Savremena Istorija

Manifestaciji su prisustvovali ratni veterani i poštovaoci tradicije Jugoslovenske vojske u Otadžbini i Ravnogorskog pokreta iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i dijaspore, a ogranizovala ju je Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta. Prema rečima predsednika Republičke asocijacije Aleksandra Čotrića, na ovoj manifestaciji više neće biti političkih govora, jer su političari rekli sve što su imali. "Očekujemo da sud sada rehabilituje generala (Dragoljuba) Mihailovića, a kada se to desi biće uklonjene prepreke da Ravnogorci ostvare svoja prava na penzije i druge prinadležnosti na osnovu zakona iz 2004. godine", kazao je Čotrić Tanjugu. On je izrazio nadu da će Mihailoviću biti izgrađen spomen kompleks na Adi Ciganliji u Beogradu, ali i uklonjen žig izdaje koji mu je nepravedno "udaren". Čotrić je ranije rekao Tanjugu da lider SPO Vuk Drašković neće prisustvovati ovoj manifestaciji, jer je Predsedništvo stranke tako odlučilo.

Na promociji knjige “Draža Mihailović – Na krstu sudbine“, koja je održana u prostorijama knjižare Laguna u SKC u Beogradu 7. novembra, autor Pero Simić, pored akademika Matije Bećkovića i istoričara Srdjana Cvetkovića, koji su govorili o njegovoj novoj knjizi, pozvao istoričara Predraga Ostojića. „Ovo je lep gest i redak primer u praksi da autor na dan promocije pozove gosta koji će demontovati jednu konstataciju iz knjige i on dovoljno govori o gospodinu Simiću, reči su istoričara Predraga Ostojića. Naime, gost na promociji knjige “Draža Mihailović – Na krstu sudbine” istoričar Predrag Ostojić ukazao je na jednu omašku koja je autoru promakla kada je u pitanju deo knjige koji se odnosi na zarobljavanje generala Mihailovića. Uverenje autora da je deo koji je izvučen iz konteksta jedne depeše, koju je Aleksandar Ranković u vreme operacije zarobljavanja generala Mihailovića marta 1946. uputio u Višegrad Slobodanu Peneziću Krcunu - “Bogdanka javlja Pobedi”, šifra ove operacije, Predrag Ostojić autor istorijske studije “Zarobljavanje generala Mihailovića” je negirao objasnivši da su Bogdanka i Pobjeda Miković devojke iz Rudog, koje su bile vrlo poverljivi kuriri na relaciji Mihailović (koji se tada nalazio u rejonu Dobrunske Rijeke) i njegovog punkta u Beogradu. „Tačnije one su sestre od tetke Srpka Medenice, obaveštajnog oficira Višegradske brigade JVuO, koji je u zimu 1945/46 bio zadužen za bezbednost i vezu generala Mihailovića.“, reči su Predraga Ostojića koje su izazvale pažnju brojnog auditorijuma ove promocije. Tom prilikom istoričar Predrag Ostojić je predao autoru njihove fotografije i istorijsku studiju Zarobljavanje generala Mihailovića, koje su razrešile njegovu dilemu. Autor Pero Simić se zahvalio na ovom prilogu i istakao da će se svakako u drugom izdanju ove knjige ispraviti ovu omašku. www. savremenaistorija.com

U modernoj istoriji ne dešava se prvi put da velike sile (od Austrougarske do Nemačke) ugrožavaju nacionalne interese, pa čak i osnovna prava države Srbije. Konstantno ukleštena između ruskih i austrougarskih balkanskih interesa u XIX veku, Srbija se morala prikloniti jednoj ili drugoj sili. Karakterističan je primer tzv. austro-srpsketajne konvencije koju je knez Milan Obrenović potpisao simbolično na Vidovdan 1881. Tim ugovorom, Srbija se, između ostalog, obavezala da će pravac njene nacionalne akcije biti pomeren od zapada prema jugu. Prinuđena da se odrekne svojih pretenzija prema Bosni i Hercegovini i Novopazarskom sandžaku, dobila je potporu i podršku Monarhije u međunarodnim krugovima u borbi za proširenje na jugu. Tada je oštrica srpske akcije bila usmerena prema Staroj Srbiji – Kosovu i Makedoniji. Krupan udarac nanet je i aneksijom Bosne i Hercegovine 1908, za koju je javno mnenje u osvitu XX stoleća smatralo da Srbija polaže istorijsko pravo. „Bosna je bila san celog jednog naraštaja i njen gubitak zaboleo nas je kao novo Kosovo“, govorio je Slobodan Jovanović. Austrougarska je izvršila prisajedinjenje pokrajine u kojoj je srpski narod tada činio većinu i našla saglasnost Rusije. Srpsko društvo tada je zahvatila nacionalna mobilizacija, a do Balkanskih ratova i puno unutrašnje jedinstvo. Znalo se jasno, međutim, šta je najmanji zajednički imenitelj. U krvavim ratovima koji su doneli slobodu i ujedinjenje moglo se zapevati: Srbija se umirit’ ne može!

Anglo-američke vazdušne snage su tokom Drugog svetskog rata 1944. jedanaest puta bombardovale Beograd. Beograd je bio meta tri puta u aprilu, dva puta u maju, po jednom u junu i julu i četiri puta u septembru 1944 Najveće razaranje i žrtve zabeležene su tokom aprilskog bombardovanja 16. i 17. aprila 1944. godine, što se poklopilo sa prvim i drugim danom pravoslavnog Uskrsa te godine. Gotovo je sigurno da je Beograd u tim napadima iz vazduha pretrpeo više materijalne štete i ljudskih žrtava nego u napadu njemačke avijacije 6. aprila 1941. što su potvrdile procene i nalazi ambasade SAD u Beogradu neposredno po završetku Drugog svetskog rata.