savremenaistorija

Apstrakt: Navršilo se dve decenije od pogroma nad Srbima na prostoru BJR Hrvatske 1995. Savest Čovečanstva i dalje - ćuti. I u slučaju Srba potvrđuje se pravilo, da je ona omeđena i određena, ne Pravdom i Pravom, već granicama intersa velikih sila. Pre svega u ostvarivanju njihove tzv. 'Strategije posrednog nastupanja', u kolonizaciji ma¬lih zemalja u „sivoj zoni“. Dosledno sledeći odrednice međunarodnog prava, taj po¬grom Srba ima razmere - genocida. Prvi pravni uslov za genocidni odnos je da postoji ja¬vno proklamovana politička odluka počinioca da se izvrši nasilno odstranjivanje je¬dne nacije sa određene teritorije, veličine teritorijalne oblasti. U slučaju hrvat¬skog političkog i vojnog rukovodstva, pored brojnih drugih dokumenata, najkriminalniji do¬kumenat je zaključak Brionskog savetovanja pod rukovodstvom stožernika Franje Tuđ¬ma¬na. Odluka je bila - broj Srba u Hrvatskoj, u prvom naletu, svesti „ispod dva pro¬ce¬n¬ta“. Potom nastaviti i dalje. Načini, sredstva i metode izvršenja ove genocidne od¬lu¬ke nad Srbima, su stravični primeri gaženja međunarodnog ratnog i humanitarnog pra¬va prema Povelji OUN i Ženevskim konvencijama i protokolima. Dakle - zločini. Na¬logodavci su hrvatsko političko rukovodstvo i njihovi evro-američki sponzori, a iz-vršioci (egzekutori) su pripadnici Zbora narodne garde (ZNG), Ministarstva unu¬tra¬šnjih poslova (MUP), ustaške snage (Paraga), Hrvatskog oslobodilačkog pokreta (HOP) i dr. Navodimo samo neke zločine. Da bi se pobrojali svi utvrđeni potrebno je is¬pisati tomove knjiga zločina. A tek koliko je ostalo ne otkrivenih i onih koji se ne¬će otkriti - nikada. Imena osumnjičenih za navedena dela se nalaze u dokumentima ra¬z¬nih državnih, pravnih i vojnih organa BSFRJ i drugih izvora (posmatrači Evropske za¬jednice, snage OUN, Međunarodnog crvenog krsta, Lekari bez granica i dr). Cilj ovog član¬ka je da se bar neki zločini ne zaborave - nikada. Ključne reči: međunarodno ratno i humanitarno pravo, ratni zločini, krivična dela, ma-sakriranje, klanje, paravojne snage, separatizam, genocid, etničko čišćenje.

Miloš Gagić (obeležen sa X), Miodrag Kostić (obeležen sa O), učitelj u selu Velika Drenova, i njihova tri saborca čija su tela izložili nacisti u Trsteniku kao opomenu. Imena ostalih nisu poznata Svedočanstva o borbi protiv nacista u kojoj su stradali mnogi ravnogorci, kao što je kapetan Miloš Gagić (32), i dalje su nepoznata i skrivena od šire javnosti. Dokaze o Gagićevom junaštvu u prvom pokretu otpora porobljenju Evrope u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (JVO), pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića, pronašao je u zaplenjenoj arhivi Gestapoa istraživač Ratko Leković. U toj arhivi su i tri fotografije koje “Blic” objavljuje posle 70 godina skrivanja. Među njima je jedna od najsurovijih fotografija nacističke odmazde u Srbije na kojima se vide izložena tela Gagića i njegovih saboraca.

Jedna beogradska ulica uskoro će poneti ime po poslednjem jugoslovenskom kralju Petru II Karađorđeviću, odlučila je Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica grada Beograda. Inicijativa da Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II Karađorđević dobije ulicu u glavnom gradu, potekla je od Udruženja Kraljevina Srbija, koje je zahtev predalo u januaru 2015. godine. Udruženje je predložilo da se preimenuje ulica Maksima Gorkog, iz razloga što je upravo ta ulica nosila ime tada Prestolonaslednika Petra II, sve do Drugog svetskog rata. Međutim, gradska Komisija je odlučila da će ime kralja Petra II dodeliti nekoj drugoj ulici u Beogradu, o čemu će odlučiti u narednih par meseci i pronaći idealno rešenje. Kralj Petar II Karađorđević je bio poslednji jugoslovenski kralj. Na prestolu se našao 1934. godine, nakon ubistva njegovog oca kralja Aleksandra. U njegovo ime, pošto je bio maloletan, vladalo je tročlano namesništvu u sastavu: knez Pavle Karađorđević, Ivo Perović i Radenko Stanković. Stupio je na presto 27. marta 1941. godine, nakon puča vazduhoplovnih oficira u kojem je zbačeno namesništvo i Vlada. Početkom Drugog svetskog rata, kralj je bio prinuđen da napusti Kraljevinu Jugoslaviju i ode u emigraciju, odakle je nastavio da rukovodi pokretom otpora. Nakon rata, nove komunističke vlasti su ga proglasile narodnim neprijateljem i zabranile povratak u zemlju. Preminuo je 1970. godine u Denveru (Kolorado, SAD), a bio je sahranjen u pravoslavnoj crkvi Svetog Save u Libertvilu, u blizini Čikaga. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u porodičnu grobnicu Karađorđevića – crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, 2013. godine Udruženje Kraljevina Srbija F. Pejković http://kraljevinasrbija.com/beograd-dobija-ulicu-kralja-petra-drugog/

