77 godina od 27. marta 1941.

77 godina od 27. marta 1941.
26/03/2018
Vremeplov

Danas je 77 godina od vojnog prevrata koji je izvršen 27. marta 1941. godine, kojim je poništeno potpisivanje protokola o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu – Nemačka, Italija i Japan, i određena dalja sudbina zemlje koja se svrstala u protivnike nacističke Nemačke. Puč izvršen u jedan sat po ponoći, a njegova direktna posledica biće uvođenje Jugoslavije u najkrvaviji i najtragičniji sukob u istoriji njenih naroda.
U Beogradu i drugim srpskim gradovima a ponegde i širom Jugoslavije (Dalmacija), izbile su masovne ulične demonstracije u znak podrške građana vojnom puču.
Planeri i izvođači puča bili su pripadnici neformalne grupe uglavnom vazduhoplovnih oficira i pojedinaca iz redova jedinica garde.
Centralna ličnost puča bio je vazduhoplovni general Dušan Simović, potonji predsednik vlade, ali je nepodeljeno mišljenje da je iza njega stajao general Bora Mirković, a istaknutu ulogu imao i major Živan Knežević. Bez sumnje presudan podsticaj državnom udaru, u tako prelomnom trenutku, ima uticaj inostranstva, Londona pre svega, a najverovatnije i Moskve. General Mirković nije ni krio kontakte i susrete sa Maplbekom, ili Kempeblom.
Generacije u Jugoslaviji odrasle su na učenju da je “herojski čin” naroda 27. marta 1941. godine urađen pod vođstvom KPJ i Josipom Brozom Titom, što apsolutno nije tačno, jer je učešće komunista u događajima 27. marta bilo pojedinačno i zanemarljivo. Sa druge strane učešće britanske tajne službe bio je nesumnjivo veliki na određene ključne ličnosti puča i patriotske organizacije u Beogradu, koje su dale masovnu podršku, novoj Vladi i kralju Petru II Karađorđeviću, koji je preuzeo kraljevska ovlaštenja.
Namesništvo, čija je prva ličnost bio knez Pavle Karađorđević uklonjeno je, a knez namesnik uz određenu pratnju poslat je u progonstvo.
Srpske opozicione stranke i patriotske grupe, kao i Srpska crkva oduševljeno su primili vest o državnom udaru.
Veliki masovni bunt 27. marta upamćen je po parolama “Bolje rat nego pakt“ i “Bolje grob nego rob“. A britanski lider Vinston Čerčil izjavio je da je „Jugoslavija pronašla svoju dušu“.

ИСТОРИЈСКИ ЧАС И ПОМЕН ПОВОДОМ СЕДАМДЕСЕТ ДВИЈЕ ГОДИНЕ ОД ЗАРОБЉАВАЊЕА ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА

ИСТОРИЈСКИ  ЧАС  И  ПОМЕН ПОВОДОМ СЕДАМДЕСЕТ ДВИЈЕ ГОДИНЕ ОД ЗАРОБЉАВАЊЕА ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА
25/03/2018
Vesti

Вишеград – Дражевина 12-13. март 2018.

Овогодишње обиљежавање седамдесет двије године од заробљавања генерала Драгољуба Драже Михаиловића и погибије његових пратиоца Благоја Ковача, Николе Мајсторовића и мајора Драгише Васиљевића, ратног команданта Вишеградске бригаде ЈВуО отпочело је историјским часом у препуној сали у Дому културе у Вишеграду.
Историјски час на тему судбине српског народа у XX вијеку са освртом на генерала Михаиловића одржао је историчар Предраг Остојић, кога је представио предсједник Равногорског покрета Вишеград, господин Миро Јеремић. Прије почетка свог излагања Остојић је замолио присутне да молитвеном минутом одају помен недавно преминулом почасном предсједнику Покрета српских четника Равне Горе и дугогодишњем уреднику листа Србија господину Давиду Дамјановићу, као и свим равногорцима, члановима и припадницима организација које баштине равногорску идеју, преминулим у периоду од марта прошле године до данас 12. март 2018.

