Apel domaćoj i međunarodnoj naučnoj savesti – Kad ćuti oficirska čast

Ako general Mihailović, kao jedan od srpskih oficira, i savremenik  Četničkog pokreta, koji je nastao u produžetku Hajdučkog pokreta posle Berlinskog kongresa 1878. godine, i trajao do kraja Prvog svetskog rata 1918. godine, u njegovoj završnoj fazi (konačno oslobođenje od viševekovne turske okupacije) veli “ko veruje da je istorija učiteljica života i pouka budućnosti, svakako zna da je veliki Karađorđe, naš državni praotac, u prvim danima svoga ustanka primenjivao četnički vid ratovanja, sve dok nije skupio snagu za organizovani frontalni napad na brojnijeg i jačeg Turčina”, da bi, zatim, zaključio: “Istorija, i naša tradicija, satkali su posebni karakter srpskog naroda, čija je prava vrlina bezgranična ljubav prema otadžbini, zaštitnici slobode. Iz tog karaktera razvio seRavnogorski nacionalni pokret sa korenima u narodu, i u njegovom duhu. Tom Pokretu pošlo je za rukom da spase čast našem rodu, kao prvom organizovanom otporu u Evropi, protiv pomahnitalog Nemačkog rajha i njegovih satelita”;

Ako je, potom, general Mihailović, imajući tri funkcije komandovanja u svojim rukama (bio je pomoćnik vrhovnog komandanta, vojni ministar i načelnik štaba Vrhovne komnde) inovirao ratnu i vojnu doktrinu poražene Kraljevine Jugoslavije u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i tako postavio temeljRavnogorskom pokretu, koji je oslonio na vojnu silu koju je obnavljao – Jugoslovensku vojsku u Otadžbini i, uključivši ih u sistem komandovanja savezničkim vojskama protiv sila Osovine, očekivao signal (“Dan-D”) za konačni juriš na zajedničkog neprijatelja;

Ako su Saveznici lukavošću “Strategije velike obmane” i Operacijom “Mleveno meso” zamaskirali generalu Mihailoviću signal za “Dan –D”, i time za nemačko komandovanje početak operacije “Haski” (iskrcavanje na Siciliji), i pri tom ga primorali da vodi borbu na tri fronta: protiv naci-fašista i njihovih satelita i pomagača, hrvatskih nacista ustaša i jugoslovenskih komunista;

Ako je  jugoslovenski kralj Petar II, kao vrhovni komandant Jugoslovenske vojske, odao priznanje svom Đeneralu “za pokazanu i osvedočenu izvanrednu hrabrost u borbama koje se vode u okupiranoj Otadžbini pod najtežim ratnim okolnostima”, čiji je cilj bio – učešće u savezničkoj protivosovinsko-logističkoj operaciji za slamanje nemačkih snaga u Africi, odlikujući ga ordenom “Karađorđeve zvezde s mačevima III reda”;

Ako je britanski premijer, i ministar odbrane, Vinston Čerčil, posle Hitlerovog napada na SSSR 22. juna 1941, govorio: “Nacistički režim se ne razlikuje od najgorih obeležja komunizma… niko nije bio dosledniji protivnik komunizma  no što sam bio ja u toku poslednjih 25 godina. Neću povući nijednu reč koju sam o njemu izgovorio”, da bi, zatim, posle posete Staljinu u Moskvi avgusta 1942, i Teheranske konferencije na vrhu 1943, pisao jugoslovenskom komunističkom lideru, Josipu Brozu Titu: “Najiskrenije želim da Vam pružim svaku pomoć koja se nalazi u ljudskoj moći putem prekomorskih pošiljaka, vazdušne podrške i pomoći koju će Vam ukazati komandosi u borbama… U Vašem će štabu uskoro služiti i moj sin, major Randolf Čerčil… Rešio sam da britanska vlada prekine sa pružanjem svake dalje podrške Mihailoviću i da isključivo pomaže Vas”, pa su tako jugoslovenski partizani kao ilegalna i partijska vojska – paravojska “dobili 95 procenata ratnih potreba od Britanaca i Sjedinjenih Država”, dok posle 1943. godine, regularne trupe Jugoslovenske Kraljevske vojske nisu primile nikakvu pomoć;

