Umoran, blijed, bez automata oko vrata, dva šaržera koji su stalno visili za njegovim pasom su nestali. Vojna kabanica osmuđena, prljava, nema je. Mjesto skoro raspalih cipela pritegnuti kožnjaci na nogama. Moj otac izgleda kao da su ga već ustaše ili partizani razoružali, skoro sve dobro skinuli sa njega i pustili ga da luta. Takav je do naše grupe stigao u jutarnje svitanje.
Izgleda kao da je sve izgubio. Čudim se, tu smo svi pred njim, a on stao, luta pogledom i traži neku utjehu, krije pocrvenjele oči sigurno od dima, ako se negdje sinoć grijao, ili od plača, a zašto ne znam. Pogledom se ne zadržava ni na čijem licu. Maše jednom pa drugom rukom, maše, prevlači preko očiju. Pa, zaista moj otac plače. Spusti se kao neka krlja na mokru zemlju, zagrli rukama svoj vrat, povuče i spusti svoju glavu među koljena. Jeca, plače, ciči kao prebijeni pas. Uzdiše a kroz usta mu cure bale.
Ja se uplaših, ustadoh i pravo među istoričare koji su nemo šutali i sa bolom prate šta se dešava sa našim ocem.
„Ustaški tenkovi i čitava njihova navala na selo Razboj je završena pobjedom naših snaga na čelu sa vojvodom Pavlom,“ objašnjava nam ujak Milan. „To je bila nadčovječna borba, borba Davida i Golijata, borba srpskih junačkih prsiju uz pomoć nešto malo lakog naoružanja i ručnih bombi sa kojima su živi junaci skakali na ustaške tenkove. Bio sam sa Vojvodom i majorom Ostojićem kada su, zbog ozbiljnosti situacije i tenkovske navale, njih dvojica odlučili da lično povedu izabrane na tenkove.
Ustali smo svi u štabu protivu te Vojvodine odluke da njih dvojica idu na tenkove. Ali nije pomoglo ništa. Vojvoda Pavle je rekao: ’To je poslednje što mogu da uradim za spas svog naroda. Ako poginem, ostavljam vam u amanet da se narod, ranjenici, tifusari, sveštenstvo i Nacionalni komitet moraju čuvati do poslednjeg vojnika mog odreda‘. Poslije ovih riječi nije bilo nijednog vojnika koji nije glasno i uzvišeno povikao: ’Svi na tenkove, svi u smrt za naš narod‘.
U narednih desetak dana redakcija savremeneistorije (www.savremenaistorija.com) objaviće najinteresantnije delove iz treće knjige Miketićeve trilogije "Kroz pakao i natrag". O ovoj knjizi mi smo pisali nedavno prenoseći recenziju mladog istoričara Nemanje Devića, a danas prenosimo tekst pod naslovom "Egzodus Djurišićeve kolone", koji je 17.06. objavljen u "Novostima", a koji može poslužiti kao uvod u prikaz delova treće knjige, koja govori o stradanju ove bezgrobe kolone na Lijevče polju i u Sloveniji, viđenog očima devetogodišweg dečaka.
O sudbini ljudi iz ove bezgrobe kolone i njihovim potomcima najbolje svedoče reči Matije Bećkovića:
"- Da nije poražen komunizam, ni 60 godina od pobede nad fašizmom ne bi bilo dovoljno da se okonča njihovo posmrtno mučeništvo. Oni nisu bili brisani samo iz spiska živih, nego i iz mrtvih, kako bi se poništilo njihovo postojanje. I zato oni danas ne traže ništa više nego pravo na smrt i ničeg nisu željni nego grobnog mesta."
Predgovor iz knjige : „Jugoslovenska vojska u otadžbini na teritoriji Okruga moravskog 1943-1944”
Priredili: mr Dobrivoje Jovanović i mr Dejan Tanić
Izdavač: Istorijski arhiv Jagodina, 2006.
ISBN 86-902609-8-6
Tragično iskustvo iz ustaničkih dana leta i jeseni 1941. godine, nametalo
je pred rojalistički pokret otpora traganje za novim rešenjima i redefinisanje
strategije otpora. Osnovna Mihailovićeva ideja obnavljanje materijalne baze
pokreta i stvaranje nove vojne organizacije koja će biti spremna da dejstv
Komentari