REŽIRA SE VERZIJA ZAROBLJAVANJA GENERALA MIHAILOVIĆA

REŽIRA SE VERZIJA ZAROBLJAVANJA GENERALA MIHAILOVIĆA
21/03/2018
Članci i rasprave

Ovih dana putem facebook mreže šire se navodno novootkriveni detalji o zarobljavanju generala Mihailovića. Vest o nekakvom dokumentu američke tajne službe, o kojoj su već pisali švajcarski i neki američki mediji, pronašla je slovenačka „Nova 24 TV“ (?) i nije ništa drugo do malo prepakovana verzija zarobljavanja generala Mihailovića avio desantom, koju je 16. avgusta 1946. objavio lokalni švajcarski list Žurnal D` Iverdon, na osnovu navodnog pisma navodnog svedoka događaja majora Miloša Markovića.
Savremenaistorija je o toj verziji objavila više članaka, koji su pokazali svu nelogičnost i manjkavost verzije koju već duže vreme pokušava da ozvaniči publicista i novinar Miloslav Samardžić. Jedan od tih članaka pod naslovom “Zarobljavanje generala Mihailovića – mašta radi svašta” objavili smo 4. septembra 2017. ( http://savremenaistorija.com/ ), drugi nešto ranije 29. januara 2017. pod naslovom “Miloš Marković nije mogao biti autor pisma” ( http://savremenaistorija.com/?paged=3 ) upravo u cilju objašnjenja apsurdnosti ove verzije. Iz tog razloga preneli smo i tekst istoričara dr Bojana Dimitrijevića “Nikola Kalabić između Čiče i Krcuna”, objavljen 28. juna 2017. ( http://savremenaistorija.com/ ) želeći da reagujemo na kvazi teorije o ovom događaju.

I uspeli smo da dokažemo da major Marković nije mogao biti svedok događaja pa ni autor pomenutog pisma (što sada bez trunke samokritike prihvata i Samardžić ), da ukažemo na niz nelogičnosti u toj vesti koju je na Zapad najverovatnije proturila Uprava za državnu bezbednost:

“UDB je više vodila računa da pismo bude objavljeno, kako bi dospjelo u javnost, nego što je vodila računa o njegovom sadržaju, u kome je opisan ovaj nevjerovatan događaja. Autoru ili autorima bilo je izgleda jedino važno da se u pismu ne pominje ime njihovog saradnika, uz čiju pomoć se i domogla Mihailovića.” http://savremenaistorija.com/?paged=3 )

E zato je trebao “pronađeni dokument” koji su navodno “istražujući slučaj (?) pronašli novinari slovenačke “Nove 24 TV”?, a ekspresno preneli online “Pogledi”, ubacujući u priču nekakav Mihailovićev tim lekara i po svoj prilici umesto majora Markovića, kapetana Vuka Kalaitovića.
Zaista nema kraja ili ga ima na nekoj livadi, koju je tokom prošle jeseni revnosno tražio autor najavljenog filma o avio desantu na Mihailovića marta 1946. u okolini Rudog…
www.savremenaistorija.com