U crkvi Svetog Save na Vračaru je 18.7.2015. sa po četkom u 12 časova služen parastos Đeneralu Mihailoviću, Komandantu Jugoslovenske vojske u Otadžbini i Ministru u vladi Kraljevine Jugoslavije, kao i svim pripadnicima, podioficirima i oficirima JVUO koji mučenički postradaše za Otadžbinu u toku Drugog svetskog rata, tako i po njegovom završeku od strane komunističke vlasti. Po blagoslovu Njegove Sveosti Patrijarha Srpskog gospodina Irineja, parastos je služio episkop Arsenije sa sveštenstvom crkve Svetog Save, koje je predvodio protojerej-stavrofor Radivoje Panić, starešina crkve. Parastosu su sem rukovodstva i čalnova Udruženja pripadnika JVUO 1941-1945. Beograd predvođenih Dr Dušanom Đukićem, prisustvovali NJ.E. prof. Dr Oliver Antić, savetnik prdsednika Republike i punomoćnik Udruženja pripadnika Jvuo u postupku rehabilitacije Denerala Mihailovića, gospodin Aleksandar Čotrić presednik Republičke Asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, potpredsednik SPO i narodni poslanik, Aleksandar Cvetković, direktor SPO, Miloš Pavković ispred Udruženja Kraljevina Srbija, Predstavnici Liberalnog saveta, Četničke omladine, kao I veliki broj građana. Po završetku parastosa okupljenima se obratio episkop Arsenije koji je preneo poruku Njegove Svetosti Parijarha, a zatim Dr Dušan Đukić i prof. Dr Oliver Antić. M. Pavković

U petak 17. jula 2015. u 18 časova u crkvi Sv. Nikole na Žlijebima služiće se parastos generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću. Parastos Čiča Draži na Žlijebima služi se od 2005. godine, znači već desetu godinu. Ove godine prvi put od kad je Draža Mihailović pravno rehabilitovan. Nakon parastosa biće promovisana knjiga „Kapetan Nikola Vukasović sa Žlijeba u Boki kotorskoj“. Nikola Vukasović bio je komandant žlijebskog voda i 2. orjenskog bataljona u ustanku 41/42. U napadu na Foču komandovao je Zagorskim bataljonom. Pošto se istakao u borbi dodijeljena mu je komanda nad ilegalnim četničkim odredima u planinama oko Sarajeva. Učestvovao je u Bici na Neretvi nakon čega se vratio u hercegnovsko zaleđe. Bio je komandant 2. odsjeka bokokotorske brigade i kasnije 2. bokokotorske brigade. Nakon povlačenja jedinica JvuO oktobra 1944. ostao je da se skriva u Orjenu. Poginuo je na proljeće 1947. http://www.srpskisokohn.org/

major Fehim Musakadic, prvi s leva; Slovenački doprinos Jugoslovenskoj vojsci bio je veliki, dali su četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, 16 majora, 28 kapetana, 32 poručnika i 16 potporučnika. Medju slovenačkim četnicima bili su svetski poznati gimnastičar Leon Štukelj, osvajač šest olimpijskih medalja, i kasniji ekonomista svetskog glasa Aleksandar Bajt, koji je Tita u svojim memoarima nazvao nečasnim čovekom, jer je 1941. prvi napao četnike, a do kraja života tvrdio, i na tome, u mnogo čemu, zasnivao legitimitet svoje vladavine, da se desilo obrnuto. Bajt je verovao da je Kraljevina Jugoslavija bila najsrećnije rešenje za slovenački narod, a Štukelj je pred kraj života odbio da postane počasni predsednik Gimnastičkog saveza Slovenije, jer je želeo da ostane veran izvornim idejama "Sokola", sportsko-patriotske organizacije Kraljevine Jugoslavije. Početkom 1942. Mihailovićev pokret širio se i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ponajviše zbog toga što je general Mihailović od snaga koje su mu izražavale lojalnost sve češće tražio da se ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. U tome je u nekim delovima Bosne i Hercegovine imao i uspeha, o čemu svedoči bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji je sa svojim hercegovačkim kolegom Petrom Baćovićem, na zahtev Mihailovića, radio na pomirenju s muslimanima: