Savremena Istorija

U prepunoj dvorani Ruskog doma u Beogradu predstavljena je knjiga „Srbija u Velikom ratu 1914. – 1918.“ autora prof. Mire Radojević i akademika Ljubodraga Dimića. Pored autora, o knjizi su govorili Prof. Aleksandar Životić, Dragan Lakićević (Srpska književna zadruga) i Živadin Jovanović (Beogradski forum). Na promociji je istaknuto da su izdavanje ove knjige inicirali intelektualci iz srpskog rasejanja kako bi srpski istoričari afirmisali istinu o pravim uzrocima Prvog svetskog rata i ogroman doprinos Srbije pobedi saveznika. Knjiga je svojevrsno reagovanje vrhunskih srpskih istoriografa na veliku produkciju literature na Zapadu čije cilj revidiranje istorijski verifikovanih ocena o uzrocima, posledicama i odgovornostima za pokretanje rata 1914. i pokušaj prebacivanja odgovornosti na Srbiju. Istaknuto je takođe da se izgradnji nacionalne i državne strategije mora polaziti od istorijskih iskustava Srbije, od dobrog razumevanja savremenih trendova u kretanjima u Evropi i u svetu kao i od dugoročnih prioriteta i ciljeva Srbije.

Čekamo na brežuljku iznad desne obale Save, očekujemo da nam mutavac pokaže rukom da krenemo. Tamo, u pravcu gdje će nas voditi put, uzdiže se ogromna zgrada, ograđena visokim zidovima, a iza zidova vire krovovi u raznim oblicima, pokriveni crijepom crvenkaste boje. Tamni zidovi i veličina tvrđave zaprepašćuju. Ovako nešto nikada nijesam vidio. Da kažem, ovo je veliki grad, samo što je uhapšen zidovima, izgleda kao stočni tor, ali ograde nijesu baskije, nego kamen nasložen na kamen i drži grad u svojim šakama. Kad je ovo čudo ovoliko, mislim se, znači da je i ta Hrvatska ogromna zemlja, sa velikim gradovima, za razliku od naših varoši koje nijesu opkoljene zidovima. U naše varoši možeš da uđeš sa bilo koje strane. Možeš da zakucaš na vrata svakom domaćinu. Čak ni paščad neće lanuti na onoga koji kuca. A bogami u ovoj Hrvatskoj je sve nekako drugačije. Što se tiče početka i gledajući ovaj stijenama okovani grad u njoj je sve zabrinjavajuće. Ući u one zidine možda nije teško, ako te prime, ali izaći iz njih ne vjerujem da je lako. Vjerovatno samo kad jedan od ovih mutavaca pokaže rukom „napolje“.

Komentar: Nekoliko desetina članova Nove komunističke partije, Savaza komunističke omladine Jugoslavije, simpatizera partizanskog pokreta i zaljubljenika u delo i lik Josipa Broza Tita protestom, ispred RTS, u nedelju 10.11. 2013. u 12 časova, protiv emitovanja dramske serije „Ravna Gora“ poručilo uz pozdrave Smrt fažizmu – sloboda narodu da revizija istorije neće proći, da postoji samo jedan oslobodilački pokret, partizanski, koji je predvodila slavna Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Okupljeni na protestu izvikivali su parole “Ustaše – četnici – zajedno ste bežali”, “bando četnička”, “Draža ubica – nikad antifašista” i pevali partizanske pesme “Po šumama i gorama”, ,,Bandera Rossa” kao i proletersku himnu ,,Internacionala”. Na taj način je nekoliko desetina okupljenih na ovom protestu negodovalo protiv prikazivanja serije, koje nisu ni gledali, što ne čudi, jer je u vreme njihovog idola Josipa Broza tužilaštvo i sudstvo optuživalo i presudjivalo i knjigama i književnicima čija dela oni nikada nisu ni videli, a kamoli čitali.