Dražine naočare

Dražine naočare
15/11/2017
Članci i rasprave

“Ko o čemu baba o uštipcima”, kaže stara narodna izreka, kojom se u slučaju navodno pronadjenih naočara generala Mihailovića u jami Cerova na Zlatiboru najbolje mogu objasniti senzacionalistički napisanani i objavljeni članci u više dnevnih novina u poslednjih desetak dana, a koji traju I danas.
Vest o navodno pronađenim naočarima generala Mihailovića u jami Cerova na Zlatiboru objavile su prvo “Večernje Novosti” 7. novembra 2017. u svom online izdanju, a ubrzo su je preneli I ostali mediji. I kako to obično biva u takvim senzacionalističkim tekstovima, nađu se I nekakvi svedoci, koji apriori potvrđuju novinarske spekulacije u smislu: pričaju, pričali su, sećeju se…
Zamislite samo dokle idu novinarske spekulacije kada novinar ekskluzivno u svom tekstu pod naslovom “Naočare đenerala Draže pronađene u jami Cerova?” da bi izbrisao upitnik iz naslova, u tekstu navodi kako su speleolozi pronašli ovaj (delovi naočara)“prepoznatljiv predmet.” koji konačno može da otkrije misteriju Mihailovićeve likvidacije.
Kao da niko nije nosio takve naočare već ekskluzivno samo general Mihailović. (I Džon Lenon, posle njega)
Zamislite da su se Krcun I Minić (sa živim ili već mrtvim Dražom u džipu) vozili po selu I raspitivali za jamu gde bi ga bacili, odnosno prethodno likvidirali I sve sa naočarima gurnuli u bezdan.
Ne čudi što se u brojnim člancima, vezanim za ovu temu javlja I predsednik opštine Čajetina Milan Stamatović, jer čovek vidi šansu da tu priču plasira u nekoj od turističkih ponuda Zlatibora, ali čudi što bi jamu u kojoj je očigledno bačeno više desetina pripadnika JVuO priveo toj nameni.
Jamu koja svedoči o zločinu “oslobodilaca” treba u svakom slučaju obeležiti. Imenovati zločince I nazvati ih pravim imenom, a stradalnike pokušati identifikovati I popisati, kao još jedan od dokaza o zločinima komunističke vlasti.
Nikako se ( bez prethodne temeljne istrage) u tu priču ne bi smeo staviti general Mihailović, jer je očigledno da je neko s namerom ili ne pokušao da po ko zna koji put poturi kukavičije jaje, kada je u pitanju njegova sudbina.
U vezi pomunutih senzacionalističkih vesti oglasili su se I istoričlari Bojan Dimitrijević, Srđan Cvetković, Predrag Ostojić, izražavajući otvorene sumnje u navode I spekulacije novinara.
“Te naočare mogu da budu bilo čije.Mihailović se nije nalazio na tom lokalitetu, a čitava vest je u domenu fantastike. Važno je ustanoviti ko su ljudi koji su u tu jamu bačeni”, reči su istoričara Bojana Dimitrijevića.
“Nije samo Mihailović imao takve naočare. Ove iz jame, siguran sam, da nisu pripadale njemu, jer je I sama priča o njegovoj likvidaciji na tom lokalitetu besmislena…” prokomentarisao je navode iz teksta istoričar Predrag Ostojić.
U svojoj izjavi istoričar Srđan Cvetković bio je malo opširnijii rekavši da se sve lične stvari Dragoslava Draže Mihailovića, pa i naočare koje je imao prilikom hapšenja, nalaze u BIA.
“Njih smo čak i izlagali 2014. godine u okviru izložbe “U ime naroda” priređenoj u Istorijskom muzeju Srbije. Osim generalovih naočara, tu su i njegova lula, sat, mapa, penkalo, kompas, pištolj… Te naočare koje su pronađene u jami imali su mnogi ljudi toga doba i ne treba da budu povod za bilo kakvu insinuaciju bez drugih dokaza. Teoretski je moguće da je general Draža Mihailović streljan bilo gde u Srbiji, pa i kod jame Cerova u Mušvetama na Zlatiboru, ali smatram da je to malo verovatno jer zašto bi ga, pored toliko strelišta u posleratnom Beogradu i okolini, odvodili tako daleko, gotovo u kraj u kom je 13. marta 1946. godine uhapšen pita se I sam Cvetković.
Dobro je kada ovakvi I slični senzacionalistički tekstovi imaju nameru, da bez neke pozadine, zabave i privuku pažnju čitalaca, ali je opasno kada se oni s namerom proturaju kao vesti koje imaju za cilj da dezinformišu ili zatrpaju istinu.
wwwsavremenaistorija.com

Мачков камен 19 – 22- септембар 1914.године

Мачков камен 19 – 22- септембар 1914.године
19/09/2017
Vremeplov

Спомен костурница на Мачковом камену – планина Јагодња – кота 924. у коју су похрањене кости страдалих српских ратника у једној од најжешћих битака Великог рата.

