Savremena Istorija

FOČA – Knjiga “Srpska priča – sećanja iz rata i revolucije 1941-1945” predstavljena je u Foči, a riječ je o djelu koje je na...

Iz recenzije mr Dragana Krsmanovića Milionske armije koje su stupile na ratnu scenu početkom 19. veka nisu doprinele da ratovi postanu kraći i efikasniji. Umesto željene brze pobede kontinente je prekrila, kao paučina, mreža rovova u kojima su u višegodišnjim ratovima krvarili narodi. Prvi svetski rat i ratovi koji su mu neposredno prethodili, pokazali su da prosta masa ne može sama doneti odlučujuću premoć potrebnu za pobedu. Pokazalo se da logistika, snabdevanje i tehnika imaju veći značaj nego što se to mislilo ali i da jezičak na tasu ratne sreće mogu preokrenuti malobrojne ali dobro obučene i opremljene jedinice. Njihova smela dejstva otvarala su put za proboje i nastupanja glomaznih pešadijskih ili motorizovanih jedinica otklanjajući prepreke za brza nastupanja blagovremenim posedanjem komunikacijskih čvorova „po dubini“ . Slične jedinice su koristeći slobodan prostor u neprijateljskoj pozadini postizale nesrazmerno veće efekte od klasičnih formacija, artiljerije i nasumičnog bombardovanja rušeći ugled tradicionalnih armija na način kako su to Buri učinili sa Britanskom imperijom.

U rubrici "Crna hronika" dnevnog lista Kurir , pod naslovom “PROKLETSTVO DEVETOG KOLENA! Tragična sudbina jedne porodice”, 13. avgusta 2017.objavljen je tekst s namerom da se kroz nekoliko generacija opiše nekakav usud porodice Bojović. Uredništvo ili novinar “Kurira” odabravši bombastičan naslov u svom tekstu pisao je konkretno o nekoliko ličnosti porodice Bojović da bi povezao priču, opravdao naslov i ostavio utisak na čitaoce, koji će posle komentarisati tekst do besvesti, a da, uglavnom, nisu ni svesni šta je bila njegova namere. Ne želeći da ocenjujemo članak ovog dnevnog lista, nameru ili sl. osvrnućemo se na samo par detalja, koji su vezani za kapetana Jugoslovenske Kraljevske vojske Nikolu Bojovića (1907 - 2004), ratnog komandanta Durmitorske brigade JVuO. Onako, u negativnom kontekstu, kako ga autor teksta prikazuje, Nikolu Bojovića nisu ni posleratni komunisti prikazali. Bez proverenih istorijskih činjenica i podataka, koristeći vrlo nepouzdanu wikipediu (koju piše svako) autor ovom časnom oficiru pripisuje nekakve zločine navodeći da je Nikola Bojović na kraju rata pobegao u London. Mada su to novinari, koji svoje znanje stiču, guglajući internetom i preuzimajući ono što im se sviđa, (u istom članku wikipedie i mitropolit Amfilohije govori o Nikoli Bojoviću, ali je to nešto što se ne bi uklopilo u koncepciju objavljenog članka), ipak bi trebala da postoji neka granica između dnevno-političkih i crnohroničnih tekstova i istorijske prošlosti, koju ni novinari ne bi smeli tumačiti s pozicije nekakve četrdesetosmaške inkvizicije. A to je ovaj (i po ko zna koji) put I urađeno Ono što je istina je da je major Bojović u toku rata oprostio život, golobradom mladiću, partizanu, ubici svoje majke, koji mu je doveden na njenu sahranu da ga likvidira, što bi retko ko, da ne kažemo niko, a posebno zločinac kako ga opisuje “Kurir” učinio. Ono što je istina je da je major Bojović zarobljen kao ranjenik u okolini Kolašina 14. maja 1943. godine od strane Nemaca i kao ratni zarobljenik sproveden u nemački logor, što znači da nije “posle rata uspeo da pobegne u London” kako to piše “Kurir” kako bi poređenje sudbine genracija Bojović bilo uverljivije. Ono što je žalosno je da “Kurir” ne dozvoljava komentare, koji su stručni i koji ukazuju na očigledne insinuacije, što dovoljno govori o nivou pisanog teksta i ne čudi. Čudi, što se na ovakav način I u ovom kontekstu koriste imena, poput majora Bojovića, koji je časno proživeo svoj vek. Ako je zbog tiraža previše je, jer i tu treba imati meru. www. savremenaistorija.com

Na današnji dan 1935. godine umro je Mihailo Pupin, naučnik svetskog glasa i prvi predsednik Srpske narodne odbrane osnovane u Njujorku 1914.godine Iz rodnog Idvora u Banatu, posle školovanja u Pančevu i Pragu, otišao je 1874. u SAD gde je završio Kolumbija univerzitet u Njujorku na kojem je potom bio profesor teorijske fizike i 40 godina predsednik Instituta radio-inženjera. Električni rezonator pomoću kojeg je preko istog provodnika mogućan istovremeni prenos vesti na različitim talasnim dužinama bio je prvi od njegovih mnogobrojnih pronalazaka.