JUNACI! Rat sa Nemačkom koji je četiri godine sejao širom cele naše Otadžbine smrt, uništavajući bez milosti sve naše tekovine, naša ognjišta, naše porodice, završen je pobedom Saveznika. U ovom četvorogodišnjem ratu Jugoslovenska Vojska u Otadžbini vidno je doprinela pobedi boreći se jedina u Evropi, kada je cela Evropa bila okupirana od svirepog napadača. Snažni i neodoljivi napadi naših jedinica, uništavali su nemačke divizije, slabili su ratni potencijal Nemaca i ozbiljno zabrinjavali njihovo vođstvo. Preko trideset i pet najelitnijih nemačkih divizija bilo je sve vreme vezano na našem frontu, i one su se topile u neprekidnim borbama, koje su po svojoj žestini i krvavosti nadmašile sve borbe vođene na raznim bojištima Evrope. U tim borbama četvorogodišnjeg rata naša vojska dala je žrtve, kojima je pokazala svu veličinu našeg narodnog genija i vitalnost njegovu, dajući na znanje svima i svakome da je naša Otadžbina, natopljena toliko puta našom krvlju jedino naša i ničija više da mora da bude slobodna i da u toj slobodi naš narod ima pravo da nesmetano izgrađuje svoju budućnost. Ali danas dok svet proslavlja dan mira, naš narod, koji je na taj mir imao najviše prava, jer je u ovom ratu platio najveći krvavi tribut, i dalje proliva potoke krvi širom cele naše rodne grude u teškom građanskom ratu nametnutom nam od komunističkih partizana, koji već tri godine besni nesmanjenom žestinom. U ovome ratu, za koji svet možda još ne zna, jedna manjina, ne jača od 30-40.000 ljudi, pokušava da nametne terorom, krvlju nasiljem mačem i oružjem u ruci, ono što naš narod ne želi da prihvati mirnim putem. Ceo naš narod na čelu sa Jugoslovenskom Vojskom u Otadžbini, bori se protiv ovog neprijatelja istom žestinom kojom se borio i do sada protiv svih neprijatelja Nemaca, Italijana, Bugara, Mađara i ustaša, a za Kralja, Otadžbinu i demokratiju. Naš narod dao je divnog dokaza svoje rešenosti da u borbi, koju mu i dalje nameće ustaško-partizanska snaga, izdrži i istraje do pobede. On zna da je put kojim ide pravedan, častan i dostojan njegovih tradicija i njegove istorijske prošlosti, i da će pobedom nad komunističkom diktaturom sačuvati i spasti i svoju veru i svoje običaje i svoju porodicu, i pokazati se dostojnim samoga sebe. Borba koja danas besni u Otadžbini je krstaški građanski rat u kome učestvuju svi, i staro i mlado, i muško i žensko, ujedinjeni u bolu i u otporu, a spremni da u toj borbi polože svoje živote. I pored toga što je partizanska manjina podržavana iz inostranstva, najveći deo naše Otadžbine nalazi se u rukama naše narodne vojske. Srbija, Južna Srbija, veliki deo Crne Gore, Bosne i Hercegovine i deo Dalmacije, veliki deo Hrvatske i Vojvodine, kao i Slovenačke, u rukama su naših jedinica, izuzev velikih gradova, gde se neprijatelj zadržava pod zaštitom Titovih dželata. Ni glad, ni zaraze, ni napadi odlično naoružanog neprijatelja, nisu mogli da umanje volju naših boraca za pobedom. Njihove žrtve čine naš narod velikim, jer upornost njihove borbe pokazuje sa koliko topline, ljubavi i nacionalnog žara naš borac teži da ostvari ideale pravde, slobode i demokratije. U ovoj borbi, koju ćemo voditi do konačne pobede, šaljem vam pozdrav kroz naš ratnički poklič: Da živi naš Vrhovni Komandant Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II! Da živi naša Kraljevska Jugoslovenska vojska u Otadžbini i van Otadžbine! Da živi velika i slobodna demokratska federativna Kraljevina Jugoslavija! Načelnik štaba Vrhovne komande, Armijski đeneral Dragoljub M. Mihailović s. r. http://kraljevinasrbija.com/dan-pobede-70-godina-od-zavrsetka-drugog-svetskog-rata/