Спомен-костурница се налази на самом врху Мачковог Камена. Изградња овог споменика српским борцима иницирана је од стране „Одбора за подизање капеле на Мачковом камену“ давне 1925. године. Иницијативу је покренуо тадашњи министар грађевина, Милорад Вујичић, а одбор су сачињавали Љуба Јовановић (председник Народне скупштине), Ђорђе Вајферт (гувернер Народне банке), др Арчибалд Рајс, као и тридесетак најугледнијих грађана Рађевине и Азбуковице. Пројекат Спомен костурнице израдио је члан Одбора, архитекта Момир Коруновић док је израда поверена Шими Франовићу из Црквенице. За саму изградњу вађен је камен из села Кржава и Планина, а пренос камена као и осталог материјала извршили су добровољно сељаци из околине. Коначно, спомен-костурница саграђена је 1929. године. У августу 1931. године извршен је пренос костију палих ратника. Тај посао извршили су војници болничари по дозволи Министарства Војске.

ZAROBLJAVANJE GENERALA MIHAILOVIĆA – MAŠTA RADI SVAŠTA

ZAROBLJAVANJE GENERALA MIHAILOVIĆA – MAŠTA RADI SVAŠTA
04/09/2017
Članci i rasprave

U nameri da pronađe mesto događaja jedne od svojih verzija zarobljavanja generala Mihailovića uz pomoć britanske obaveštajne službe i njihovih aviona, koji su se navodno marta 1946. spustili u rejonu Rudog, novinar i publicista Miloslav Samardžić je pre nekoliko dana stigao na ravanačke proplanke na planini Vardi (opština Rudo) verovatno u cilju otkrića, „bilo kakve livade“, koja bi mogla predstavljati aerodrom kao mesto vazdušnog desanta i spektakularnog zarobljjavanja “iznemoglog” generala Mihailovića.
Izgleda da gospodin Samardžić prvi put od objavljivanja svoje verzije o “avio desantu u rejonu Rudog” 1998. boravi na pomenutom terenu o kome je pisao kada je reč o pomenutom događaju.
Tu priču ili ko zna koju po redu verziju zarobljavanja generala Mihailovića, iz “daleke” 1998. godine gospodin Samardžić „tražeći livadu“ pokušava da “ozvaniči” najverovatnije I u pomenutom dokumentarnom filmu o generalu Mihailoviću.
Da podsetimo: Tamo neke daleke 1998. godine, on je pisao o njegovom zarobljavanju u rejonu Čajetine. Da bi posle išla njegova priča o lažnom Kalabiću, glumcu, koji je sa nekakvom družinom praveći predstavu za seljake po vrletima planine Varde hvatao Dražu, koji je navodno već bio uhvaćen. Posle su usledile nove priče, ubacivanje svedoka, zatim sudskog veštaka, a za priču o avio desantu na Dražin štab gospodin Samardžić evo od pre desetak dana „traži i livadu“, bez obizra što takav “spektakl” niko u ovom kraju ne pamti.
U toj verziji prema gospodinu Samardžiću, posle avio kidnapovanja generala Mihailovića, koga su locirale strane odnosno britanska služba, usledila je žestoka borba ostatka Mihailovićevih ljudi sa desantnim partizanskim snagama, koje su prethodno bacale iz aviona šok bombe, a kojima je pritekla u pomoć i motorizovana partizanska jedinica iz Priboja.
Ovoj verziji izlišan bi bio svaki komentar, jer je poznato da se Mihailović u to vreme (mart 1946.) krio samo sa dva lična pratioca (Kovač i Majstorović) i majorom Dragišom Vasiljevićem, a da je jedna desetina ljudi (uglavnom lokalnih četnika – pripadnika Višegradske brigade) na čelu sa Budimirom Gajićem vršila obezbjeđenje u neposrednom Mihailovićevom okruženju…
Dakle, činjenice govore da je Mihailović u to vreme bio duboko zakonspirisan i da oko sebe nije imao brojne snage, koje bi pokrivale teren, na koji su bačeni leci, koji bi na taj način došli u posjed potjerne milicije, vojske, doušnika na terenu… o čemu je već pisao istoričar Predrag Ostojić, autor studije o zarobljavanju generala Mihailovića, koji se dotakao Samardžićeve priča o avio desantu na Mihailovićev štab.
Iz tog razloga prenosimo njegov čanak pod nazivom „Major Miloš Marković nije mogao biti autor pisma“, koji je objavljen 29.01.2017. na stranici ovog internet portala .
Samo da podsetimo čitaoce portala da je improvizovani aerodrom “Galovića poljana” odakle su avgusta 1944. godine evakuisani saveznički avijatičari bio dugačak preko 800 metara I širok 300 metara, da je podloga nasipana uz pomoć 200 kola sa volovskom zapregom, da je rađen više od mesec dana I da ni duplo manje livade, koja se traži ovih dana, na pomenutom terenu nema.

