Savremena Istorija

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор милешевски Г. Јоаникије учествовао је у промоцији књиге "Црногорска Санџачка војска на Горњодринском фронту (1914-1915)“, аутора Предрага В.Остојића, која је у петак 22. априла 2016, представљена у Дому културе "Пиво Караматијевић“ у Прибоју. Владика је запазио да је вриједност промовисане књиге у томе што је у њој аутор, са великом пажњом и прецизношћу,истакао све заслуге дијела црногорске војске која је заједно са српском војском ратовала у Првом свјетском рату на овом подручју од Пљеваља до надомак Сарајева, а послије у повлачењу у до Карађорђевих шанчева на Јавору. Њихов отпор, истакао је Преосвећени Епископ, завршио се на Мојковцу и Беранама, гдје је црногорска војска у оним данимакада се српска војска била повукла према Грчкој, пружила свој последњи и одсудни, јуначки отпор, који је ушао у легендуи гдје се нарочито прославио славни командант Санџачке војске сердар Јанко Вукотић.

Partizanski oficir, utegnut u englesku uniformu sa uskim pantalonama, bluze sa stotinu džepova, rukavima do šaka okićenih petokrakama i nekim poprečnim crvenim štraftama, pritegnut crvenim opasačem – pojavi se iznenada. Pištolj za pasom, na glavi titovka sa petokrakom. Usijane čizme, od njih sunce odskače. Pope se na jednu klupu, poziva nas da se okupimo i da slušamo. Narod poslušno prilazi. Čekamo na njegov govor. Pogleda okolo, nasloni desnu ruku na pištolj, vjerovatno da nam pokaže ko je vlast i ko ovdje komanduje. „Narode, za nekoliko sati da ste svi spremni za daleki put. O putu neću da vam mnogo govorim, samo znam jedno: da vam neće biti ništa teži nego onaj koji ste prošli dovde. Taj put koji ste prošli bio je uzaludan i nepotreban. Zašto ste ga prošli, to vi znate, nijesmo vas mi tjerali. Taj put je bila vaša volja i sila onih koji su vas gonili na tom putu... Ovaj put će biti nešto drugačiji, ko izdrži i preživi, ovaj put će vas voditi vašim mjestima, ko ne preživi, neka se priključi onima koji neće stići. Koji prežive i stignu u svoja mjesta, biće saslušavani od narodne vlasti. Ko nema krivice, i to dokaže, biće pušten na slobodu, ko je kriv, biće suđen, a visina kazne zavisi od učinjenih nedjela protivu partije, naroda i države. Oni koji su ostali u logoru, biće suđeni. Stigli su sudije, tužioci, branioci i sve će biti po zasluzi, jer naši sudovi su pravični.

Diskontinuiteti su jedan od glavnih uzroka nezavidnog stanja u kome se srpski narod danas nalazi. DISKONTINUITETI su jedan od glavnih uzroka nezavidnog stanja u kome se srpski narod danas nalazi. Srbi su samo u poslednjem veku svakih nekoliko decenija menjali znamenja - zastave, grbove, himne - pod kojima su živeli, ratovali i ginuli. Menjali su, milom ili silom, imena svojih država, pa čak i sopstveno nacionalno ime. U životu pojedinca tako česte promene identiteta mogu da dovedu samo do nesigurnosti i poremećaja; nema razloga da se sumnja da je tako i u životu nacije. Da bi se shvatilo u kojoj meri ove vrste diskontinuiteta obeležavaju srpsku istoriju, dovoljno je da se setimo istorije Engleza, koja se, bar u poslednjih nekoliko vekova, može nazvati istorijom kontinuiteta.

U okviru Savezničke specijalne operacije i zamene amrijskog generala Mihailovića partizanskim maršalom Titom na vojnopolitičkoj sceni, britanski premijer V. Čerčil naređivao je (1.4.1944) svom ministru spoljnih poslova A. Idnu: “Sastavićete Kralju (jugoslovenski, Petar II) dobru deklaraciju, nateraćete ga da razreši dužnosti Purića (predsednik Vlade) i prekine svaku vezu sa Mihailovićem (vojni ministar, načelnik štaba VK i pomoćnik Vrhovnog komandanta); zatim ćete ga prisiliti da obrazuje vladu za nuždu na koju Tito neće popreko gledati. Tako nam bar ostaje mršava nada da ćemo kroz nastupajućih 5-6 nedelja izgraditi most između njih dvojice...” (Drugi svetski rat, t. 5, s. 456) pa će tako, kao “šlag na tortu”, uslediti nemačka Operacija “Konjički skok” (“Reselsprung”, 25.5-6.6.1944).