Centralna komemoracija povodom početka Prvog svetskog rata treba da se održi u Beogradu, 28. jula 1914, kaže reditelj Boško Savković
Posle pisanja „Politike” o početku snimanja filma „Sedam dana koji su promenili vek”, u kojem smo izneli podatak da je u srpskoj javnosti nedovoljno poznato da je Prvi svetski rat zapravo počeo u Beogradu, a ne u Sarajevu, našoj redakciji obratio se akademski vajar Ljubiša Mančić.
– Nije tačno da u Beogradu ne postoji nijedno obeležje prvoj žrtvi Prvog svetskog rata Dušanu Đonoviću, učeniku Kraljevske trgovačke akademije. Pre devet godina, a povodom obeležavanja devet decenija od početka Prvog svetskog rata, ratnom dobrovoljcu Dušanu I. Đonoviću postavljena je spomen-ploča u Prvoj ekonomskoj školi, na inicijativu Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918 i njihovih potomaka i poštovalaca, i uz podršku opštine Stari grad – objašnjava Mančić, nosilac ordena Svetog despota Stefana Lazarevića, koji mu je upravo ovih dana uručio patrijarh Irinej.
Mančić je u Muzeju Prvog svetskog rata u francuskom gradu Mo, zastupljen sa šest radova, plaketa i jednom statuetom Milunke Savić, koja je postavljena na počasno mesto u muzeju.
– Lično sam napravio ovu ploču za Dušana Đonovića, oplemenio je reljefom mladog srpskog đaka i vojnika, sa pratećom ikonografijom. Ploča je urađena od livene patinirane bronze, veličine 70 puta 50 centimetara. Pošto nismo uspeli da pronađemo Đonovićevu originalnu fotografiju, jer ona nigde i ne postoji, napravili smo portret mladića sa srpskom vojničkom kapom i puškom. Ispred njega je globus, knjiga i rasuta slova, kao i mastionica sa držaljom i perom. Natpis na globusu je „1914”, kao godina kada je Đonović nastradao. Desna ruka je podignuta i ispred nje je ptica kao simbol slobode, mladosti. Na ramenu je naravno puška, jer je Đonović bio kraljevski dobrovoljac, ratnik – otkriva Ljubiša Mančić.
Autor teksta je student fakulteta političkih nauka Stefan Vučićević
Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolja vođstva. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su oni odneli.
Ali ovde, među nama, ima jedan narod koji je izvojevao jednu drugu i mnogo lepšu pobedu – pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi!
Ovim rečima je Fridrih Grisendorf započeo svoju oproštajnu propoved u Everburgu, kraj Osnabrika u Nemačkoj. Ovaj protestantski pastor je bio veoma obrazovan i dobro informisan čovek. Kao izaslanik nemačkog cara Vilhelma II primio je od američkog predsednika Vudroa Vilsona njegov program u 14 tačaka o samoopredeljenju naroda. Pred odlazak u penziju, on je pred svojim parohijanima održao jednu od najlepših beseda izrečenih o jednom narodu.
Autor teksta gš pukovnik Živomir R. Podovac
Stvar je Evropske unije (EU) što za praćenje Srbije u ispunjavanju uslova za prijem u EU, određuje po dva ili više zvaničnika iz Slovenije. I nije sporno da ti zvaničnici istupaju sa ocenama po zadacima Unije, sve dok ne počnu da potežu uslov ispunjavanja saradnje Srbije sa Sudom UN za ratne zločine na prostoru bivše SFRJ u Hagu. Još kada se tome pridruže i zvaničnici vlasti u Ljubljani! To onda predstavlja političku drskost bez presedana, apsurd, pravno verolomstvo EU. Pravo pitanje je: Kada će, prema dokumentu o osnivanju Suda, krivci za ratne zločine u Sloveniji postati tuženici, a Sud u Hagu tužilac? Da li će se to ikada desiti? Ko je zaboravio da je i Slovenija republika bivše SFRJ i da je, prema Rezoluciji SB UN, u ingerenciji Tužilaštva u Hagu? Gde se zagubila odgovornost za ratne zločine, državnog rukovodstva Slovenije, koje je prvo zapalilo jugo-požar građanskog rata? Ko je zaboravio komandnu odgovornost za počinjene ratne zločine, od strane komandanata Teritorijalne odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva zdravlja, Sekretarijata za informacije (Jelko Kacin) i drugih institucija Slovenije? Zašto Sud u Hagu nije zatražio od R Srbije, opširnu dokumentaciju koja o ovim zločinima, postoji u Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije i Vojnom arhivu Ministarstva odbrane R Srbije? Po kom pravu su zaštićeni Milan Kučan, Janez Janša, Janez Drnovšek, Jelko Kacin, Zdenko Latin...A, počinjena dela, su zaista stravična, sa fašisoidnim elementima i metodama u izvršenju. Ima ih mnogo, koja su dokumentovana i dokazana, a navešćemo samo neka:
Svedočenje istoričara Branka Latasa, koji je nekada u Vojnoistorijskom institutu bio zadužen za prikupljanje i proučavanje građe iz Drugog svetskog rata 20. veka, i koji je u postupku za rehabilitaciju armijskog generala Mihailovića, nekadašnjeg ratnog ministra, načelnika Štaba Vrhovne komande i pomoćnika Vrhovnog komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske, sem ostalog, rekao da Dragoljub Draža Mihailović “nije izdao nijedno naređenje da se krene u akciju” (Večernje Novosti, 26. januara 2013), ili, “po njegovom (gen. Mihailović) naređenju nije opaljen ni jedan metak protiv Nemaca” (str. 3 sudskog Zapisnika br. 69/2010), što izrečene tvrdnje navode na to da bi svedok trebalo da poznaje funkciju komandovanja vojskama toga vremena. No da li je tako?
Komentari