savremenaistorija

99 godina od pogibije pukovnika Milivoja Stojanovića Brke, legendarnog komandanta Gvozdenog puka. Rođen je 1873. godine u Požarevcu. Završio je Vojnu akademiju sa 22. klasom i postao pešadijski potporučnik 1892. godine. Bio je unuk srpskog vojvode iz Prvog srpskog ustanka Petra Dobrnjca i pripadao je redu elitnih oficira. U Balkanskim ratovima bio je komandant Dvanaestog pešadijskog puka. Njegov Dvanaesti puk je po prelazu granice uspeo da odbije i razbije znatno jače neprijateljske arnautske snage. Time je prokrčio put Trećoj armiji da pobedonosno izbije na Kosovo. Razborit vojskovođa i veoma hrabar, pukovnik Stojanović se u krvavom okršaju sa Bugarima sa svojim pukom tako sjajno držao da je zadivio svoje komandante, a zaprepastio protivnika koji iako jači i u povoljnijem položaju nije bio u stanju da odoli.

15. decembra 1914.godine / 99 godina od velike pobede u Kolubarskoj bici u kojoj je srpska vojska do nogu potukla austrougarsku petu i šestu armiju, za zasluge u Kolubarskoj bici đeneral Živojin Mišić unapređen u čin vojvode. Na pitanje vojvode Putnika Prestolonasledniku Aleksandru o dodeljivanju čina vojvode đeneralu Živojinu Mišiću, šta mu je to trebalo, Prestolonaslednik Aleksandar je odgovorio: "Trebalo mi je da odam najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu u vreme kad je drugi već nisu imali." http://www.heroesofserbia.com/2013/12/99.html

Autor teksta je generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović. Posle susreta “Trojice Velikih” u Teheranu, krajem novembra 1943. godine, i savezničkog legalizovanja Brozove vojne sile (NOV i POJ), partizanskom Vrhovnom štabu bila je preko potrebna ubojitija propagandna “municija” posle Drugog AVNOJ-a radi “legalnog” preuzimanja funkcija Jugoslovenske kraljevske vojske i vlade. A i trebalo je overiti opravdanost prve tačke savezničke Konferencije “da se jugoslovenskim partizanima maksimalno pomogne u namirnicama i opremi, kao i akcijama komandosa”. I dogodiće se stravičan zločin u Vraniću! Nakon donošenja Zakona (2004) o uvrštavanju još dva činilaca (Ravnogorski pokret i Jugoslovenska vojska u Otadžbini) u činioce Oslobodilačkog rata 1941-1945. u nekadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, i, budući da su oni bili nešto sasvim novo u poslu koji sam obavljao (glavni i odgovorni urednik Redakcije posebnih izdanja u Novinsko-izdavačkom centru “Vojska”) započeo sam da kroz analizu funkcije komandovanja Vrhovne komande Jugoslovenske vojske spoznam nešto više o njima. Stoga sam bio česti posetilac Vojnog arhiva od 2004. godine.

Umetnici su oduvek imali slobodu da u svojim delima istoriju tumače „fleksibilno“. Vreme i prostor su za njih samo ambijent u koji oni smeštaju ljude i događaje pričajući univerzalne priče o ljudima, i to im niko ne zamera. Kod struke i nauke stvari su potpuno drugačije. Traži se pouzdanost, objektivnost, činjenice i pouzdani izvori. Ni njima se to ne zamera. Problem nastaje kada umetnici počnu da tvrde da su njihova dela istovremeno i naučna i da su oni u svom radu ispoštovali ne samo umetnički poriv već i naučnu metodologiju. Gospodin Radoš Bajić je svoju seriju mogao da nazove kako želi, da u njoj prikaže krilate zmajeve, mač u kamenu ili ljude koji olovo pretvaraju u zlato. Takvi filmski sadržaji su poznati i ljudi ih rado gledaju. Ali gospodin Radoš Bajić nije smeo da u najavi svoje serije, otvoreno obmanjujući građane Srbije, tvrdi kako će njegova serija „dati objektivan prikaz istorije Srbije u periodu 1941-1945“.

Dobrivoje Vidić Baja, predsednik Srbije od 1978. do 1982, otkupio je pokućstvo streljanih ljudi po oslobođenju Užica, između ostalog i Andrije Mirkovića, čiju je likvidaciju tražio, pokazuju novootkrivena dokumenta. Porodica Andrije Mirkovica prepoznala je stvari - Među pokućstvom sa spiska stvari koje je Vidić otkupio prepoznale smo moja sestra i ja predmete iz naše porodične kuće gde smo odrasli. Nama su Užičani odmah rekli da je Vidić uzeo neke stvari, a to se sada vidi iz dokumenta - kaže Dušanka Gerzić, ćerka Andrije Mirkovića, nosioca Albanske spomenice, koji je rehabilitovan 2007.

Revizuju uzroka i posledica Velikog rata, koje se u poslednjih godinu dana ozbiljno zahuktava, osetio sam u više navrata uživo. Naime, već u martu ove godine bio sam na prvom svetski relevantnom simpozijumu o ratnim i političkim ciljevima Prvog svetskog rata u Minhenu ("Der Sinn des Krieges"), kao jedini učesnik iz Srbije. Uz impresivnu listu učesnika, moderatora i komentatora, većinom svetski priznatih autoriteta za Veliki rat (Hju Strejen, Džon Guč, Anika Mombauer, Žorž Sutu, Džon Rol, Hartmut Poge von Štrandman, Holger Aflerbah, Kristofer Klark, Lotar Hebelt, Kit Džefri, ovaj poslednji takođe i pisac nedavno kod nas prevedene "Istorije MI6") i nekoliko mladih lavova, na licu mesta sam se uverio u kojem pravcu ide revizija i šta su njeni stvarni ciljevi. Demontaža rezultata velikog nemačkog istoričara Frica Fišera, koji je šezdesetih nesumnjivo utvrdio da je Nemačka najviše od svih velikih sila želela rat, bila je glavna preokupacija većine referata, s ciljem da se odgovornost ravnomernije rasporedi na Francusku i Rusiju, a da se Srbija, još jednom, prikaže kao država čiji su mračni, zaverenički planovi dodatno pogurali svet u rat koji je odneo milione života. Nije izostala ni određena polarizacija među učesnicima: Džon Rol i Poge fon Štrandman (inače daleki rođak Vasilija Štrandmana, otpravnika poslova ruskog poslanstva u Beogradu 1914), odmah su mi naglasili da slede liniju Frica Fišera, dok su ostali, promenom fokusa, uglavnom nastojali da relativizuju nemačku, a donekle i austrougarsku odgovornost za rat.