Ledi Pedžet – Prošlo je pola veka od smrti velike...
"Neka me svi zaborave! To mi je svejedno!
Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!"
Nekoliko dana pre nego što je preminula pre pola veka, 24. septembra 1958, ove reči je izgovorila ledi Lejla Pedžet (rođena 1881), engleska plemkinja, velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, koja je posle Drugog svetskog rata Srbima, sada političkim izbeglicama, širom otvorila vrata svog imanja i više od četrdeset odaja zamka "Varen hauz".
Kako je napisao Kosta St. Pavlović godinu dana posle njene smrti, "ledi Pedžet je u svom životu imala tri ljubavi: ljubav za pticama, ljubav za cvećem i ljubav za Srbima".
Popularni članci
Drugi put o datumu Dražine smrti – Prvi osnovni sud u...
Prvi osnovni sud u Beogradu 14. juna ponovo odlučuje o datumu kada je streljan komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović
PRVI osnovni sud u Beogradu 14. juna ponovo odlučuje o datumu kada je streljan komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović. Advokati koji su tražili Čičinu rehabilitaciju opet će izložiti dokaze da je on streljan 17. jula, 1946, a ne 31, kako je sud nedavno presudio.
Punomoćnik udruženja građana i pojedinaca koji su zatražili da se Mihailoviću vrate čast i ugled, advokat Aleksandra Andrić, kaže da su sudu tokom postupka dostavljene zvanične odluke državnih organa iz kojih se jasno vidi da datum smrti ne može da bude onaj naveden u prvoj odluci.
- Dostavili smo odluku Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ od 16. jula 1946, u kojoj piše da je "odbijena molba za pomilovanje na smrt osuđenih izdajnika i ratnih zločinaca" meću kojima je i Dragoljub Mihailović - kaže Andrićeva. - Zatim dopis kojim Prezidijum obaveštava ministarstvo pravosuđa da je odbijena njegova molba za pomilovanje i da se "upućuje na dalji postupak", i dopis u kom Vrhovni sud FNRJ obavešatava ministarstvo unutrašnjih poslova da je "presuda izvršna i da se dostavlja sa molbom za zakoniti postupak", odnosno da se izvrši smrtna kazna.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:436151-Drugi-put-o-datumu-Drazine-smrti
Komentari