МАЛЕШЕВЦИ ИЗ ДРЕНОВАЦА (Ужичка Црна Гора) – књига Братислава М. Ђуровића
Ових дана из штампе је изашла књига Братислава М. Ђуровића - Малешевци из Дреноваца (Ужичка Црна Гора), којом нас аутор уводи у историју једног...
Pero Simić „Draža Mihailović – Na krstu sudbine“ – promocija knjige...
Na promociji knjige “Draža Mihailović – Na krstu sudbine“, koja je održana u prostorijama knjižare Laguna u SKC u Beogradu 7. novembra, autor Pero Simić, pored akademika Matije Bećkovića i istoričara Srdjana Cvetkovića, koji su govorili o njegovoj novoj knjizi, pozvao istoričara Predraga Ostojića.
„Ovo je lep gest i redak primer u praksi da autor na dan promocije pozove gosta koji će demontovati jednu konstataciju iz knjige i on dovoljno govori o gospodinu Simiću, reči su istoričara Predraga Ostojića.
Naime, gost na promociji knjige “Draža Mihailović – Na krstu sudbine” istoričar Predrag Ostojić ukazao je na jednu omašku koja je autoru promakla kada je u pitanju deo knjige koji se odnosi na zarobljavanje generala Mihailovića.
Uverenje autora da je deo koji je izvučen iz konteksta jedne depeše, koju je Aleksandar Ranković u vreme operacije zarobljavanja generala Mihailovića marta 1946. uputio u Višegrad Slobodanu Peneziću Krcunu - “Bogdanka javlja Pobedi”, šifra ove operacije, Predrag Ostojić autor istorijske studije “Zarobljavanje generala Mihailovića” je negirao objasnivši da su Bogdanka i Pobjeda Miković devojke iz Rudog, koje su bile vrlo poverljivi kuriri na relaciji Mihailović (koji se tada nalazio u rejonu Dobrunske Rijeke) i njegovog punkta u Beogradu. „Tačnije one su sestre od tetke Srpka Medenice, obaveštajnog oficira Višegradske brigade JVuO, koji je u zimu 1945/46 bio zadužen za bezbednost i vezu generala Mihailovića.“, reči su Predraga Ostojića koje su izazvale pažnju brojnog auditorijuma ove promocije.
Tom prilikom istoričar Predrag Ostojić je predao autoru njihove fotografije i istorijsku studiju Zarobljavanje generala Mihailovića, koje su razrešile njegovu dilemu.
Autor Pero Simić se zahvalio na ovom prilogu i istakao da će se svakako u drugom izdanju ove knjige ispraviti ovu omašku.
www. savremenaistorija.com
Srbija mora da osudi komunističke zločine da bi ušla u Evropu!
Naša zemlja će morati da uvede i Dan žrtava komunizma posle Drugog svetskog rata, kao što su to uradile Hrvatska, Slovenija, Bugarska, Rumunija, Mađarska...
Srbija će na svom putu ka punopravnom članstvu morati da pređe mnoge prepreke i da sprovede mnoge reforme, na šta je ukazao i evropski komesar za proširenje EU Štefan File prilikom posete našoj zemlji i u razgovoru sa državnim vrhom.
Jedan od uslova kome ćemo morati posebno da poradimo jeste i osuda komunističkih zločina posle Drugog svetskog rata, saznaje Telegraf.rs!
Pored tri poglavlja u pregovorima koja će prema rečima profesora FPN-a Jovana Teokarevića Srbija stalno imati otvorena, pred Vladu Srbije i njen pregovarački tim u jednom trenutku će se pojaviti i pitanje poštovanja odluke Saveta Evrope iz 1997. o tome da svaka zemlja koja je imala komunistički režim vlasti nakon Drugog svetskog rata, a da je pri tome kandidat za punopravno članstvo u EU, mora da osudi zločine komunizma u svojoj zemlji.
Prema odluci Saveta Evrope, pored osude zločina od strane komunističkog režima Srbija će morati da i uvede Dan žrtava komunizma posle Drugog svetskog rata, kao što se obeležava i Dan žrtava fašizma.
Rat koji je prestao i rat koji traje – 9. maj...
Fotografija sa naslovne strane je svojevrsna repriza prvog postavljanja zastave na Rajhstag. Prvobitno postavljanje zastave i vojnika koji je to fotografisao nije zabilježeno. Originalna...
Popularni članci
Hrabro srce Škotlađanke kucalo je za Srbiju
Kada su je koleginice pitale kako može da izdrži da radi u nemogućim uslovima, doktorka Elizabet Mekbin Ros kratko je odgovorila: „Pa, neko mora.” – Umrla je 14. februara 1915. u Kragujevcu, lečeći srpske vojnike od pegavog tifusa
Elizabet Mekbin Ros je rođena 1876, u mestu Tejn, u brdovitim predelima Škotske. Odrasla je u imućnoj porodici. Njen otac je bio direktor londonskog odseka Komercijalne banke Škotske. Medicinu je diplomirala u Glazgovu 1901, a nedugo posle toga, u okviru kolonijalne medicinske službe, odlazi u Persiju, današnji Iran. O nevoljama i bolestima ljudi u toj zemlji napisala je knjigu, a u domovinu se vraća 1914. Umesto planirane specijalizacije iz oblasti tropskih bolesti, čuvši za nevolje srpskog naroda, ona se priključuje britanskoj lekarskoj misiji koja putuje za našu zemlju.
Za razliku od puritanske Britanije, Srbija joj je izgledala slobodno. Elzi Inglis, borac za ženska prava, ovako piše o dočeku i statusu koje su britanske doktorke imale u Srbiji: „I u Britanaji su ove žene bile lišene političkih, socijalnih i ekonomskih prava. U Srbiji su se prema njima odnosili sa velikim poštovanjem i, što je još važnije, imale su jednak status. Srbi su im dali slobodu. Dozvolili su im, prvi put u životu, da rade u oblastima rezervisanim za muškarce, da žive i putuju samostalno. One su radile u bolnicama, čak i kao vozači vojnih saniteta, pokazujući zapanjujuću hrabrost, kao što je to slučaj sa dr Elizabet Ros.”
Sećanje na prošlost je nada u budućnost
Povodom 98 godina od smrti Elizabete Mekbin Ros, za diplomate Velike Britanije, Kanade i Australije organizovan je prijem u Skupštini grada Kragujevca. Gradonačelnik Veroljub Stevanović je rekao da je „nemerljiva žrtva britanskih humanitarki utkana u dobre odnose država i naroda”, a ambasador Kanade Roman Vaščuk poručio je da je „sećanje na prošlost nada u budućnost”.
Komentari