Обележили смо мјесто хапшења Ђенерала и страдања његовог сина Воје
Предраг В. Остојић, рођен је у Рудом 1959. године. Студије историје завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Бавио се историјом 20. вијека. Објавио је историјске студије: Заробљавање генерала Михаиловића, Горњодрински офанзивни фронт 1914, Црногорска Санџачка војска на Горњо- дринском фронту 1914-1915, Рудо у Великом рату 1914-1918, Усташки злочин у Старом броду код Вишеграда 1942 и Досије Стари Брод.
Предраг Остојић се бави и књижевним радом. Објавио је књигу пјесама Пуна празнина и историјски роман Чичина прича (или) Страдање српско, за коју је добио престижну награду „Драгиша Кашиковић“. Учествовао је на више историјски научних скупова. У историјским и књижевним часописима, као и на интернет порталима објавио је више историјских чланака и приказа. Уредник је интернет портала www. savremenaistorija.com
- Г. Остојићу, терен Источне Босне и горњег тока реке Дрине, одакле су и Ваши корени, добро Вам је познат. Шта нам можете рећи о осећањима српског народа тог поднебља?
– Српски народ на подрују источне Босне и Херцеговине током 20. вијека страдао је, посебно у времену од Берлинског конгреса 1878. године, када је на простор Чајетине (Златибора) одакле је, путем претходно остварених веза, дошла у непосредно окружење генерала Михаиловића. Претходно је ОЗНА/УДБА успјела да зароби Николу Калабића, једног од Дражиних команданата и захваљујући њему дође у контакт са људима који су били у непосредном окружењу Михаиловића. Непознато нам је на који начин је Никола Калабић пристао на сарадњу са врхом ОЗНЕ/УДБЕ. Сам генерал Михаиловић је током суђења контактирао са Стеваном Мољевићем, предсједником Централног националног комитета којем је пренио да се ОЗНА убацила у његово окружење, захваљујући Николи Калабићу, а да се само заробљавање десило тако изненада да није успио, како каже „ни бомбу да узме“.
- Где је највећи неспоразум у вези свих верзија заробљавања Ђенерала?
– Највеће недоумице прави и данас ОЗНА која штити свог заштићеног свједока-сарадника, који је лично на терену успоставио контакт са генералом Михаиловићем, а то је Никола Калабић. Најновија истраживања научних сарадника Института за Савремену историју, др Немање Девића и др Бојана Димитријевића, који су објавили књигу под насловом „Никола Калабић и Горска краљева гарда“ дали су нови осврт на Аустроугарска монархија окупирала, па онда извршила анексију на овај простор, а српски народ је то посебно осјетио, јер су Аустроугари имали намјеру да Србе са овог простора протјерају. Тако су на територији Ауструогарске монархије основани концентрациони логори за Србе, који су били претече концентрационих логора из Другог свјетског рата. Познати су логори за Србе у Добоју, гдје се процјењује да је страдало око 15.000 Срба и логор у Араду (Румунија), у којем су углавном мучени и страдали Срби интелектуалци, који су злостављани и од којих се многи нису ни вратили својим кућама. У наведеним логорима је живот изгубило и доста Срба са простора источне Босне, о чему је писао и историчар Владимир Ћоровић у дјелу „Црна књига“. Управо судбина Срба одведених у логоре формирала је један осјећај стрепње због физичког нестанка са вјековних простора. То је разлог што су почетком Великог рата 1914. године, припадници српског народа одлазили као српски добровољци на фронт, да би се борили против окупатора. Бројни су примјери Срба из овог краја који су, пркосећи окупатору пружали отпор и страдали истичући припадност српском народу, који је у сваком случају био угрожен. Тако је приликом извршеног атентата на надвојводу Франца Фердинада, на захтјев Аустроугарских жандарма да на јарбол ставе црне заставе, руђански учитељ Манојло Илић, који је и сам страдао у логору Арад, истакао српску тробојку, што га је коштало живота. Тако је и једно од првих ослобођених мјеста у Првом свјетском рату од Аустроугара управо мјесто Рудо 3/4. август 1914. године. Тај осјећај створен почетком Великог рата провијавао је и касније у Другом свјетском рату на простору источне Босне. Током Другог свјетског рата људи са ових простора су, такође, одвођени у логоре, нацистичке и усташке, а често су предузимане и оружане акције њемачко-усташких окупатора које су биле усмјерене на уништење српског народа на овим просторима. У прољеће 1942. године окупатор је спровео акцију „чишћења источне Босне“. У акцији под кодним називом ТРИО убијено је неколико хиљада Срба, о чему сам писао у књигама „Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942“ и „Досије Стари Брод“. На мјесту злочина изграђен је маузолеј и капела посвећени жртвама. Управо зато што су током Другог свјетског рата јединице под командом генерала Михаиловића штитиле српски народ, главна улица у мјесту Рудо носи име по генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, што говори о патриотском осјећању људи овог краја.
