U IME NARODA! - ZABRANA SAHRANJIVANJA: OZNA SREZ PODUNAVSKI: "Pošto se Milan Milić svojim gestom pokazao kao narodni nerpijatelj ne možemo dozvoliti, da se na grobu ili van groba održavaju ma kakvi pomeni (opela) skupovi. Isto tako zabranjuje se otkopavanje leša
Isplela je čarape i otišla čak do albanskih gudura da ih da sinu jedincu. Naišla je na kralja Petra, njemu ih dala da se ugreje, uz molbu da ih preda njenom vojniku. Ostaće zabeleženo da je kralj Petar jedini vladar koji je podigao spomenik podanicima - toj običnoj ženi iz sela Slovac i njenom sinu Marinku.
Da neko zasluži da mu se posle šest i po decenija očisti grob i obnovi spomenik, da mu se čitav vek nakon smrti održi parastos i pomene ime, a da pritom nema baš nikog od živih potomaka, znači da je dobrano zadužio narod iz koga je potekao.
A upravo se to dogodilo Makreni Spasojević, samohranoj majci iz sela Slovac kod Lajkovca, kojoj su članovi Društva srpskih domaćina nedavno obnovili humku i postavili spomen-obeležje, premda je od njene smrti prošlo, bezmalo, punih devedeset godina.
Verovatno bi se, da može, čudila i sama Makrena, baš kao što su se nedavno čudili i meštani Slovca kada su neki strani, njima nepoznati ljudi, krenuli strmim putem uz brdo ka malom seoskom groblju, kako bi odali počast njihovoj davno zaboravljenoj komšinici. Čudila bi se Makrena i ranije, još u vreme kada je jedan kralj odlučio da njenom sinu i njoj podigne spomenik, ali i kasnije, kada su ga pristalice nekog drugog vladara rušile i skrnavile. Pitala bi se i čime je to zaslužila da je jedan pisac „metne" u knjige, a još više, možda, zašto bi neko početkom 21. veka prevalio pola sveta, da bi samo njoj ukazao počast.
Velika revizija istorije na velikom ekranu. Stogodišnjica početka Prvog svetskog rata, po svemu sudeći, poslužiće pojedinim istoričarima, ali I filmskim umetnicima, da istorijske događaje izrežiraju na način koji odgovara današnjim centrima moći. Jer, posle izjava nekoliko uglednih evropskih istoričara da su za Veliki rat krive Srbija i Rusija, sada je najavljeno i snimanje igranih filmova o Sarajevskom atentatu, koji će, po rečima producenata, "baciti novo svetlo na ubistvo Franca Ferdinanda".
Tako je austrijski reditelj Andreas Prohaska dobio sredstva iz Fonda za podsticaj filma grada Beča za snimanje trilera "Sarajevo". U pitanju je priča iz ugla istražnog sudije Lea Pfefera, koji pokušava da "rasvetli pozadinu atentata". Takođe u Austriji, povodom stogodišnjice atentata, počinje i snimanje dokumentarnog filma, dok se sličan projekat sprema i u Sarajevu, gde režiser Jasmin Duraković priprema igrano-dokumentarni film o Ferdinandu i Sofiji.
U Srbiji skoro da nema porodice koja u Prvom svetskom ratu nije izgubila neku mušku glavu. Danas, međutim, uoči stogodišnjice početka Velikog rata, kako je u svom vremenu nazivan,umesto da se spremamo da, bar sa onolikom posvećenošću s kojom po grobljima obeležavamo zadušnice, odamo poštu svojim junačkim i stradalničkim precima,mi seuporno preispitujemo i pitamo šta o njima, o Gavrilu Principu i Nikoli Pašiću, danas misli„Evropa”. Te mitske predstave iz srpskih kolektivnih fantazija – „Evropska unija”, „Zapad”, „Evropa”– baš kao nekada vile i karakondžule,ne obitavaju u sferi racionalnih promišljanja i debata unutar nacije kao zajednice građana, nego u zbunjenoj mašti sistematski kažnjavane i ponižavane podaničke gomile. S nekakvom čudnom, malograđanskom nelagodnošću naša javnost znatiželjnoiščekuje da čuje kakve to nove, sablažnjive „istine” o Prvom svetskom ratu i ulozi Srba u njemu imaju danam saopšte uvaženi istoričari iz belog sveta.
Komentari