Savremena Istorija

Jedna beogradska ulica uskoro će poneti ime po poslednjem jugoslovenskom kralju Petru II Karađorđeviću, odlučila je Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica grada Beograda. Inicijativa da Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II Karađorđević dobije ulicu u glavnom gradu, potekla je od Udruženja Kraljevina Srbija, koje je zahtev predalo u januaru 2015. godine. Udruženje je predložilo da se preimenuje ulica Maksima Gorkog, iz razloga što je upravo ta ulica nosila ime tada Prestolonaslednika Petra II, sve do Drugog svetskog rata. Međutim, gradska Komisija je odlučila da će ime kralja Petra II dodeliti nekoj drugoj ulici u Beogradu, o čemu će odlučiti u narednih par meseci i pronaći idealno rešenje. Kralj Petar II Karađorđević je bio poslednji jugoslovenski kralj. Na prestolu se našao 1934. godine, nakon ubistva njegovog oca kralja Aleksandra. U njegovo ime, pošto je bio maloletan, vladalo je tročlano namesništvu u sastavu: knez Pavle Karađorđević, Ivo Perović i Radenko Stanković. Stupio je na presto 27. marta 1941. godine, nakon puča vazduhoplovnih oficira u kojem je zbačeno namesništvo i Vlada. Početkom Drugog svetskog rata, kralj je bio prinuđen da napusti Kraljevinu Jugoslaviju i ode u emigraciju, odakle je nastavio da rukovodi pokretom otpora. Nakon rata, nove komunističke vlasti su ga proglasile narodnim neprijateljem i zabranile povratak u zemlju. Preminuo je 1970. godine u Denveru (Kolorado, SAD), a bio je sahranjen u pravoslavnoj crkvi Svetog Save u Libertvilu, u blizini Čikaga. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u porodičnu grobnicu Karađorđevića – crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, 2013. godine Udruženje Kraljevina Srbija F. Pejković http://kraljevinasrbija.com/beograd-dobija-ulicu-kralja-petra-drugog/

U petoj po redu knjizi svojih „Zapisa“ reagovao je na istup istoričara dr Branka Latasa u vezi tvrdnje da se pripadnici JVuO nikada nisu borili protiv Nemaca. Prenosimo deo teksta iz njegove najnovije knjige „Zapisi starog Ruđanina 5“ 1943... Što se saobraćajnica tiče kroz železničku stanicu Rudo prolazila je pruga uzanog koloseka Međeđa – Priboj na Limu, koja se u stanici Međeđa uklapala u prugu Sarajevo – Beograd. Rudo nije imalo prolaznu drumsku saobraćajnicu, jer se u njega moglo ući samo od mesta Ustibar, koje je udaljeno 7 km, od makadamskog puta Priboj - Pljevlja. Zbog toga, Rudo nije bilo strateški interesantno za Nemačkog okupatora. To je bio razlog što su u toku Drugog svetskog rata u Nemci u Rudom boravili samo nekoliko puta, a ti boravci su maksimalno trajali do jedan mesec dana. Pažnju usmeravam na događaje koji su se dešavali krajem leta i s' jeseni 1943. godine na prostoru Rudogu vreme pred i neposredno posle kapitulacije Italije. Krajem avgusta te godine, Rudo je zaposela jedna nemačka motorizovana jedinica jačine bataljona. Smestili su se u postojeće italijanske vojničke barake, što je nagoveštavalo duži boravak okupatora. Komandant jedinice, major po činu, komandu mesta postavio je u hotelu ''Mićović", gde je i zauzeo najlepšu "veliku" sobu sa pogledom na Limsku dolinu, a njegov jahaći konj smešten je u dvorište hotela.