Ako se britanski premijer Čerčil, ujedno i ministar odbrane, za vreme Drugog svetskog rata izjasnio o ratnoj veštini armijskog generala Mihailovića rekavši da je on “crv ispod drljače”, i, potom, znajući da je “sudbina zla prema onima koji krše tradicije i običaje iz prošlosti”, izgubio izbore na kraju Drugog svetskog rata,  pa je samokritički progovorio decembra 1945: “Za vreme rata mislio sam da mogu da imam poverenje u Tita; obećao mi je da će da poštuje dogovor sa Šubašićem. Sad tek vidim da sam napravio jednu od najvećih grešaka u ovome ratu”;

Ako je general Mihailović rekao na komunističkom sudu u Beogradu da su Saveznici njega pomogli umesto partizane – komunističku vojsku, “ja ga protiv braće ne bih okretao, čak ni onda kada bih okupatore izbacio iz zemlje”, i zaključio: “Vlast, i slava, koji plamte iz krvi i suza, ne donose ni mir, ni sreću, ni narodima, ni vlastoljubivima”;

Ako je predsednik sudskog veća Vrhovnog suda FNRJ, pukovnik Mihailo Đorđević, tokom sudskog procesa “posumnjao u Đeneralovu duševnu uravnoteženost i ispravno metalno stanje”, što je povezao sa uticajem “Meksalina”, oprobane droge u moskovskim procesima za vreme Staljinovih čistki, i rizikujući život, za Đeneralovu završnu reč eliminisao uticaj droge koja mu je davana s hranom, da bi, zatim, priznao: “Ni sada u ovom samrtnom času, ne opraštam sebi potpis koji sam stavio na nalog za izvršenje te presude, i to samo nekoliko sati posle njenog objavljivanja. Tim nesudijskim potezom dao sam za pravo svima onima koji veruju da je egzekucija nesrećnog Đenerala izvršena pre odlučivanja o molbi za njegovo pomilovanje”.

Kada je Titova komunistička vlada objavila 24. marta 1946. da će se generalu Mihailoviću suditi za “izdaju, saradnju sa Nemcima, i predaju savezničkog vojnog osoblja”, građani širom Amerike, ponajpre oni spašeni vazduhoplovci u najvećoj savezničkoj akciji spasavanja u Drugom svetskom ratu, okupili su se u jedan pokret za pravedno suđenje. Tako je nastao Komitet za pravedno suđenje Draži Mihailoviću (Komitet, ili slobodni sud u Njujorku, činila su 72 elitna građanina i javna radnika Amerike), koji je formirao Istražnu komisiju za prikupljanje iskaza američkog i savezničkog vojnog osoblja, u cilju podnošenja svedočanstva jugoslovenskoj  vladi i sudu. Ujedno jugoslovenskoj vladi je bio upućen poziv da preko svojih predstavnika uzme učešće u radu Komisije. Pošto je saslušala svedoke, Komisija je zaključila: “Prikupljeni iskazi američkog vojnog osoblja, koje je pred njom svedočilo, su po opšte usvojenim merilima civilizovanog pravosuđa, neophodni i bitni za utvrđivanje krivice, ili nevinosti đenerala Mihailovića”, pa se preporučuje da se kopije izveštaja, sa stenografskim beleškama, i dokaznom građom, dostave Stejt departmentu i jugoslovenskom nadležnom sudu;

 Ako je Komitet za pravedno suđenje generalu Mihailoviću objavio 12. jula 1946. zaključnu analizu i komentar: “Na optuženičkoj klupi su bile Britanija i Amerika” i one su bile “glavna meta”, a optužbe protiv Mihailovića su bile od drugostepenog značaja. “Mihailović se suprotstavio komunističkoj partiji i za taj zločin mu se sudi, a sude ljudi koji i sami podležu disciplini komunističke partije. Sudi mu sud koji je odbio da dozvoli stotinama britanskih i američkih očevidaca da svedoče, a ništa mu ne smeta da prihvati neproverene iskaze svedoka za optužbu. Sudi mu se pod totalitarnim režimom koji je još ranije dao na znanje da će svaki jugoslovenski građanin, koji se bude usudio da svedoči u Mihailovićevu korist, biti optužen za zločin protiv države”.

Da li je moguće da se jugoslovensko komunističko pravosuđe nije ni osvrnulo na Izveštaj Istražne komisije o slobodnom suđenju generalu Mihailoviću u Njujorku, s  izjavama najmerodavnijih svedoka i glavnokomandnujućih ličnosti Strateške državne službe i spasilačke vojne operacije “Haljard”?

Ako je američki predsednik Hari Truman, posle gotovo dve godine odmonstruoznog ubistva generala Mihailovića posthumno dodelio najviše moguće državno odlikovanje “Legion of Merit” ustanovljeno 1942. godine, obrazlažući da su “General Mihailović, i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju, i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno doprineli savezničkoj stvari i bili sudeonici u izvojevanju konačne savezničke pobede”, i time potvrdio ko je bio istinski saveznički komandant Jugoslovenske vojske, čime je dao za pravo “The Journal American” (New York, od 15. maja 1946), koji je pisao: “Jedini Mihailovićev greh je u tome  što se isprsio ispred Sovjteske Rusije u odbrani slobode svoje ugrožene otadžbine. Napuštajući njega, da bi ustoličili grobare slobode njegove države, američka vlada počinila je nedostojan akt izdaje. Dozvoli li još i to da ga ubiju njegovi komunistički neprijatelji, sramota će biti večna…”

Da li je moguće da se javnost o nacionalnom i savezničkom heroju obaveštava gotovo 20 godine posle dodeljivanja ordena, i to stidljivo u jednom Čikaškom listu “Čikago Tribune”(Chicago Tribune) 5. avgusta 1967. godine, da bi deceniju potom budući američki predsednik Regan zaključio: “Sudbina generala Mihailovića nema samo istorijski značaj – ona nas i danas nečemu uči. Nijedna zapadna zemlja, uključujući SAD, ne može da se nada da će pobediti u svojoj borbi za slobodu i opstanak ukoliko spoljnoj politici, koja se temelji na načelu svrsishodnosti, bude žrtvovala hrabre saborce”;

Da li je moguće da su Čerčilov strah od kapitulacije pred Hitlerom, i zabluda o “200.000 srpskih seljaka-poljoprivrednika”, koje će da “nagna da sarađuju s Titom” u jednoj budućoj jugoslovenskoj “podunavskoj konfederaciji”, iako je Rut Mičel, pozivajući se na nacionalnu tradiciju tvrdila da “ako mora da bira između sigurne smrti, i gubitka obraza, onda srpski seljak unapred zna šta mu valja činiti; on mora da učini ono što je učinio Lazar na Kosovu”, što je, svakako, bilo poznato i Čerčilu, da su to osnovni razlozi što se rat na Balkanu nije završio godinu dana ranije i da je, zbog toga, došlo do smišljenog izdajstva đenerala Mihailovića i Jugoslovenske vojske u Otadžbini;

Da li je moguće da britanski premijer, koji iz ruku nije ispuštao ministarsku funkciju odbrane, komuniste u Jugoslaviji smatra “borcima za slobodu”, koje treba “naoružati svim potrebama”, dok su oni drugi, u Grčkoj, “bedni banditi”, koje treba “prepustiti izgladnjivanju” i na “nasilje rulje, kojim su komunisti pokušali da osvoje Atinu, i da se prikažu svetu kao vlada koju traži grčki narod, moglo se odgovoriti samo vatrenim oružjem”;

Da li je moguće da je Čerčil u Napulju avgusta 1944. godine samo upozoravao komunističkog lidera Tita da će “izgubiti interesovanje ako se borbe u Jugoslaviji pretvore u običan građanski rat, a borba protiv Nemaca postane samo jedno sporedno pitanje”, iako je od svog šefa misije pukovnika Bejlija, kod Mihailovića, mogao saznati za Đeneralovu istinu, koji ga je kao vojni ministar, i kolega – kolegi, obaveštavao: “Posmatrajući rad tih elemenata (partizani) iz neposredne blizine, čvrsto sam ubeđen da je rušenje osovinskih snaga sporedna stvar, kojom se, uz veliku i svestranu propagandu, vešto služe da bi prikrili svoju pravu nameru, da po savku cenu dođu u zemlji do vlasti… za zavođenje diktature jedne nepoznate manjine protiv težnje celoga naroda, koji želi jedino demokratsko državno i društveno uređenje”;

