Pisma na jastučnici – U susret najavljenoj izložbo “U ime naroda”
Razgovor sa istoričarem dr Srđanom Cvetkovićem, autorom izložbe, simbličnog naziva "U ime naroda", čija priprema je u toku;
Fudbalera Savu Popovića Gembeša iz Obrenovca komunističke vlasti dva puta izvodile na streljanje
„Dragi moji roditelji, nemojte da se sekirate, jer hvala Gospodu Bogu ostaju vam još dva sina. Ja sam osuđen na smrt. Nemojte da plačete, budite hrabri. Možda će me Skupština pomilovati. Ništa nisam ukrao, nikog nisam ubio. Niti potkazao. Savest mi je mirna, čast mi je čista i neka idem kao takav.” Ovim rečima se, uoči streljanja 1. aprila 1946, od svojih najbližih oprostio Sava Popović Gembeš, tada osamnaestogodišnji učenik Trgovačke škole i fudbaler kluba „Bogoljub” iz Obrenovca, koga su nove vlasti uhapsile odmah po oslobođenju.
– Tokom rata, Popović je bio pripadnik ilegalnog đačkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), ali nije imao oružje niti je učestvovao u borbama. On se samo hvalio pred devojkama šajkačom i kokardom, ali ga je oktobra 1944. uhapsila obrenovačka Ozna, na ciglani gde je raščišćavao ruševine – objašnjava za „Politiku” dr Srđan Cvetković, doskorašnji sekretar Državne komisije za tajne grobnice. Cvetković, autor izložbe „U ime naroda”, koja se priprema u Istorijskom muzeju Srbije i uz pomoć Ministarstva kulture, dodaje da je Popovićev slučaj samo mali deo postavke o stradalima u Srbiji posle oslobođenja.
Miro Miketić, Kroz pakao i natrag, Knjiga III, Deo šesti –...
Na izlazu iz Okučana vojska je već u dvojnim redovima. Kažu da je to brigada „Vuk Mandušić“ majora Janičića. Nije važno čija je brigada, važno je da su to naši četnici, ponovo naoružani, idu pred nama, neka toplina podgrijava, ne gledamo u Drljevićeve kape, jer se nadam da u prsima ovih junaka još kuca srpsko srce. Lakši ranjenici i izbjegli narod se postrojavaju. Sve ide normalno kao po satu i rasporedu.
„Naprijed, sokolovi“, kaže Radovan. „Evo, tačno je pet sati, krećemo po zagrebačkoj komandi, valjda će taj Drljević biti zadovoljan našom spremnošću, sve dok ga jednog dana ne uhvatimo za gušu“.
„Daj Bože, iz tvojih ustiju, Radovane, pa u Božje uši“, kaže Radule.
„Ne mogu da sumnjam u taj ishod“, sa blažim osmijehom proturi djed Ljubo kroz zube.
„E, ko će kome doći glave, ne znam“, upade Branko, „ali se nadam da će njegova otići prva, jer ta poganska glava ne treba da je na ramenima“.
Šestog aprila 1941. bez objave rata napadnuta Jugoslavija, a Beograd varvarski...
Vise od 400 aviona pojavilo se nad Beogradom
Vojni puč u Beogradu 27. marta u kome su Englezi odigrali presudnu ulogu bili su povod da vođa Rajha Adolf Hitler hitno sazove članove Vrhovnu komandu oružanih snaga, OKV - Oberkommando der Wehrmacht, OKW (Kajtel, Jodl, Gering…) da bi im u ulozi glavnokomandujućeg saopštio da je “Jugoslavija neizvestan činilac” u predstojećim akcijama (operacije Marita i Barbarosa) i da se “neće preduzimati diplomatski koraci, niti joj se postavljati ultimatumi”, dok moguća uveravanja jugoslovenske vlade, “kojoj se ionako ubuduće ne može verovati, će se primati k znanju.”
Tom prilikom on je naglasio da je “politički naročito važno da se udar na Jugoslaviju izvrši nemilosrdnom okrutnošću, a da sva jugoslovenska površinska postrojenja, i Beograd, moraju biti uništeni neprekidnim dnevnim i noćnim vazdušnim napadima” da bi se na taj način “Turskoj zadalo dovoljno straha” kako bi odustala od Čerčilovog pridobijanja za “balkanski front”.
Šestog aprila 1941. bez objave rata napadnuta Jugoslavija, a Beograd varvarski...
Vise od 400 aviona pojavilo se nad Beogradom
Vojni puč u Beogradu 27. marta u kome su Englezi odigrali presudnu ulogu bili su povod da vođa Rajha Adolf Hitler hitno sazove članove Vrhovnu komandu oružanih snaga, OKV - Oberkommando der Wehrmacht, OKW (Kajtel, Jodl, Gering…) da bi im u ulozi glavnokomandujućeg saopštio da je “Jugoslavija neizvestan činilac” u predstojećim akcijama (operacije Marita i Barbarosa) i da se “neće preduzimati diplomatski koraci, niti joj se postavljati ultimatumi”, dok moguća uveravanja jugoslovenske vlade, “kojoj se ionako ubuduće ne može verovati, će se primati k znanju.”
Tom prilikom on je naglasio da je “politički naročito važno da se udar na Jugoslaviju izvrši nemilosrdnom okrutnošću, a da sva jugoslovenska površinska postrojenja, i Beograd, moraju biti uništeni neprekidnim dnevnim i noćnim vazdušnim napadima” da bi se na taj način “Turskoj zadalo dovoljno straha” kako bi odustala od Čerčilovog pridobijanja za “balkanski front”.
Popularni članci
Epska tragedija Makrene Spasojević
Isplela je čarape i otišla čak do albanskih gudura da ih da sinu jedincu. Naišla je na kralja Petra, njemu ih dala da se ugreje, uz molbu da ih preda njenom vojniku. Ostaće zabeleženo da je kralj Petar jedini vladar koji je podigao spomenik podanicima - toj običnoj ženi iz sela Slovac i njenom sinu Marinku.
Da neko zasluži da mu se posle šest i po decenija očisti grob i obnovi spomenik, da mu se čitav vek nakon smrti održi parastos i pomene ime, a da pritom nema baš nikog od živih potomaka, znači da je dobrano zadužio narod iz koga je potekao.
A upravo se to dogodilo Makreni Spasojević, samohranoj majci iz sela Slovac kod Lajkovca, kojoj su članovi Društva srpskih domaćina nedavno obnovili humku i postavili spomen-obeležje, premda je od njene smrti prošlo, bezmalo, punih devedeset godina.
Verovatno bi se, da može, čudila i sama Makrena, baš kao što su se nedavno čudili i meštani Slovca kada su neki strani, njima nepoznati ljudi, krenuli strmim putem uz brdo ka malom seoskom groblju, kako bi odali počast njihovoj davno zaboravljenoj komšinici. Čudila bi se Makrena i ranije, još u vreme kada je jedan kralj odlučio da njenom sinu i njoj podigne spomenik, ali i kasnije, kada su ga pristalice nekog drugog vladara rušile i skrnavile. Pitala bi se i čime je to zaslužila da je jedan pisac „metne" u knjige, a još više, možda, zašto bi neko početkom 21. veka prevalio pola sveta, da bi samo njoj ukazao počast.
Komentari