Alija Izetbegović je kao “mladomusliman” bio pripadnik SS Handžar divizije u Drugom svetskom ratu (The New York Times 20.10.2003.)

Alija Izetbegović je kao “mladomusliman” bio pripadnik SS Handžar divizije u Drugom svetskom ratu (The New York Times 20.10.2003.)
30/08/2017
Članci i rasprave

-Njujork tajms je 2003. godine pisao povodom smrti Alije Izetbegovića iznevši detalje iz njegove nacističke biografije.
Pored uobičajenih zapadnih floskula o ratu u Bosni, Njujork tajms navodi da je posle krvavog rata Bosna dejtonskim sporazumom postala protektorat sa vrlom malim izgledom da postane unitarna u budućnosti.
-Ono što je zanimljivo u ovom tekstu jeste da Njujork tajms naglašava da je Alija koji je praktično stvorio bošnjačku naciju i zbog koga je Bosna dospela u ovaj rat bio pripadnik nacističke SS Handžar divizije.
Tokom Drugog svetskog rata Bosna je bila deo nacističke Nezavisne Države Hrvatske, tada su mladi muslimani bili podeljeni između partizanskog pokreta i Handžar divizije. Alija je izabrao da bude pripadnik nacističke Handžar divizije, – piše Tajms
-Glavno delo Alije Izetbegovića je „Islam između istoka i zapada“, objavljeno 1980. godine, ali je postao poznat po manifestu „Islamska deklaracija“ koju je objavio 1970. godine. – navodi Tajms.
„Islamska deklaracija“ je dokaz da će Bosna postati prva fundamentalistička država u Evropi.

(Vidovdan)

http://www.intermagazin.rs/amerikanci-otkrili-evo-koji-balkanski-politicar-je-bio-nacista-u-drugom-svetskom-ratu-foto/

Podsećanja: Borbe na Cigli i Crnom Vrhu 21. i 22. avgusta 1914.

Podsećanja: Borbe na Cigli i Crnom Vrhu 21. i 22. avgusta 1914.
22/08/2017
Vremeplov

Poprište borbi 21 i 22 avgusta 1914.Panorama doline Uvca prema ušću Lima. Levo padine Crnog vrha. Snimak sa obronaka Cigle.

