Savremena Istorija

Ličnost i delo Slobodana Jovanovića, jedne od najzanimljivijih ličnosti u novijoj srpskoj istoriji i svakako jednog od najvećih srpskih intelektualaca s kraja 19. i iz prve polovine 20. veka, dugo su bili zapostavljeni i sakriveni, da bi tek u poslednje dve decenije počela šire da se istražuje uloga ovog državnika, pisca, istoričara i pravnika u burnim događanjima s početka pa do sredine 20. veka. Na tribini Srpskog liberalnog saveta Sećanja na akademika Slobodana Jovanovića, naučnici i istraživači lika i dela S. Jovanovića otkrili su neke zanimljive prizore iz njegovog života, njegove mane, vrline i zablude. Istoričar Nebojša Popović, iz Instituta za savremenu istoriju, otkriva da je devedesetih godina 19. veka Jovanović, posle službovanja u sudu, prešao u Ministarstvo inostranih dela, gde se faktički bavio obaveštajnim radom. Bio je šef prosvetnog odeljenja koje su zvali propagandno odeljenje i tu se bavi obaveštajnim radom. Posećivali su ga učitelji i sveštenici sa srpskih neoslobođenih teritorija, Stare Srbije i Makedonije, ali je i on išao u obilaske i prikupljao informacije. Te informacije prosleđivane su prosvetnom odboru, koji su sačinjavali najučeniji ljudi u Srbiji tog vremena, i na osnovu tih informacija su se donosile političke odluke. Bio je pristalica evropske konzervativne ideologije kojoj su pripadali Bizmark, Dizraeli i Napoleon Treći. Na primer, prihvatao je opšte pravo glasa kao tekovinu ali ne sa oduševljenjem, jer je verovao da se moć političkog rasuđivanja može odnegovati samo u gornjim društvenim slojevima, priča Popović.

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор милешевски Г. Јоаникије учествовао је у промоцији књиге "Црногорска Санџачка војска на Горњодринском фронту (1914-1915)“, аутора Предрага В.Остојића, која је у петак 22. априла 2016, представљена у Дому културе "Пиво Караматијевић“ у Прибоју. Владика је запазио да је вриједност промовисане књиге у томе што је у њој аутор, са великом пажњом и прецизношћу,истакао све заслуге дијела црногорске војске која је заједно са српском војском ратовала у Првом свјетском рату на овом подручју од Пљеваља до надомак Сарајева, а послије у повлачењу у до Карађорђевих шанчева на Јавору. Њихов отпор, истакао је Преосвећени Епископ, завршио се на Мојковцу и Беранама, гдје је црногорска војска у оним данимакада се српска војска била повукла према Грчкој, пружила свој последњи и одсудни, јуначки отпор, који је ушао у легендуи гдје се нарочито прославио славни командант Санџачке војске сердар Јанко Вукотић.

Autor: Srđan Cvetković, Institut za savremenu istoriju, Beograd REPRESIJA U SRBIJI 1944-1953 Rezime: Svako istraživanje državne represije u posleratnom periodu u mnogome je otežano usled nedostupnosti pojedinih važnih izvora (pre svega sudskih i policijskih) ili subjektivnosti nekih postojećih, kao i otežanom decentracijom od objekta kod istraživača jer se radi o još “živoj prošlosti” pa ga treba uzeti sa rezervom. Ipak, posmatranjem i analizom kretanja određenih parametara, kao što su broj dosuđenih smrtnih kazni, broj osuđenih, naročito za dela protiv države, ali i ostalih delikata, mogu se uočiti neke nepobitne tendencije. One nam ukazuju na to da se period 1944-1951. izdvaja po izrazitoj represivnosti, tako da je neuporediv sa bilo kojim u novijoj istoriji Srbije. To je vreme kada revolucionarna vlast represijom kao instrumentom ne samo za osvajanje i održavanje vlasti, već i naglog i sveobuhvatnog društvenog preobražaja, uspostavlja model državnog socijalizma po ugledu na SSSR. Represija se odvijala u nekoliko faza u periodu od 1944-1953. najpre u obliku masovnih likvidacija bez suda (“divlja čišćenja”), potom kroz mnoge političke procese, konfiskaciju, nacionalizaciju, agrarnu reformu i kolektivizaciju, kao i snažnom presijom nad kulturom i slobodom duha nametanjem socrealizma. Promenom političke klime posle 1951., afirmisanjem sopstvene vizije samoupravnog socijalizma, a naročito sa smrću Staljina i političkim i ekonomskim aranžmanima sa zapadnim demokratijama, režim racionalizuje nasilje u svim sferama društva, ukida otkup, odustaje od kolektivizacije, osuđuju se zloupotrebe Udbe i donosi liberalniji Krivični zakonik. S druge strane, odricanjem od staljinizma, otvaranjem prema svetu, privrednim rastom kao i rastom životnog standarda uslovljenog dobrim delom ekonomskom pomoći sa Zapada, vlast je stekla veću podršku u narodu, a time i smanjila potreba za prevelikom dozom represije, naročito stoga što je svaka vrsta ozbiljne opozicije već bila skršena pa se moglo preći na više ideološke forme prevaspitavanja. Ključne reči: državna represija, komunistička partija, politički osuđenici, staljinizam, konfiskacija, nacionalizacija,agrarna reforma i kolektivizacija

Na današnji dan 1934. godine Ubijen je kralj Aleksandar I Karađorđević - Kralj Ujedinitelj. Od 1921. do 1929. vladar Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 1929. do 1934. Jugoslavije. Atentat u Marselju, u kojem je ubijen i šef francuske diplomatije Luj Bartu, organizovali su hrvatski teroristi - ustaše, uz podršku Musolinijeve Italije. Dalja pozadina nije nikada rasvetljena, postoji nekoliko oprečnih teza. Pasoš pronađen kod ubice izdat na ime Petra Kelemana, bio je čehoslovački. Aleksandar se školovao u Švajcarskoj, Rusiji i na francuskoj vojnoj akademiji Sen-Sir. Postao je prestolonaslednik 1909. umesto starijeg brata Đorđa, a od 1914. kao regent vladao je Srbijom u ime bolesnog oca kralja Petra I. Bio je na čelu Vrhovne komande srpske vojske u pobedonosnim ratovima od 1912. do 1918. u kojima je ispoljio izuzetnu hrabrost. Postao je kralj Srba, Hrvata i Slovenaca 6. novembra 1921. nakon smrti kralja Petra I. http://www.nspm.rs/hronika/na-danasnji-dan-u-marselju-ubijen-kralj-aleksandar-i-karadjordjevic.html Iz memoara Petra II Karadjordjevica...