Savremena Istorija

Posmrtni ostaci monarha Petra II Karađorđevića u utorak stigli u Beograd i položeni u kapelu u Belom dvoru. Prestolonaslednik Aleksandar: Dobro došao kući, oče. Patrijarh Irinej: Tužno-radostan dan od istorijskog značaja. Premijer Dačić: Bez Karađorđevića nema istorije Srbije Telo poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića u utorakje stiglo u otadžbinu! Posmrtni ostaci jedne od najtragičnijih ličnosti srpske istorije dočekani su uz najveće državne počasti na aerodromu "Nikola Tesla", a potom su prevezeni u dvorski kompleks na Dedinju, gde će privremeno biti pohranjeni u Crkvi Svetog Andreja Prvozvanog. Kovčeg sa telom kralja Petra, umotan u srpsku zastavu, dočekali su članovi kraljevske porodice, premijer Srbije Ivica Dačić, član Komiteta za prenos posmrtnih ostataka članova Kraljevske porodice i savetnik predsednika Republike Oliver Antić, kao i predstavnici SPC i Vojske Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Drugi Karađorđević sa sinovima Petrom, Filipom i Aleksandrom i suprugom Katarinom ćutke je pogledom pratio kovčeg koji su gardisti nosili. Suzama nije dao da krenu.

Umor je osvojio moju bijedu, noć je prolazila po svojoj volji. Bio sam i dalje u toplom Miloradovom neosjetnom zagrljaju. Toplina me je vraćala u san. Osjećao sam se vrlo dobro. Umor polako klizi iz svakog mog mišića. Miloradove prste sam često osjećao kako mile kroz moju kratku kosu. Čuo sam njegove tihe i umjerene uzdahe i kako toplim dahom miluje moj vrat. To me uspavljuje i ponovo me vraća tamo daleko, bespućima naše golgote. Tako je promicala moja noć. Tu i tamo sam čuo i druge kako uživaju u odmoru. Neko je hrkao, neko je zvao u pomoć. Neko plakao. Neko ljubio svoga koga nema pored sebe. Samo je mogla hladna i duga noć da sazna sve šta se radi u našoj kolibi. Noć na vrhu Čakora. Hladna, podmukla, neprijateljska noć, noć prijatelj nove vlasti, prožima i tiho se provlači kroz pukotine drvenih zidova, stiže do nas i sa nama se poigrava, smije nam se, ruga nam se kao pobjednik. Probudih se, ne čujem vojničke glasove. Ko zna gdje su. Nas su zamandalili u ovoj kolibi, a oni možda u onoj velikoj kućerini uživaju, piju, smišljaju kako će nas „biti i mučiti“. A kud će više biti kazni i maltretiranja nego što smo do sada prošli.

U petoj po redu knjizi svojih „Zapisa“ reagovao je na istup istoričara dr Branka Latasa u vezi tvrdnje da se pripadnici JVuO nikada nisu borili protiv Nemaca. Prenosimo deo teksta iz njegove najnovije knjige „Zapisi starog Ruđanina 5“ 1943... Što se saobraćajnica tiče kroz železničku stanicu Rudo prolazila je pruga uzanog koloseka Međeđa – Priboj na Limu, koja se u stanici Međeđa uklapala u prugu Sarajevo – Beograd. Rudo nije imalo prolaznu drumsku saobraćajnicu, jer se u njega moglo ući samo od mesta Ustibar, koje je udaljeno 7 km, od makadamskog puta Priboj - Pljevlja. Zbog toga, Rudo nije bilo strateški interesantno za Nemačkog okupatora. To je bio razlog što su u toku Drugog svetskog rata u Nemci u Rudom boravili samo nekoliko puta, a ti boravci su maksimalno trajali do jedan mesec dana. Pažnju usmeravam na događaje koji su se dešavali krajem leta i s' jeseni 1943. godine na prostoru Rudogu vreme pred i neposredno posle kapitulacije Italije. Krajem avgusta te godine, Rudo je zaposela jedna nemačka motorizovana jedinica jačine bataljona. Smestili su se u postojeće italijanske vojničke barake, što je nagoveštavalo duži boravak okupatora. Komandant jedinice, major po činu, komandu mesta postavio je u hotelu ''Mićović", gde je i zauzeo najlepšu "veliku" sobu sa pogledom na Limsku dolinu, a njegov jahaći konj smešten je u dvorište hotela.

Rođen je 4. januara 1890. godine u Beogradu. Posle završene osnovne škole i niže gimnazije, 1905. godine, pohađao je zanatsko-umetničku školu u Beogradu, a od 1906. do 1910. je studirao slikarstvo u Minhenu i Parizu. Pored ovoga, bavio se aktivno i novinarstvom. Svoje novinarske korake započeo je 1910. godine. Od 1911. do 1912. godine bio je sekretar Udruženja novinarskih saradnika, a od 1913. do 1915. nastavnik crtanja u Ohridu.