Savremena Istorija

Uz najviše državne počasti, posmrtni ostaci kralja Petra Drugog, njegove supruge kraljice Aleksandre, kraljice majke Marije i njegovog brata princa Andreja Karađorđevića položeni su juče u kriptu Mauzoleja porodice Karađorđević u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Sahrani su prisustvovali predsednik i premijer Srbije Tomislav Nikolić i Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević,mnogobrojne delegacije i gosti, izaslanici evropskih i svetskih dvorova, kao i predstavnici diplomatskog kora i mnogobrojni građani. Zaupokojenu liturgiju služio je u prisustvu brojnih arhijereja Patrijarh srpski gospodin Irinej. Posle sahrane, prisutnim su se obratili Patrijarh srpski gospodin Irinej, predsednik i premijer Srbije Tomislav Nikolić i Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević, Navodimo deo govora pokojnog Dragiše Kašikovića nad odrom Kralja Petra II iz 1970.

Почетак Великог рата на подручју горњег Подриња сликовито је описао народни пјесник Радован Бећировић – Требјешки, који је приказао аустроугарске нападе према српској и...

major Fehim Musakadic, prvi s leva; Slovenački doprinos Jugoslovenskoj vojsci bio je veliki, dali su četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, 16 majora, 28 kapetana, 32 poručnika i 16 potporučnika. Medju slovenačkim četnicima bili su svetski poznati gimnastičar Leon Štukelj, osvajač šest olimpijskih medalja, i kasniji ekonomista svetskog glasa Aleksandar Bajt, koji je Tita u svojim memoarima nazvao nečasnim čovekom, jer je 1941. prvi napao četnike, a do kraja života tvrdio, i na tome, u mnogo čemu, zasnivao legitimitet svoje vladavine, da se desilo obrnuto. Bajt je verovao da je Kraljevina Jugoslavija bila najsrećnije rešenje za slovenački narod, a Štukelj je pred kraj života odbio da postane počasni predsednik Gimnastičkog saveza Slovenije, jer je želeo da ostane veran izvornim idejama "Sokola", sportsko-patriotske organizacije Kraljevine Jugoslavije. Početkom 1942. Mihailovićev pokret širio se i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ponajviše zbog toga što je general Mihailović od snaga koje su mu izražavale lojalnost sve češće tražio da se ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. U tome je u nekim delovima Bosne i Hercegovine imao i uspeha, o čemu svedoči bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji je sa svojim hercegovačkim kolegom Petrom Baćovićem, na zahtev Mihailovića, radio na pomirenju s muslimanima:

Vojni puč 27. marta 1941. je izvela grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa brigadnim generalom Vojnog Vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem zbacivši s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivu Perovića, Vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, koja je dva dana ranije, 25. marta 1941. potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Vojni zaverenici su predali vlast maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću i osnovali Vladu na čijem čelu se našao komandant Vojnog Vazduhoplovstva general Dušan Simović, a kao potpredsednik Vlade akademik Slobodan Jovanović. Vojni zaverenici su bili podstaknuti na puč od pojedinih domaćih antinacističkih političkih opozicionih krugova, kao i na vojna i politička obećanja Velike Britanije, koja se tada nalazila u ratu sa Nemačkom. Pošto su Britanci došli do zaključka da se od kneza Pavla „ništa više ne može očekivati“, britanska Vlada izdala je nalog da se „preduzmu mere za promenu Vlade u Beogradu, čak i putem državnog udara“. Glavni posao oko podsticanja „državnog udara“ imala je da obavi Služba za specijalne operacije — SOE, koja je od leta 1940. stvarala svoje uporište uglavnom u moravskoj Srbiji. Igrajući na savezništvo sa Srbima iz Prvog svetskog rata i na novac, agenti SOE vezali su za sebe jedan veći broj viđenijih ljudi u nacionalnim udruženjima i u Zemljoradničkoj i Samostalnoj demokratskoj stranci.