savremenaistorija

Stari Ruđani se sećaju moga brata Siniše. Bio je treće dete mojih roditelja Krsta i Nevene. Rođen je 16. oktobra 1923. godine. Završio je tri razreda trgovačke akademije u Beogradu, a dalje školovanje sprečile su ratne prilike. Krajem aprila 1941. godine, Rudo je ušlo u sastav zloglasne Nezavisne države hrvatske. Vlast te nove države, odmah se okomila na srpski živalj, a sve što je bilo slove-nsko, jugoslovensko i srpsko našlo se na udaru te nove vlasti. Sinišin otac Krsto, trgovac, hotelijer i špediter, bio je dugi niz godina, predsednik udruženja Jugoslovenskih nacionalista, «ORJUN»-e. Zbog toga se on i njegova porodica nađoše među prvima na udaru ustaške vlasti. Kao imućnom čoveku, oduzeta mu je velika imovina iz magacina špedicije. Razrezan mu je i enormno visok porez od 300.000 predratnih dinara, koji je morao odmah da plati. Krsto je uhapšen, teško maltretiran i mučen. Posledica tih patnji bilo je teško obolenje za koje nije bilo leka. Od fizičke likvidacije spasila su ga tri časna čoveka – muslimana, koji su u momentu kada je trebao biti likvidiran, stali ispred njega i ustašama rekli: «Pre nego što njega likvidirate, prvo ubijte nas, jer je on nama u životu mnogo valjao.» Oni su ga slomljenog i izmrcvarenog doveli kući. Nažalost i pored pokušaja lečenja u Beogradu, spasa mu nije bilo. Umro je u tokom Drugog svetskog rata 1944. godine u 54. godini života. Sinišin stariji brat Veljko, zahvljujući jednom čoveku koji mu je javio da ga ustaše traže, uspeo je da pobegne te se u leto 1941. godine prebacio u Beograd. Najzad je i sam Siniša u avgustu 1941. godine izbegao hapšenje od strane ustaša, bekstvom na italijansku okupacionu teritoriju.

Srpski liberalni savet kao jedan od podnosilaca predloga za rehabilitaciju generala Mihailovića u nečem se slaže sa takozvanim „Savezom antifašista Srbije“: najbolje bi bilo sudski proces generalu Mihailoviću ponoviti i njegovim zastupnicima pružiti mogućnost da pobiju tačku po tačku monstruozne optužnice. Mi smo na to spremni i po okončanju postupka u procesu rehabilitacije to ćemo i učiniti. Do tada ćemo poštovati zakonsku proceduru propisanu Zakonom o rehabilitaciji i pobijati presudu jer je doneta iz „političkih i ideoloških razloga“. Istovremeno to ne znači da ćemo mirno pratiti akciju dezinformacija javnosti koja se nastavlja na pedeset godina dugu kampanju prepravljanja istorije da bi ista bila u funkciji jedne partije i jednog čoveka. Zato ćemo se ovom prilikom osvrnuti samo na nekoliko detalja iz optužnice generalu Mihailoviću koji će oslikati kakav je pristup sud imao oko vrednovanja iznetih dokaza.

Ličnost i delo Slobodana Jovanovića, jedne od najzanimljivijih ličnosti u novijoj srpskoj istoriji i svakako jednog od najvećih srpskih intelektualaca s kraja 19. i iz prve polovine 20. veka, dugo su bili zapostavljeni i sakriveni, da bi tek u poslednje dve decenije počela šire da se istražuje uloga ovog državnika, pisca, istoričara i pravnika u burnim događanjima s početka pa do sredine 20. veka. Na tribini Srpskog liberalnog saveta Sećanja na akademika Slobodana Jovanovića, naučnici i istraživači lika i dela S. Jovanovića otkrili su neke zanimljive prizore iz njegovog života, njegove mane, vrline i zablude. Istoričar Nebojša Popović, iz Instituta za savremenu istoriju, otkriva da je devedesetih godina 19. veka Jovanović, posle službovanja u sudu, prešao u Ministarstvo inostranih dela, gde se faktički bavio obaveštajnim radom. Bio je šef prosvetnog odeljenja koje su zvali propagandno odeljenje i tu se bavi obaveštajnim radom. Posećivali su ga učitelji i sveštenici sa srpskih neoslobođenih teritorija, Stare Srbije i Makedonije, ali je i on išao u obilaske i prikupljao informacije. Te informacije prosleđivane su prosvetnom odboru, koji su sačinjavali najučeniji ljudi u Srbiji tog vremena, i na osnovu tih informacija su se donosile političke odluke. Bio je pristalica evropske konzervativne ideologije kojoj su pripadali Bizmark, Dizraeli i Napoleon Treći. Na primer, prihvatao je opšte pravo glasa kao tekovinu ali ne sa oduševljenjem, jer je verovao da se moć političkog rasuđivanja može odnegovati samo u gornjim društvenim slojevima, priča Popović.

