Savremena Istorija

Вишеград, 28.јун 2019. У Дому културе у Вишеграду синоћ је одржана промоција књиге историчара Предрага Остојића "Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942. -...

Stari Ruđani se sećaju moga brata Siniše. Bio je treće dete mojih roditelja Krsta i Nevene. Rođen je 16. oktobra 1923. godine. Završio je tri razreda trgovačke akademije u Beogradu, a dalje školovanje sprečile su ratne prilike. Krajem aprila 1941. godine, Rudo je ušlo u sastav zloglasne Nezavisne države hrvatske. Vlast te nove države, odmah se okomila na srpski živalj, a sve što je bilo slove-nsko, jugoslovensko i srpsko našlo se na udaru te nove vlasti. Sinišin otac Krsto, trgovac, hotelijer i špediter, bio je dugi niz godina, predsednik udruženja Jugoslovenskih nacionalista, «ORJUN»-e. Zbog toga se on i njegova porodica nađoše među prvima na udaru ustaške vlasti. Kao imućnom čoveku, oduzeta mu je velika imovina iz magacina špedicije. Razrezan mu je i enormno visok porez od 300.000 predratnih dinara, koji je morao odmah da plati. Krsto je uhapšen, teško maltretiran i mučen. Posledica tih patnji bilo je teško obolenje za koje nije bilo leka. Od fizičke likvidacije spasila su ga tri časna čoveka – muslimana, koji su u momentu kada je trebao biti likvidiran, stali ispred njega i ustašama rekli: «Pre nego što njega likvidirate, prvo ubijte nas, jer je on nama u životu mnogo valjao.» Oni su ga slomljenog i izmrcvarenog doveli kući. Nažalost i pored pokušaja lečenja u Beogradu, spasa mu nije bilo. Umro je u tokom Drugog svetskog rata 1944. godine u 54. godini života. Sinišin stariji brat Veljko, zahvljujući jednom čoveku koji mu je javio da ga ustaše traže, uspeo je da pobegne te se u leto 1941. godine prebacio u Beograd. Najzad je i sam Siniša u avgustu 1941. godine izbegao hapšenje od strane ustaša, bekstvom na italijansku okupacionu teritoriju.

Razgovor sa istoričarem dr Srđanom Cvetkovićem, autorom izložbe, simbličnog naziva "U ime naroda", čija priprema je u toku; Fudbalera Savu Popovića Gembeša iz Obrenovca komunističke vlasti dva puta izvodile na streljanje „Dragi moji roditelji, nemojte da se sekirate, jer hvala Gospodu Bogu ostaju vam još dva sina. Ja sam osuđen na smrt. Nemojte da plačete, budite hrabri. Možda će me Skupština pomilovati. Ništa nisam ukrao, nikog nisam ubio. Niti potkazao. Savest mi je mirna, čast mi je čista i neka idem kao takav.” Ovim rečima se, uoči streljanja 1. aprila 1946, od svojih najbližih oprostio Sava Popović Gembeš, tada osamnaestogodišnji učenik Trgovačke škole i fudbaler kluba „Bogoljub” iz Obrenovca, koga su nove vlasti uhapsile odmah po oslobođenju. – Tokom rata, Popović je bio pripadnik ilegalnog đačkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), ali nije imao oružje niti je učestvovao u borbama. On se samo hvalio pred devojkama šajkačom i kokardom, ali ga je oktobra 1944. uhapsila obrenovačka Ozna, na ciglani gde je raščišćavao ruševine – objašnjava za „Politiku” dr Srđan Cvetković, doskorašnji sekretar Državne komisije za tajne grobnice. Cvetković, autor izložbe „U ime naroda”, koja se priprema u Istorijskom muzeju Srbije i uz pomoć Ministarstva kulture, dodaje da je Popovićev slučaj samo mali deo postavke o stradalima u Srbiji posle oslobođenja.

Послије одлуке да са главнином снага припадника ЈВуО крене из подручја сјеверне Босне према Србији, генерал Михаиловић је одлучио да се најсигурнијим тереном пробије...