Savremena Istorija

Iako su okupacione vlasti na početku Drugog svetskog rata naredile popis i uništavanje nepodobnih knjiga, uprava Univerzitetske biblioteke u Beogradu uspela je da, na hiljade vrednih naslova, sačuva od uništenja. Sredinom 1942. godine, nemačke vlasti naredile su zaposlenima u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu da popišu i uklone sve knjige čije su autore smatrali antinemačkim i prosovjetskim. Prema sačuvanim dokumentima, na popisu su se našla dela jevrejskih autora, domaćih pisaca, ali i svetskih klasika. Spiskovi "nepodobnih" knjiga i autora prvi put su predstavljeni javnosti prošle godine, a sa njima je otkivena i tajna kako su srpski bibliotekari uspeli da od uništenja sačuvaju na stotine naslova.

Nedavno se u izdanju Beoknjige pojavila nova knjiga istraživača Branka M. Jevtića, "Naoružanje Jugoslovenske vojske u otadžbini", koja je sa razlogom izazvala veliku pažnju javnosti, kako stručne, tako i šire čitalačke publike. Izvod iz recenzije mr Dragana Krsmanovića "Kao što slika govori više od hiljadu reči tako i kada je naoružanje pripadnika JVuO u pitanju slike govore same za sebe, nudeći obilje informacija o tehničkim aspektima, ali i rasprostranjenosti i načinu njegove upotrebe. Baš polazeći od ovih fotografija na kojima su pripadnici JVuO sa ličnim naoružanjem autor knjige Branko Jevtić pokušao je da ispriča priču o naoružanju pripadnika jedinica pod komandom generala MIhailovića od 1941. do 1945. godine. JVuO je bila specifična vojska bez logistike i skladišta za snabdevanje, bez fabrika naoružanja i municije, bez standarda po pitanju kalibra i vrste oružja. Zbog toga je njena priča daleko složenija nego što bi bila da je u pitanju bilo koja druga vojska u Drugom svetskom ratu. Knjiga je nezaobilazan i logičan sled višedecenijskog istraživanja kojim je autor proučavajući organizacijsko-formacijsku strukturu i personalni sastav, dao neprocenjiv doprinos utvrđivanju istine i vraćanja JVuO na mesto koje joj istorijski pripada, istovremeno izbegavajući svaki vid politizacije i vrednosnog opredeljivanja."

Када се 27. марта 1941. године уверио да војни пуч у Београду није “нека шала”, Хитлер је истога дана позвао чланове Врховне команде (Геринг, Кајтел, Јодл, Рибентроп) и рекао им да је “Југославија неизвестан чинилац” у предстојећим акцијама (операције Марита и Барбароса) и “неће се предузимати дипломатски кораци, нити ће се постављати ултиматуми”, док могућа уверавања југословенске владе, “којој се ионако убудуће не може веровати, примаће се к знању” и нагласио да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима” да би се на тај начин “Турској задало довољно страха” и одустала од Черчиловог придобијања за “балкански фронт”.

„Jednom ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.” Milan Tepić je bio major i poslednji odlikovani heroj Jugoslovenske narodne armije (JNA). Rođen je u Komlencu, selu pokraj Kozarske Dubice u Republici Srpskoj, 1957. godine. Na početku ratnih sukoba u Hrvatskoj, 29. septembra 1991. godine, major Milan Tepić se našao opkoljen sa svojim vojnicima u skladištu oružja, u selu Bedenik nadomak Bjelovara. Uz njega su bili mahom mladići na odsluženju vojnog roka. Ratna dejstva hrvatskih paravojnih formacija, „Zbora narodne garde” (Zenge), primorala su ih da se povuku u vojno skladište. Posle neuspelih pregovora, na majoru Tepiću je ostalo da donese odluku od koje su zavisili životi mladića i sudbina jednog od najvećih skladišta naoružanja JNA na teritoriji Hrvatske. Odluka koju je doneo odvela ga je u legendu. Svojim vojnicima, mladićima za koje je bio odgovoran i kojima je bio oficir, ali i učitelj, održao je kratak govor.