Savremena Istorija

(Saopštenje za javnost) Beograd, 28. februar - Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, na čijem čelu je narodni poslanik Aleksandar Čotrić, oštro se protivi inicijativi SUBNOR-a da se na glavni trg u Užicu vrati spomenik Josipu Brozu Titu, jer je njemu i njegovoj ideologiji mesto u muzeju i tamo bi trebalo i da ostanu. Osim što je Užicu nametnuo svoje ime, Tito ništa nije učinio za ovaj grad. Naprotiv, novembra 1941. godine, da bi pobegao iz Užica pred Nemcima, što je činio i tokom celog rata, Tito je u bici na Kadinjači nepotrebno žrtvovao kompletan Radnički bataljon, sastavljen od stotina srpskih seljaka i radnika iz Užica i okoline. Podsećamo da Parlamentarna skupština Saveta Evrope zahteva i od Srbije da osudi zločine komunističkog režima, a Ustavni sud Slovenije je zabranio da se u Ljubljani ulica nazove po Titu, jer je "njegovo ime simbol komunističkog režima koji je kršio ljudska prava".

Žurimo preko mosta. Mama je ostala bez konja. Zaboravila je na bolest, tifus, prisilno istjeran iz njenog tijela. Prihvatila Milijanu za ruku sa jedne strane, sa druge majka Vasilija. Poslednji u našoj grupi je Branko Đukić, bacio ranac sa ramena, razmahao se, štapom podupire ranjenu nogu i ne dozvoljava sebi da se odvaja od naše grupe. Prije nego smo krenuli preko mosta, tata je zamolio djedove da se oslobode ranaca i pušaka, pošto je pored puta bilo boljeg naoružanja, svakome je dao po automat sa torbicama punim šaržera. Izgleda da Njemci shvatili svoju propast, naoružanje ih više ne interesuje, a djedovima dobro došlo jer, kako reče ujak Milo, partizana ima na buljuke. Kao što je rečeno, pravac kretanja je samo Celje. Svi drugi pravci su neprihvatljivi. Moramo žuriti da se što prije prebacimo do Celja, pa dalje put Dravograda i preko granice.Tata objašnjava djedovima da u slučaju susreta sa partizanima ne treba čekati ili možda raspravljati. „Znate da rukujete automatima, pa ih ne treba nositi za ukras, nego po njima pa šta bude. Ne smijemo dozvoliti da se umiješaju među nas.“ Milo napomenu da su nas partizani opkolili sa svih strana: „moraćemo na silu se probijati kroz njihove linije“. „Branko, sine“, kaže Radovan, „razumijemo situaciju, čuli smo sve i vidim da je došao momenat da stanemo na braniku ove đece. Nećemo se žaliti, niti kolebati, ono što možemo daćemo od sebe. Znači, došao je taj momenat da se pogledamo brk u brk sa našim neprijateljima, premda su to naša đeca, naši prijatelji, kumovi, rođaci, komšije koji su se prihvatili lošeg posla i krenuli protivu krsta“.

priredio:: generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović “Mi, delegati radničkih sindikata, upućujemo apel svima vama radnicima i nameštenicima širom Otadžbine, koji ste i dosad Ravnogorski Pokret pratili sa toplim simpatijama i u njegovom radu uzimali učešća samo kao pojedinci, a koji ste od danas (8.8.1943) u Ravnogorski Pokret stupili skupno, i kao celina, da svi i svagde, i po radionicama, i po rudnicima, i po preduzećima, i po radnjama i poslovnicama, napregnete sve svoje snage da podlog i krvoločnog okupatora čim pre iz svoje zemlje isteramo, i da onda, slobodni u slobodnoj Otadžbini, pristupimo obnovi svega našeg narodnog života na novoj i zdravijoj osnovi.

Dahau je bio nacistički koncentracioni logor, i prvi logor otvoren u Nemačkoj (1933.) na mestu napuštene fabrike municije, kod srednjeovekovnog grada Dahaua, oko 16 km severoistočno od Minhena. Dahau je služio kao prototip i model za ostale nacističke koncentracione logore. Preko 200.000 zatvorenika bilo smešteno u Dahau (25.613 zatvorenika je umrlo u glavnom logoru, a još oko 10.000 u okolnim logorima uglavnom od posledica torture, bolesti, neuhranjenosti i samoubistava) Početkom 1945.godine od posledica epidemije tifusa stradao je veliki broj zatvorenika. U ovom logoru, između ostalih, bili su zatočeni Patrijarh Srpski Gavrilo Dožić i Vladika Nikolaj Velimirović, koji je svoje misli u logorskom zatočeništvu beležio pretočaću ih u kasnije objavljenu knjigu pod naslovom «Kroz tamnički prozor». Dramski umetnik Stevo Žigon proveo je dve godine u ovom logoru, pre nego što je oslobođen od strane saveznika 29. aprila 1945. Prenosimo deo dnevničkih beleški zatočenika ovog logora ( R 64923), koji je imao sreću da preživi i svedoči.