Savremena Istorija

ANALOGIJE Vest da je 17. septembra Prvi osnovni sud u Beogradu zakazao ročište na kome će se utvrđivati činjenice o smrti komandanta Kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića izazvala je nove polemike u javnosti. Sada je sasvim jasna namera određenih u svakom slučaju zaintereovanih krugova, protivnika rehabilitacije da se proces u kome je zatraženo poništenje sudske presude od 15.jula 1946. godine, kojom je general Mihailović osuđen na smrtnu kaznu, koja je neposredno potom i izvršena, razvuče u nedogled, sve dok i oni najuporniji zagovornici rehabilitacije ne odustanu. Koliko je samo vremena utrošeno, koliko energije u predstavi koja traje i kojoj se ne nazire kraj. Koliko će još biti utrošeno i vremena i energije, to niko, osim režiseri ove loše predstave ne zna. Sve je traženo u ovom procesu, pa čak i staraoc generalu Mihailoviću, da bi se navodno utvrdilo da li je zaista mrtav. U jednom drugom slučaju, utvrđivanja smrti ništa od toga nije trebalo. Sve je završeno za mesec dana, a sudu je bilo dovoljno svedočenje iz druge ruke Mihaila Danilovića, da je za priču o pogibiji Nikole Kalabića sredinom januara 1946.godine u Gradačkoj klisuri kod ulaza u Degurićku pećinu, čuo dok se skrivao na Kopaoniku 1947.godine. I gotovo. Završeno! Nisu bili potrebni staraoci, kao u slučaju generala Mihailovića. Pitamo se zašto onda sud u slučaju generala Mihailovića nije postupio isto ili slično. Zašto nije uzeo u obzir bilo kakvu priču, da ne kažemo i onu koju je Komisiji ispričao Boža zvani Kundak, koga je i Komisija pominjala kao Mihailovićevog egzekutora. Odgovor pa i komentar u ovom slučaju su nepotrebni. www.savremenaistorija.com

Pre nekoliko dana pojavila se nova knjiga Dragoljuba Mićovića "Zapisi Starog Ruđanina 5, u izdanju izdavačke kuće Armon iz Beograda. Ovaj vredni publicista, istraživač i zaljubljenik u svoj rodni kraj, petom po redu knjigom "Zapisa" zaokružio je sećanja na ljude i događaje nedavne prošlosti u kojima je i sam učestvovao i tako bio svedok ratnih i poratnih dešavanja u svom rodnom Rudom, ali i šire. Dragoljub Mićović dipl. ing. arhitekture, rođen je 1929. godine u Rudom u trgovačkoj porodici, koja je stradala i u toku rata i posle njega od nove komunističke vlasti. Otac Krsto umro je 1944. godine od posledica torture ustaških vlasti, a najstariji brat Veljko ubijen je u Sloveniji maja mjeseca 1945. godine u selu Dol kod Hrastnika, od strane Titovih partizana, koji su iskoristili priliku da na monstruozan način likvidiraju masu nevinih ljudi bez suda i dokaza bilo kakve krivice. Srednji brat Siniša, zbog pripadnosti Ravnogorskom pokretu, lažno je optužen od strane vojnog suda X divizije JA na smrt streljanjem sa gubitkom svih građanskih prava. Ova presuda, koja je bila zasnovana na optužbi da se Siniša prilikom odsluženja vojnog roka, avgusta 1945., neutvrđenog datuma u Beogradu sastao sa neimenovanim američkim oficirom iz ambasade SAD i tom prilikom pozvao američku vojsku da okupira Jugoslaviju, ipak nije izvršena. Siniša je odležao dugogodišnju kaznu zatvora, sa nesagledivim posledicama po izlasku na slobodu. Ovih dana u Rudom (BiH, RS) porodična kuća Mićovića tzv. "Stari hotel", koju su komunističke vlasti ovoj porodici oduzele 1959. godine je prodata nekom od novopečenih biznismena, jer je Bosna i Hercegovina, a sa njom i Republika Srpska uz Crnu Goru, jedina država u kojoj zakon o restituciji nije usvojen, a uz Srbiju i jedine zemlje komunističke diktature koje, po preporuci Parlamentarne skupštine Savjeta Evrope nisu usvojile Deklaraciju o osudi komunističkih zločina. Redakcija savremene istorije prenosi jedan tekst iz tek objavljene knjige" Zapisi starog Ruđanina 5"

Црна Гора се током целе своје историје истицала непокорношћу, храброшћу и слободарским духом. Због „чојства и јунаштва“ којима су се одликовали њени горштаци, Црна Гора је називана „српском Спартом“. Вођени филозофијом косовског етоса, Црногорци су се често свесно жртвовали за више циљеве, за спас и слободу свога рода. Један од најистакнутијих примера жртвовања за једнокрвну браћу представља Мојковачка битка, вођена на Бадњи дан и Божић 1916. године, у околини Мојковца. У њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе успешно зауставила аустро-угарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење Српске војске преко североисточних делова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф. Мало је познато да се у тој, по много чему судбоносној бици, јунаштвом и одважношћу нарочито истакла једина жена која је учествовала у бици. То је била Василија Вукотић, ћерка јединица сердара Јанка Вукотића.

Na današnji dan 6. aprila 1941. godine u ranim jutarnjim satima, otpočeo je napad njemačke armije na teritoriju Kraljevine Jugoslavije. Vođa Trećeg Rajha Adolf Hitler je na taj način, bez prethodne objave rata, hteo kazniti Jugoslaviju zbog vojnog puča koji se desio 26. marta, kojim je faktički poništena odluka o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, što je on lično shvatio kao nedopustivo poniženje i uvredu Nemačke. Nekoliko dana pre napada na Jugoslaviju Hitler je potpisao Direktivu br. 25 kao plan napada, koji je trebao biti realizovan zajedno sa već pripremljenim planom «Marita», koji je predviđao invaziju na Grčku, koja je već bila u ratu sa Italijom.