Savremena Istorija

Povijenih leđa u izbledeloj vojničkoj uniformi, sa šajkačom na glavi i srdačnim osmehom uz vojničko držanje Đorđe Mihailović, najstariji čuvar vojničkog groblja u Solunu, dočekuje novu grupu turista koji su došli da vide čuveno groblje srpskih ratnika. Mihailović, koga svi oslovljavaju sa čika Đorđe, u 85. godini života sa velikim žarom i ponosom nabraja imena junaka čije kosti počivaju pod čempresima na Zejtinliku. Za “Večernje novosti” priča o svom životu koji je posvetio čuvanju uspomene na srpske ratnike. Teško mu, kaže, pada što nema naslednika koji će nastaviti porodičnu tradiciju. - Od 1960. čuvam srpsko vojničkog groblje na Zejtinliku u Solunu, pre mene taj posao su radili moj deda Savo Mihailović, koji je najpre bio borac, zatim i otac Đuro, ali eto meni se nije dalo da imam sina, imam ćerku, ali se i dalje nadam unuku – priča čika Đorđe. On je rođen na groblju, oženio se Grkinjom koja je sa njim upravo na groblju svila porodično gnezdo. Već godinama mu pomaže i u poslovima oko održavanja groblja.

Pero Simić | 28. jun 2012 AGENT MOSKVE Malo je poznat podatak da je ban Hrvatske banovine Ivan Šubašić, koji je od sredine 1944. zastupao interese kralja Petra u pregovorima sa Titom, bio klasični sovjetski agent. Još 1942. u SAD ga je za moskovskog obaveštajca zavrbovao šef sovjetske rezidenture Vasilij Zarubin, koji je Šubašiću dodelio agenturno ime Seres. Pored Šubašića, Zarubin je tada za sovjetsku tajnu službu pridobio i jednog od najvažnijih članova kraljevske jugoslovenske vlade Savu Kosanovića, čije je konspirativno ime bilo Kolo.

Piše: Dragan Krsmanović Devedesete godine su razorile srpsko društva do temelja. Mada su ekonomske posledice sankcija i ratova bile ogromne, još razornije je bilo rušenje tradicionalnog sistema vrednosti. Ono što je bilo dobro, postalo je loše a ono što je bilo zlo i nemoralno postalo je poželjno i cenjeno. Lopovi su se presvukli u „kontraverzne biznismene“ , za krađu se govorilo „snašao se“, a ko se zbog nečega „nije snašao“, a bio je u prilici postao je nesposobnjaković dostojan prezira. Priča se da se dvehiljadite desila neka promena. Možda u politici i ekonomiji, ali ne i u moralu. Biti pošten i plemenit i nadalje je vredno prezira, a i dalje se veličaju tirani i otimači. Povodom 9.maja –Dana pobede državna televizija je upriličila emisiju u kojoj su „pravi“ i „kvaziistoričari“ pokušali da osvetle neke kontraverze, kojima naša prošlost obiluje. I opet su se, nažalost, ubrali truli plodovi dva naopaka procesa. Na stablo višedecenijskog iskrivljavanja činjenica, falsifikovanja i podmetanja nakalemljena je grana zlobe i nemorala. Tako, pošto su i „slepi“ videli da general Mihailović ne može biti izdajica, pokrenuta je druga matrica. Matrica po kojoj se general Mihailović mora prikazati kao nesposoban i nesnalažljiv, skoro pa priglup. Jer kako je austrougarski narednik „nadmudrio“ srpskog pukovnika?

Dahau je bio nacistički koncentracioni logor, i prvi logor otvoren u Nemačkoj (1933.) na mestu napuštene fabrike municije, kod srednjeovekovnog grada Dahaua, oko 16 km severoistočno od Minhena. Dahau je služio kao prototip i model za ostale nacističke koncentracione logore. Preko 200.000 zatvorenika bilo smešteno u Dahau (25.613 zatvorenika je umrlo u glavnom logoru, a još oko 10.000 u okolnim logorima uglavnom od posledica torture, bolesti, neuhranjenosti i samoubistava) Početkom 1945.godine od posledica epidemije tifusa stradao je veliki broj zatvorenika. U ovom logoru, između ostalih, bili su zatočeni Patrijarh Srpski Gavrilo Dožić i Vladika Nikolaj Velimirović, koji je svoje misli u logorskom zatočeništvu beležio pretočaću ih u kasnije objavljenu knjigu pod naslovom «Kroz tamnički prozor». Dramski umetnik Stevo Žigon proveo je dve godine u ovom logoru, pre nego što je oslobođen od strane saveznika 29. aprila 1945. Prenosimo deo dnevničkih beleški zatočenika ovog logora ( R 64923), koji je imao sreću da preživi i svedoči.