Da li je moguće da je britanski premijer, uz ocenu posle vojnog sloma nemačkog feldmaršala Romela u Africi, govorio da su Englezi do “Alamejna imali samo poraze, posle Alamejna imali samo pobede”, i, dok se mastilo sa čestitki osam komandujućih savezničkih generala s Alanom Brukom, na čelu, još nije osušilo odajući priznanje za očevidne Mihailovićeve zasluge u toj savezničkoj protivosovinsko-logističkoj operaciji, koje je potanko opisao Henri Tejlor (“Ljudi u pokretu”), tvrdeći: “Jedan od najvećih podviga đeneral Draža Mihailović učinio je za stvar Saveznika prilikom Hitlerovog napada na Egipat. Usred ogromnih priprema, i to transporta nemačkih pojačanja, koja je firer slao u Afriku, đeneral Draža Mihailović je svojom dalekovidošću, i požrtvovanim radom, uspeo da onemogući ovu nameru Nemaca prekidanjem glavne komunikacije kroz Srbiju”, Čerčil upućuje kapetana Dikina u Titov partizanski štab da pribavi “neoborive dokaze” za Mihailovićevu “kolaboraciju s neprijateljem”;

Da li je moguće da kada je  predsednik Jugoslovenske vlade, dr Božidar Purić,zatražio od britanskog premijera Čerčila te “neoborive dokaze o saradnji armijskog đenerala Mihailovića s neprijateljem”, on je samo odgovorio: “Nemam dokaza, ali sam ja uveren da on sarađuje s neprijateljem…”;

Da li je moguće da je britanski premijer Čerčil imajući direktnu vezu sa Meklinom, svojim “ambasadorom” kod Tita, obezbedio komunistički izveštaj “Vazdušna bomba” da se dobro prouči u savezničkim krugovima pre susreta na vrhu u Teheranu, dok za onaj drugi – Armstrong-Bejlijev izveštaj iz Štaba generala Mihailovića, koji je kasnio i koji nikada nije stigao tamo gde je trebalo, nije mu ni padalo na pamet da se raspita gde je “zaglavio”, a kamo li krivce da pozove na odgovornost;

Da li je moguće da je britanski oficir vojne misije pri štabu generala Mihailovića, kapetan Majk Liz, posle proučavanja i sravnjivanja sadržajaSignalnog dnevnika (upisivani izveštaji onako kako su dolazili s terena u pretpostavljenoj komandi SOE u Kairu) s onim Operativnim (upisivani izveštaji za izveštavanje glavne komandeSOE u Londonu), zaključio: “Uverio sam se da ako je Čerčil bio zaveden, to se dogodilo zato što je tada hteo da bude zaveden i što je poticao svoje štićenike da mu kažu ono što želi da čuje” i da je, takođe, pukovnik Makdaul (šef američke strateške službe u štabu kod generala Mihailovića) govorio da “najvažnije svoje izveštaje o borbi četnika protiv Nemaca nije mogao da nađe kada ih je, posle rata, tražio u vojnim arhivama”, jer su ih Titovi simpatizeri “uklonili da im ne bi smetali u dokazivanju podmetnute četničke ‘kolaboracije sa Nemcima’”;

 Da li je moguće da je Titov delegat pri osnivanju Ujedinjenih nacija u San Francisku 1946. godine na novinarsko pitanje, “Šta bi njegova, i Titova, vlada uradila kad bi Mihailovića živog uhvatila, i pred sud izvela”, Ivan Šubašić, negdašnji advokat i dotadašnji predsednik Kraljevske vlade, mirno odgovario: “Dođe li taj dan… suđenje će biti na najvećoj visini, i mi Mihailovića streljati kao izdajnika”;