- Историјски сте се бавили и овим крајем из времена и пре Другог светског рата. У Великом рату то је било поприште великих борби, о томе сте написали и неколико књига… Реците нам укратко о томе.
– Као плод проучавања историје овог краја која обувата период прије Другог свјетског рата, објавио сам књиге у којима описујем страдање и борбу српског народа за опстанак. То су књиге: Рудо у Великом рату, Офанзивни Горњодрински фронт и Црногорска- санџачка војска на Горњодринском фронту.
Рудо је било прво ослобођено мјесто у Великом рату под влашћу Аустроугара 3/4. август 1914. године, а велике битке вођене су управо на простору територије Рудог и Вишеграда. На подрују источне Босне, Аустроугарске оружане снаге су покушавале да направе продор и угрозе српску војску, која је била нападнута из више праваца – углавном преко Дрине, а касније и Саве и Дунава. Главна ударна снага Аустроугарске војске, њена Шеста армија, којом је лично командовао Оскар Потјорек, директно је преко ових простора нападала српску ужичку војску, желећи да пресијече њену везу са црногорском санџачком војском, којом је командовао сердар Јанко Вукотић. Водећи велике борбе на планини Вихра i на падинама планине Варда, српска војска је успјела да спријечи остварење аустроугарског циља. О овим борбама свједоче бројни споменици – спомен костурнице, на подручју општине Рудо, у Штрпцима и општине Вишеград у рејону Вардишта. Начелник генералштаба аустроугарске војске Конрад Хецендорф је званично пренио информацију да аустроугарска војска споро напредује, према Србији, зато што води жестоке битке против, како каже: „јунака из бајке“. Ове битке су вођене у тренутку када су српска ужичка војска и црногорска санџачка војска више од 93 дана пружале отпор на Дрини, спречавајући покушај аустроугарских снага да пресијеку одступницу и угрозе повлачење српске војске према југу – Мојковцу, гдје је вођена крунска битка Великог рата.
- Ближи се 13. март, дан када је заробљен Ђенерал Дража Михаиловић. Како је дошло до тога да се тога дана окупља српски народ предвођен Равногорским покретом Р.Српске?
– Ђенерала Драгољуба Михаиловића је заробила специјална група припадника ОЗНЕ, а акцијом су руководили лично Александар Ранковић, савезни секретар унутрашњих послова ФНРЈ и Слободан Пенезић Крцун, први човјек ОЗНЕ, односно УДБЕ за Србију. Заробљен је у ноћи 12/13. март 1946. године у рејону Добрунске Ријеке (општина Вишеград), гдје се данас налази манастир Светог Николаја. Недалеко од манастира је и спомен обиљежје које је постављено на мјесту гдје је генерал Михаиловић заробљен, а његови пратиоци мајор Драгиша Васиљевић, капетан Никола Нико Мајсторовић и поручник Благоје Ковач, који су до посљедњег даха били уз генерала Михаиловића, брутално убијени. Споменик је подигнут 12.03.2000. године, и од тада припадници и поштоваоци Равногорског покрета, не само Републике Српске, већ и из других српских земаља, се на овом мјесту окупљају и обиљежавају дан када је заробљен генерал Михаиловић. У Добрунској Ријеци, код манастира, у парохијском дому се одржава историјски час и за упокојене парастос.
