Savremena Istorija

Viši sud u Beogradu rehabilitovao je komandanta Kraljevske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Dražu Mihailovića i vratio mu građanska prava koja su mu bila oduzeta u političko-ideološkom procesu komunističkog režima 1946. godine. Na ovu odluku, shodno Zakonu o rehabilitaciji, ne postoji pravo žalbe, tako da je ona konačna. Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan. Sudija Trešnjev rekao je da je presuda Vrhovnog suda FNRJ u delu koji se odnosi na Mihailovića proglašena ništavnom, kao i da su ništavne sve njene pravne posledice, pa i one koje se odnose na imovinu, prenosi Tanjug. "Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim", rekao je sudija, posle čega je dobio buran aplauz i pozdrave publike. Sud je utvrdio da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političkih i ideoloških razloga. Obrazlažući odluku o ukidanju presude iz 1946. godine, sudija Trešnjev je rekao da je Sud odlučivao isključivo o tome da li je Dragoljub Mihailović imao fer i pravično suđenje, a ne o činjenici da li je bio ratni zločinac. Takođe, dodao je sudija, presuda ne znači rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini, jer je to, kako je objasnio, učinjeno brojnim zakonima koji se odnose na boračka pitanja. Jedan od punomoćnika predlagača rehabilitacije advokat Zoran Živanović rekao je odluka o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića znači da se on više ne smatra osuđenim i da mu se vraćaju sva građanska prava koja su mu bula oduzeta. Živanović je u izjavi novinarima rekao da se to odnosi i na konfiskovanu imovinu, tako da sada Mihailovićevi naslednici mogu da traže povraćaj imovine koja mu je oduzeta. Živanović je istakao da je zadovoljan odlukom suda, kojom je usvojen zahtev predlagača, napominjući da je jedino takva odluka i mogla da bude doneta, s obzirom na sve ukazane činjenice i dokaze. Prvi zahtev za rehabilitaciju podneo je Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović 2006. godine, a kasnije mu se pridružilo još nekoliko udruženja i stranaka. Predlogu za rehabilitaciju pridružili su se 2009. godine Srpska liberalna stranka, sa Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi. Odlukom suda potvrđene su tvrdnje predlagača rehabilitacije da Mihailoviću tokom procesa nije bilo omogućeno pravo na odbranu, da nije video svog advokata do početka suđenja, da nije imao ni pravo na nepristrasan sud, dok mu je optužnica uručena sedam dana pred suđenje. Nije imao pravo ni da uloži žalbu na presudu, već je dva dana od izricanja streljan u tajnosti. U nedostatku drugih dokaza o Mihailovićevoj smrti, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 2013. godine kao datum smrti Mihailovića utvrđen je 17. jul 1946. godine, pošto je sud utvrdio da je tog datuma streljan. Objavljivanje presude pratio je veliki broj medija i publika, tako da je velika sudnica Palate pravde bila ispunjena do poslednjeg mesta. U publici su, među ostalima, bili princ Aleksandar Karađorđević, predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, pripadnici ravnogorskog pokreta, "Obraza", "Žene u crnom" i drugi zainteresovani, među kojima je bilo i onih u narodnim nošnjama, kao i sa četničkim obeležjima. Prema vesti RTS http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124

Pero Simić | 26. jun 2012 UCENJENI GENERAL DOK je Tito pukovnika Mihailovića sve više optuživao za kolaboraciju sa Nemcima, nemačke vlasti su decembra 1941. raspisale prvu poternicu u okupiranoj Jugoslaviji. Glava četničkog vođe ucenjena je na 200.000 dinara. Nemci su tada streljali Mihailovićeve majore Aleksandra Mišića i Ivana Fregla, kralj Petar Drugi Karađorđević unapredio je pukovnika Mihailovića u čin brigadnog generala, a Tito je u depešama poslatim u Moskvu Mihailovića ocrnio dva puta, Hitlera i Pavelića – nijednom.

Revizuju uzroka i posledica Velikog rata, koje se u poslednjih godinu dana ozbiljno zahuktava, osetio sam u više navrata uživo. Naime, već u martu ove godine bio sam na prvom svetski relevantnom simpozijumu o ratnim i političkim ciljevima Prvog svetskog rata u Minhenu ("Der Sinn des Krieges"), kao jedini učesnik iz Srbije. Uz impresivnu listu učesnika, moderatora i komentatora, većinom svetski priznatih autoriteta za Veliki rat (Hju Strejen, Džon Guč, Anika Mombauer, Žorž Sutu, Džon Rol, Hartmut Poge von Štrandman, Holger Aflerbah, Kristofer Klark, Lotar Hebelt, Kit Džefri, ovaj poslednji takođe i pisac nedavno kod nas prevedene "Istorije MI6") i nekoliko mladih lavova, na licu mesta sam se uverio u kojem pravcu ide revizija i šta su njeni stvarni ciljevi. Demontaža rezultata velikog nemačkog istoričara Frica Fišera, koji je šezdesetih nesumnjivo utvrdio da je Nemačka najviše od svih velikih sila želela rat, bila je glavna preokupacija većine referata, s ciljem da se odgovornost ravnomernije rasporedi na Francusku i Rusiju, a da se Srbija, još jednom, prikaže kao država čiji su mračni, zaverenički planovi dodatno pogurali svet u rat koji je odneo milione života. Nije izostala ni određena polarizacija među učesnicima: Džon Rol i Poge fon Štrandman (inače daleki rođak Vasilija Štrandmana, otpravnika poslova ruskog poslanstva u Beogradu 1914), odmah su mi naglasili da slede liniju Frica Fišera, dok su ostali, promenom fokusa, uglavnom nastojali da relativizuju nemačku, a donekle i austrougarsku odgovornost za rat.

Na današnji dan 28.04.1918. godine je preminuo Gavrilo Princip, atentator na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914. Atentat je Beču poslužio kao izgovor za vojnu invaziju na Srbiju, čime je izazvan Prvi svetski rat. Kaznu je služio u češkom Terezinu, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918., malo pred kraj Prvog svetskog rata. Pri kraju života je bio zbog loših zatvorskih uslova vrlo oslabio i imao oko četrdeset kilograma. U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas samo u zid ugrađeni okovi za koje je Gavrilo Princip bio svezan, svedoče o njegovoj mučeničkoj smrti. Na zidu ispred ćelije ugrađena je skromna ploča sa imenom zatvorenika, glavnog aktera sarajevskog atentata, koji je poslužio vladajućoj monarhiji da ultimatumom Srbiji započne jedan od najkrvavijih ratova u svetskoj istoriji.