Ovih dana, ili tačnije 21. i 22. avgusta 1914. austrougarska vojska – jedinice 16. korpusa 6. armije generala Potjoreka u sveopštoj ofanzivi na Srbiju, koja je doživela krah kontraofanzivnom operacijom 2. srpske armije vojvode Stepe Stepanovića na padinama Cera (15-18 avgusta) zaustavljene su prilikom pokušaja prodora ka Užicu na prilazima Zlatiboru.
U žestokim dvodnevnim borbama na Cigli (iznad Štrbaca – opština Rudo) i Crnom Vrhu (iznad Priboja) višestruko slabija srpska vojska pod komandom pukovnika Milutina Stefanovića (Uglavnom Limski odred) sastava:
Peti kadrovski puk pod komandom p.pukovnika Milorada Mitrovića (2 bataljona sa 539 pušaka i 2 mitraljeza) na položaju Cigla;
Četvrti kadrovski puk – pod komandom p.pukovnika Jevrema Mihailovića (3 bataljona 1015 pušaka i 2 mitraljeza) na karauli Cigla;
Dopunski bataljon I poziva sa 295 pušaka na Crnom vrhu.
Dopunski bataljon II poziva sa 709 pušaka na Crnom vrhu.
6. i 7. granična četa sa po 122 puške.
Gornjački dobrovoljački odred (187 pušaka) pod komandom majora Velimira Vemića ujedno i komandanta odbrane položaja na Crnom Vrhu) i
1. bataljon 4. puka III poziva na Crnom vrhu.
3 brdska brzometna na Cigli i karauli Cigla i Crnom vrhu
zaustavila je snage šest austrougarskih brdskih brigada XVI korpusa, kojima je komandovao general Vencel Vurm sastava:
I, II, V i XIII brigada pod komandom generala Gabriela
VI i IV brigada pod komandom generala Trolmana
Direktan napad prema Crnom vrhu tog 21. i 22. avgusta izvršile su snage IV brdske brigade general –majora Konopickog iz grupe generala Trolmana i prema karauli Cigla i Oštrelju I brdska brigada pukovnika Novaka iz grupe generala Gabriela, koja je prethodno u kasnim večernjim satima 19. avgusta ušla u Rudo.
Ove snage su imale i veliku podršku artiljerije, a posebno ubitačna artiljerijska vatra bila je sa brda Goleš.
I pored žestokog otpora srpskih snaga i velikih gubitaka, koje su pretrpeli prilikom nastupanja austrougarske snage na terenu su naredbom više komande zaustavljene na dostignutim pozicijama i tokom noći 22/23. avgust otpočele odstupanje prema Drini.
Meštani Uvca (Knjeginja, Plema, Uvac) i Rače pribojske, koji su bili svedoci ovih događaja dugo su prepričavali kako se plavila (boja uniformi) dolina reke Uvac od austrougarskih vojnika u povlačenju.
Prema Operacijskim dnevnicima jedinica koje su direktno učestvovale u žestokim borbama 21. i 22. avgusta na Cigli, Oštrlju i Crnom Vrhu. Limski odred Užičke vojske imao je 109 mrtvih oficira, podoficira i vojnika, 321. ranjenog i 232 nestala u koje su uračunati i ranjeni koji nisu izvučeni sa položaja . . . Austrougarski gubici nisu poznati, ali je veliki broj poginulih vojnika sahranjen u mesnim grobljima pored Uvca.
U borbama na Cigli među poginulim bio je i major Vasilije Luković, komandant III bataljona 4. kadrovskog puka. Na Crnom vrhu ranjen je komandant Gornjačkog četničkog odreda major Velimir Vemić.

KOSTA NIKOLIĆ, NAUČNI SAVETNIK INSTITUTA ZA SAVREMENU ISTORIJU: Kako su Srbi izgubili 20. vek

KOSTA NIKOLIĆ, NAUČNI SAVETNIK INSTITUTA ZA SAVREMENU ISTORIJU: Kako su Srbi izgubili 20. vek
18/08/2017
Članci i rasprave

Povodom izlaska iz stampe drugog dopunjenog izdanja monografije “Jedna izgubljena istorija – Srbija u 20 veku”, istoričara Koste Nikolića savremenaistorija prenosi njegov intervju objavljen u “Politici” 5.februara 2017.
Za istoriju Srbije karakteristični su česti duboki prelomi i prekretnice, koji su stvarali potpuno nove istorijske okolnosti. To je osnovni razlog što srpski narod ni u vremenu ni u prostoru nije uspeo da ostvari skladnu strukturu sopstvenog nacionalnog identiteta. Ishod Prvog svetskog rata bila je Jugoslavija, u kojoj je srpski narod, po prvi put u svojoj istoriji, živeo u jednoj državi. Početkom 21. veka Srbi žive na njenim ruševinama, vraćeni čitav vek unazad. Najvažnije pitanje jeste: kako se to dogodilo? Odgovor nije moguć bez poznavanja istorijskih činjenica, a u tom procesu centralno mesto ima Prvi svetski rat, kako zbog velikih žrtava i demografskog sloma čije su posledice veoma jasno vidljive u savremenoj epohi, tako i zbog političkih procesa koji su potpuno preokrenuli srpsku istoriju. Uticaj koji su ideologije imale na stvaranje i razvoj srpskog nacionalnog identiteta u 20. veku jeste najvažniji fenomen koji istražuje ova monografija.

“Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca značilo je napuštanje nacionalnog programa kralja Petra – oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Političke elite koje su vladale Srbima u 20. veku odabirale su rešenja koja su gotovo uništila biološku budućnost srpskog naroda kroz masovno stradanje u ratovima i u pokušajima ostvarenja kolektivističkih ideologija, socijalnih i nacionalnih, koja nisu imala uporište u realnosti.
Ovo je osnovna teza Koste Nikolića, naučnog savetnika Instituta za savremenu istoriju, kojom je protkana njegova nedavno objavljena knjiga „Jedna izgubljena istorija – Srbija u 20. veku”.

Major Nikola Bojović u “Kurirovim” varijacijama na temu

Major Nikola Bojović u “Kurirovim” varijacijama na temu
15/08/2017
Članci i rasprave

U rubrici “Crna hronika” dnevnog lista Kurir , pod naslovom “PROKLETSTVO DEVETOG KOLENA! Tragična sudbina jedne porodice”, 13. avgusta 2017.objavljen je tekst s namerom da se kroz nekoliko generacija opiše nekakav usud porodice Bojović.
Uredništvo ili novinar “Kurira” odabravši bombastičan naslov u svom tekstu pisao je konkretno o nekoliko ličnosti porodice Bojović da bi povezao priču, opravdao naslov i ostavio utisak na čitaoce, koji će posle komentarisati tekst do besvesti, a da, uglavnom, nisu ni svesni šta je bila njegova namere. Ne želeći da ocenjujemo članak ovog dnevnog lista, nameru ili sl. osvrnućemo se na samo par detalja, koji su vezani za kapetana Jugoslovenske Kraljevske vojske Nikolu Bojovića (1907 – 2004), ratnog komandanta Durmitorske brigade JVuO.
Onako, u negativnom kontekstu, kako ga autor teksta prikazuje, Nikolu Bojovića nisu ni posleratni komunisti prikazali. Bez proverenih istorijskih činjenica i podataka, koristeći vrlo nepouzdanu wikipediu (koju piše svako) autor ovom časnom oficiru pripisuje nekakve zločine navodeći da je Nikola Bojović na kraju rata pobegao u London.
Mada su to novinari, koji svoje znanje stiču, guglajući internetom i preuzimajući ono što im se sviđa, (u istom članku wikipedie i mitropolit Amfilohije govori o Nikoli Bojoviću, ali je to nešto što se ne bi uklopilo u koncepciju objavljenog članka), ipak bi trebala da postoji neka granica između dnevno-političkih i crnohroničnih tekstova i istorijske prošlosti, koju ni novinari ne bi smeli tumačiti s pozicije nekakve četrdesetosmaške inkvizicije.
A to je ovaj (i po ko zna koji) put I urađeno
Ono što je istina je da je major Bojović u toku rata oprostio život, golobradom mladiću, partizanu, ubici svoje majke, koji mu je doveden na njenu sahranu da ga likvidira, što bi retko ko, da ne kažemo niko, a posebno zločinac kako ga opisuje “Kurir” učinio.
Ono što je istina je da je major Bojović zarobljen kao ranjenik u okolini Kolašina 14. maja 1943. godine od strane Nemaca i kao ratni zarobljenik sproveden u nemački logor, što znači da nije “posle rata uspeo da pobegne u London” kako to piše “Kurir” kako bi poređenje sudbine genracija Bojović bilo uverljivije.
Ono što je žalosno je da “Kurir” ne dozvoljava komentare, koji su stručni i koji ukazuju na očigledne insinuacije, što dovoljno govori o nivou pisanog teksta i ne čudi. Čudi, što se na ovakav način I u ovom kontekstu koriste imena, poput majora Bojovića, koji je časno proživeo svoj vek.
Ako je zbog tiraža previše je, jer i tu treba imati meru.

www. savremenaistorija.com