- Ви сте посебно истраживали процес заробљавања Ђенерала Драже. Шта је оно што знамо, и да ли ту има непознаница?
– У књизи Заробљавање генерала Михаиловића детаљно сам приказао сам чин заробљавања, што је плод моје петнаестогодишње истраге овог догађаја и контакта са многим непосредним свједоцима догађаја, као што су: свештеник Добросав Поповић из Штрбаца, домаћин Павле Миковић из Рудог, домаћица Виторка Марковић из Будимлије, затим Раденко Видовић, звани Катил, домаћин из Будимлије, Раденко Јевђић (човјек који је поклонио земљиште за градњу манастира у Добрунској Ријеци) и његова мајка, која је сваког часног поста уочи Васкрса долазила на мјесто гдје су убијени мајор Драгиша Васиљевић и капетан Никола Мајсторовић, гдје како каже, због много крви на том мјесту дуго времена није ницала трава. Интересантно да се свједочење наведених, са којима сам разговарао, поклопило са са извјештајима које је мајор ОЗНЕ Драгољуб Васовић водио са Александром Ранковићем, који је руководио акцијом из Београда. Генерал Михаиловић се у том периоду крио на релацији Рудо Вишеград.
Специјална група ОЗНЕ је са Николом Калабићем пребачена Николу Калабића у заробљавању Драже,
у којем су потврдили његово улогу.
- Наш Покрет српских четника Равне Горе у свету, а посебно наш потпредседник Ранко Мајсторовић увек су били заинтересовани да се тачно открије судбина Ђенерала Драже али и свих који су страдали с њим. Како је откривена истина о страдању мајора Драгише Васиљевића, команданта вишеградске бригаде ЈВуО и припадника његове личне пратње поручника Николе Ника Мајсторовића и капетана Благоја Ковача? Подигнут им је најпре споменик, зар не? Шта је уследило касније?
– Истина о страдању је откривена захваљујући свједочењима људи о којима сам у претходном питању говорио, а која су поткрепљена документима.
Споменик је подигнут, 12.03.2000. године, уз помоћ тадашње градске управе града Крагујевца и локалних мјештана, као и припадника и поштовалаца равногорског покрета. У августу 2003. године, недалеко од овог споменика, на којем је обиљежено мјесто заробљавања, породица Ранка Мајсторовић, према поменутим свједочењима, обиљежила је мјесто страдања припадника ЈВуО, који су били у пратњи генерала Михаиловића, о чему је јавност обавјештена путем часописа Видовдан.
- Прошле године том споменику додат је спомен и старијем сину Ђенерала Драже Војиславу. Како је дошло до тога? Како је пронађено гробно место Војислава Михаиловића? Да ли је до сахране посмртних остатака чувана тајна о томе? Иако не мора бити много детаља, ко су заслужници за ово историјско откривање и стављање спомена Чичином сину Воји?
– Војислав Михаиловић је страдао у мјесту Булози, између Горажда и Праче 22. маја 1945. године. Тајна је чувана у оквиру једне породице, која је живјела недалеко од мјеста страдања Војислава Михаиловића, а мјесто гдје је сахрањен знали су и припадници пратње генерала Михаиловића, који су га на том мјесту и сахранили. Прошле године су пренијете кости у заједничку гробницу Дражиних пратилаца (у Добрунској Ријеци), а 17. јула исте године је освјештан споменик посвећен Војиславу Михаиловићу. Заслужни за пренос посмртних остатака у заједничку гробницу су припадници вишеградског Равногорског покрета Републике Српске, а за сам споменик заслужна је породица Ранка Мајсторовића, локални мјештани и управа манастира Светог Николаја у Добрунској Ријеци.
На споменику стоји епитаф:
„Јунацима Равне Горе, витезовима слободе који су од првог дана, до посљедњег даха бранили част и слободу отаџбине. Вјечни покој подари им Господе“.
Д. Ћирић