„Politika” je u svom izdanju od 27. novembra, pre 68 godina, na naslovnoj strani objavila spisak 105 streljanih u Beogradu, što je tek mali deo stradalih od ruke domaćih vlasti posle oslobođenja zemlje. Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944, prikupila je do sada podatke o oko 40.000 lica stradalih u posleratnim čistkama, na 211 evidentiranih lokacija. Na njihovom sajtu nalazi se Otvorena knjiga žrtva, sadržajna i moderna baza podataka, dostupna svim građanima. – Svaki dan nam se javljaju ljudii dostavljaju nove podatke. Obraćaju nam se i sudovi u postupku rehabilitacije i restitucije. Za svaku osobu u bazi podataka postoji ime i prezime, zanimanje, nacionalnost, prebivalište, vreme i mesto rođenja i stradanja. Uveli smo i mogućnost da korisnici pritiskom na dugme dobiju kompletne statističke izveštaje – kaže za „Politiku” sekretar Državne komisije dr Srđan Cvetković. U registru žrtava grafički je prikazan broj ubijenih, osuđenih na smrt, umrlih u logoru, nestalih, zatim koliko je pripadnika koje nacionalnosti stradalo, pod kojom kvalifikacijom, kao i njihova starosna dob i pripadnost određenim formacijama u ratu.

U predivnom ambijentu sale Doma kulture u Ivanjici sinoć je predstavljena knjiga Momčila Dimitrijevića "Heroji ili izdajnici". Pred brojnom publikom o knjizi su govorili profesor Milivoje Trnavac, istoričari Nemanja Dević i Predrag Ostojić i autor Momčilo Dimitrijević. Odlomke iz knjige, potresna kazivanja učesnika događaja i potomaka, kao i autorove opservacije, čitali su glumci: prvak užičkog pozorišnog glumišta Slobodan Ljubičić i glumica Danica Ljubičić. Ova knjiga imala je svoje prvo predstavljanje na Beogradskom sajmu knjiga 28. oktobra 2011., posle čega je usledila promocija i u Arilju, čijoj ratnoj i poratnoj prošlosti autor posvećuje najveću pažnju. Predstavljanje knjige u Ivanjici, izazvalo je veliko interesovanje, obzirom da je autor posebno poglavlje posvetio četničkom komandantu Božidaru Ćosoviću, poznatijem kao vojvoda Božo Javorski (1917. – 1943.), koji je tokom rata uglavnom delovao na području Ivanjice i Arilja, a koji je na Spasovdan 1943. sa nevelikom pratnjom likvidiran u ataru sela Brekova. Isto tako posebno poglavlje autor je posvetio i stradanju četvorice braće Vasilijevića iz Donjeg Šarenika, od kojih su Dragoslav i Ranislav stradali krajem februara 1948. godine.

Knjiga ''Hladno oružje JVuO'' predstavlja sledeću knjigu autora Branka Jevtića iz serije koja obrađuje istoriju ''prvog gerilskog pokreta u okupiranoj Evropi'' sa stanovišta organizacije, strategije i taktike, logistike, opremanja i naoružavanja. Ovo je do sada verovatno najobimniji rad, kako po tekstu, tako i po broju priloga. Priloženi rad se sastoji od .... strana teksta, nekoliko stotina fotografija artefakata i isto toliko istorijskih fotografija. Podeljena je na sledeća poglavlja: 1. Stare četničke kame iz perioda balkanskih i Prvog svetskog rata 2. Formacijski jurišni noževi u upotrebi u JVuO 3. Bajoneti, bodeži i sablje prepravljeni u kame 4. Noževi proizvedeni u toku Drugog svetskog rata Knjiga predstavlja logičan sled u naporima autora da ispita sve aspekte nastanka i razvoja, organizacije i naoružanja JVuO. Tema o hladnom oružju veovatno predstavlja i najintrigantniji deo u seriji knjiga gospodina Jevtića.