 Da li je moguće da su jugoslovenski komunistički izvršioci “pravde” na najmonstruozniji način, do smrti, nanosili fizički i duševni bol jednom elitnom srpskom oficiru s najvišim državnim i vojnim zvanjima, i nacionalnom i savezničkom ratnom heroju, generalu Mihailoviću, i da je posle tri decenije u svom pokajanju predsednik Vrhovnog sudskog vojnog veća, pukovnik Đorđević, sve to priznao rekavši: “Ljutim se na sebe što sam sve ovo na vreme prozreo, a ništa nisam preduzeo… Pored ovakvih kao što sam ja, za naše uništenje nije potrebna strana sila, i vojska. Ako nam Bog ne oprosti, nećemo stići da se naplaćamo silnih  kazni za tolike učinjene grehote…”

Ako je Narodna skupština Republike Srbije donela zakon (2004) koji kažeda (pored boraca “Partizanskog pokreta”) “Status borca NOR-a, imaju i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, i Ravnogorskog pokreta”, što je u skladu s Rezolucijom Evropskog parlamenta iz 1996, (“Mere za uklanjanje nasleđa bivših totalitarnih komunističkih sistema”), da bi, zatim,evropska Rezolucija iz 2006. rekla da “će ohrabriti istoričare širom sveta da nastave istraživanja usmerena na utvrđivanje i objektivnu potvrdu onoga što se desilo”, pozvajući svoje države članice “koje do sada nisu to učinile, da preispitaju istoriju komunizma i svoju sopstvenu prošlost, jasno se distanciraju od zločina izvršenih od strane totalitarnih komunističkih režima i nedvosmisleno ih osude” da bi, zatim, takođe, evropska Rezolucija iz 2009. sve to ponovila: “Od početka, evropske integracije predstavljaju odgovor na patnje, koje su posledica dva svetska rata, i nacističke tiranije, koja je dovela do Holokausta, kao i do širenja totalitarnih i nedemokratskih komunističkih režima u Centralnoj i Istočnoj Evropi…”

Ako se temeljne evropske vrednosti, koje se danas materijalizuju u procesima integracija, kao odgovor na totalitarne sisteme koji su ugrožavali kontinent i evropsku slobodu sredinom 20. veka, zbog čega je general Mihailović, silom prilika, vodio borbe na “tri fronta” su ne samo antifašizam, već i antinacizam i antikomunizam, koji se lako prepoznavaju u načelima borbe Ravnogorskog pokreta za slobodu i demokratiju, da li je moguće da se pred beogradskim sudom za rehabilitaciju pojavljuju parole (“Žene u crnom”): “Rehabilitacija ravna fašizaciji zemlje” i (“SKOJ”)“Streljaj, postroj, da četnik ne postoj”, kao izrazi dubokog nepoznavanja osnovnih naučnih postulata iz nacionalne i državne tradicije.

Kao član državne Komisije za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem (Odluka Republičkog javnog tužilaštva od 27. aprila 2009. godine), i po saznanju nekih činjenica o monstruoznosti zločina nad jednim srpskim elitnim oficirom, i generalom, i nacionalnim i savezničkim herojem Drugog svetakog rata, čime je skrnavljena oficirska čast, dižem glas kao pripadnik srpskog oficirskog kora i tražim od državnih i međunarodnih instanci da se aktivno uključe u utvrđivanju i verifikovanju naučnih činjenica o generalu Mihailoviću i njegovoj funkciji komandovanja Ravnogorskim pokretom i Jugoslovenskom Kraljevskom vojskom u Drugom svetskom ratu, kao i o savezničkom komandovanju na Balkanu, i u Evropi, dajući mu ono mesto koje mu pripada u istoriji ratne veštine. Trebali li opet podsetiti na stav u Rezoluciji Evropskog parlamenta iz 2009, koji kaže: “Evropa neće biti ujedinjena sve dok nije u stanju da formira zajedničko viđenje svoje istorije, ne prizna nacizam, staljinizam i fašističke i komunističke režime kao zajedničko nasleđe i omogući poštenu i temeljnu raspravu o njihovim zločinima tokom prethodnog veka”.

Zar to Evropa ne duguje srpskom narodu i njegovom oficirskom koru!

Beograd, 1. avgusta 2012. godine.

Generalštabni pukovnik

Novica Stevanović

Share on Facebook

Tweet

Follow us