Kako je rehabilitovan komandant Gorske garde, koji od strane komunističkih sudova nikada nije presudjen kao ratni zločinac i izdajnik Imaju li sudovi pravo da paušalno ispisuju stranice naše tragične prošlosti? Apsurdnom odlukom VišI sud u Valjevu rehabilitovao je potpukovnika JVuO Nikolu Kalabića, iako je prethodno utvrdjeno da ne postoji pisana presuda kojom je on od strane posleratnih suda proglašen za ratnog zločinca i državnog neprijatelja. O tome da ne postoji nijedan pisani trag o presudi kojom je posle Drugog svetskog rata osuđen i za narodnog neprijatelja proglašen komandant Gorske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini, potvrdio je u svom iskazu tokom postupka rehabilitacije istoričar Bojan Dimitrijević, što ipak nije bilo dovoljno Višem sudu u Valjevu da prekine postupak i rehabilituje osobu kojoj zvanično sud nikada nije ni presudio. Izgleda, da je u ovom postupku od svega bilo najvažnije poništenje rešenja Sreskog suda u Mionici , od 11. septembra 1946. godine, kojim je Kalabiću konfiskovana imovina , jer će na taj način, po rečima njegove unuke, porodica vratiti 1,3 ha zemljišta na Divčibaram, koje je pre Drugog svetskog rata bilo u njenom vlasništvu. Interesantno je da je Nikola Kalabić, prema priči svedoka iz “druge ruke”, Mijaila Danilovića iz Gornjeg Milanovca, proglašen mrtvim (19. januara 1946) od strane Osnovong suda u Valjevu, januara 2011. iako mnoštvo svedoka, memoarske I publicističke literature, pa I dokumentacija koju su u svojim monografijama I studijama, još 2009. godine izneli istoričari Bojan Dimitrijević, Kosta Nikolić i Predrag Ostojić govore da je komandant Gorske garde dao značajan doprinos u operaciji pripadnika OZNA prilikom zarobljavanja generala Mihailovića. U jednoj izjavi datoj “Večernjim Novostima” u vezi Nikole Kalabića, direktor muzeja na Ravnoj Gori, Vladan Radosavljević izjavio je da je Nikola Kalabić, bio prvi zaštićen svedok Titove službe državne bezbednosti. Iz ove izjave proističe da se odlukama valjevskih sudova “služba” I te kako odužila ovoj kontraverznoj istorijskoj ličnosti. Ovom presudom, iako još uvek nepravosnažnom, ozbiljno je obesmišljena institucija rehabilitacije, koju je poništenejm sudske presude od 15. jula 1946. godine s pravom zaslužio general Mihailović, ministar vojni I načelnik štaba JVuO za vreme Drugog svetskog rata. Po rečima istoričara Predraga Markovića, ostaje da sačekamo I vidimo da li će ova nepravosnažna presuda Višeg suda u Valjevu samo olakšati "pretvaranje" Alojzija Stepinca u sveca, ali i slavljenje mrtvih ustaša u Blajburgu. www.savremenaistorija.com

Povodom 100 godina od oslobodilačkih Balkanskih ratova i sjećanja na 7. novembar 1918. kada je srpska vojska oslobodila Boku, a potpukovnik Drugog jugoslovenskog puka Svetislav Simović preuzeo komandu nad Herceg Novim od Austrougarske vojske Matica Boke, Srpski Soko Herceg – Novi, Društvo za arhive i povjesnicu Hercegnovsku, Srpsko viteško društvo «Herceg Stefan», Kolo srpskih sestara, SPKD «Prosvjeta», Glas, Društvo srpsko-ruskog prijateljstva obeležiće prigodnom manifestacijom, koja će početi u 10 sati parastosom oslobodiocima Kosova i Metohije 1912. i Herceg Novog 1918. godine Grad i ostatak zaliva su posle pada Napoleona, od 1814 godine uključeni u sastav habsburškog krunskog poseda, a 1918 godine narod je sa oduševljenjem dočekao srpsku oslobodilačku vojsku. U prilogu obeležavanja Dana zahvalnosti donosimo pismo đenerala Svetislava T. Simovića iz 1937. godine predsedniku gradskog poglavarstva Herceg Novog gospodinu Jovu Sekuloviću u kome se izražava zahvalnost što je Gradsko vijeće donelo odluku da pristanište dobije naziv po imenu oslobodioca Herceg Novog i u kome on podseća na događaje iz 1918. godine