Savremena Istorija

Sudska rasprava povodom utvrđivanja datuma smrti komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića završena je danas u Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Sud će pisanim putem doneti odluku (rešenje), kojom će utvrditi činjenicu i datum smrti generala, bez koje ne može da se nastavi postupak za njegovu rehabilitaciju. Podnosioci zahteva za rehabilitaciju Mihailovića tvrde da je on streljan 17. jula 1946. godine, dva dana nakon što je osuđen na smrt. Sa druge strane, Sud je u oktobru 2012. Mihailovića proglasio mrtvim, a kao datum njegove smrti odredio 31. jul 1946. Odlučujući o žalbi podnosilaca zahteva, Viši sud u Beogradu je u martu 2013. vratio slučaj na dopunu postupka. Naime, Sud svojom prvom odlukom nije ni utvrdio činjenicu smrti streljanjem, već je Mihailovića proglasio mrtvim kao nestalo lice (proglasio ga je mrtvim po drugoj odredbi Zakona o vanparničnom postupku) i za datum smrti opredelio 31. jul 1946.

Osta granični kamen, gazimo austrijsku zemlju. Osta naša jadna otadžbina za našim leđima da polako umire u kandžama naših jamara. Ostaše želje iza nas, osta Peovac, Vasojevići, osta Crna Gora u rukama bezbožnika da rade sa njom šta hoće. Osta Njegoš na Lovćenu da čami a vatre i vjetrovi sudbine da pale našu slavnu prošlost. Osta Marko Miljanov da sa svojim čojstvom i junaštvom tinja u mraku nove vlasti. Osta Miljan Vukov da gleda zlotvore šta rade sa našom vjerom, šta čine sa našim crkvama, šta rade sa slavnim spomenicima i braniocima pravoslavlja, krsta, Svetosavlja. Sve više i dalje grežemo kroz planinski povjetarac. Dan odmiče a noć se prikrada. Kao i uvijek, isto se ponavlja. Samo još da dođe momenat za duži odmor, da priklopim oči, pa sve drugo neka ide redom. Ušli smo duboko u šumu. Ostaše za nama jele i borovi, jedini svjedoci naših patnji, naše samoće. U divljini i rukama sudbine. „Momci“, obraća se tata ostalima, „možda bi bilo dobro da ovdje prespavamo, dosta smo zagazili na teritoriju Austrije. Valjda ovdje neće doći partizani“. Prihvatiše svi tatin prijedlog. Skupljaju trulinu lišća i ostalog šta je na zemlji. Prave nam ležaje sa gornje strane jela ili borova. Dekica nema, šatorskih krila nema. Što je na nama, to je čitavo bogatstvo. Odrasli skidaju svoje kapute, pokriše nas, a umor učini svoje.

Da li će nedavno postavljanje ploče Aćif –efendije u Novom Pazaru, kojoj je prisustvovao i ministar bez portfelja u Vladi republike Srbije Sulejman Ugljanin poslužiti kao povod «da se ubuduće ne dozvole proslave godišnjica pravno i istorijski spornih događaja i ličnosti»? Da li će ovaj događaj biti povod da nova vlast u Srbiji i sudski proces o rehabilitaciji generala Mihailovića definitivno stavi ad acta? Odgovore na ova pitanja sigurno nećemo čekati dugo, jer se navodno već vrše pripreme predloga mera Vlade, kojima treba sprečiti da "sporni događaji iz prošlosti ugroze dobre međunacionalne odnose u Srbiji". Uz tekst objavljen u Večernjim novostima 08.08. 2012. prenosimo komentar istoričara Aleksandra Dinčića.

Dahau je bio nacistički koncentracioni logor, i prvi logor otvoren u Nemačkoj (1933.) na mestu napuštene fabrike municije, kod srednjeovekovnog grada Dahaua, oko 16 km severoistočno od Minhena. Dahau je služio kao prototip i model za ostale nacističke koncentracione logore. Preko 200.000 zatvorenika bilo smešteno u Dahau (25.613 zatvorenika je umrlo u glavnom logoru, a još oko 10.000 u okolnim logorima uglavnom od posledica torture, bolesti, neuhranjenosti i samoubistava) Početkom 1945.godine od posledica epidemije tifusa stradao je veliki broj zatvorenika. U ovom logoru, između ostalih, bili su zatočeni Patrijarh Srpski Gavrilo Dožić i Vladika Nikolaj Velimirović, koji je svoje misli u logorskom zatočeništvu beležio pretočaću ih u kasnije objavljenu knjigu pod naslovom «Kroz tamnički prozor». Dramski umetnik Stevo Žigon proveo je dve godine u ovom logoru, pre nego što je oslobođen od strane saveznika 29. aprila 1945. Prenosimo deo dnevničkih beleški zatočenika ovog logora ( R 64923), koji je imao sreću da preživi i svedoči.