аутор чланка је генералштабни пуковник Новица Стевановић
Када је септембра 1944. године силом ратних прилика Васпитни завод у Смедеревској Паланци морао завршити с радом и његови питомци отићи кућама (Бранислав А. Жорж, Завод у Смедеревској Паланци, Београд, 2006), онда је скојевка Вера Ценић, у чије преваспитавање се сумњало, опраштајући се, говорила управику Миловану Поповићу:
“Господине, морам да вам кажем једну истину, која ме мучи. Ја знам да нам се ближи слобода, за којом смо ми, Скојевци, тако чезнули. Али, ја се бојим те слободе која долази. Боравак у Заводу је улио сумњу у моју веру да комунизам доноси благостање. Ја одлазим у живот сумњајући у оно зашто сам јуче била спремна да се жртвујем и живот изгубим. Вама лично и Вашој Госпођи, као и осталим васпитачима, морам да одам признање да сте нам као противници били искрени пријатељи и заштитници”.
Комунистички (Титов) режим, чим се устоличио у Београду, међу првима је стрељао начелника министарства просвете тадашње Недићеве владе, Душана Милојковића, под чију је директну надлежност спадао Завод у Смедеревској Паланци. Као један од најважнијих разлога што су комунисти потом стрељали и познатог монаха Јована Рапајића био је његово учешће у васпитном раду те установе.
“Do 3. oktobra Beograd je bombardovan 36 dana i isto toliko noći. Uprkos tome, brojni stanovnici nisu hteli da napuste grad. A treba imati hrabosti pa ostati u ovom gradu jer su posledice razaranja ogromne: oštećeno je 700 kuća, od kojih 60 državih. Univerzitet je gotovo potpuno uništen, Državna fabrika duvana potpuno je izgorela, zgrada „Državne lutrije“ i Stari dvor ozbiljno su oštećeni, a najviše je stradala gradska tvrđava. Neprijatelj je bacao sve vrste projektila na nesrećni grad. Zašto su Austrijanci tako žestoko bombardovali Beograd...”
Dr Arčibald Rajs je ovaj izveštaj napisao u Valjevu na samom početku Prvog svetskog 5. oktobra 1914, a objavljen je 26. oktobra iste godine u švajcarskim novinama „Lozanska gazeta“ pod naslovom „Pismo iz Srbije - poseta Beogradu pod opsadom“. Ovo je bio samo jedan u nizu izveštaja koje je ovaj Švajcarac pisao sa fronta tokom četiri ratne godine. Povod za njegov boravak u ratom zahvaćenoj Srbiji bio je poziv srpskih vlasti da Rajs kao najčuveniji kriminilog toga doba ispita zločine nad našim narodom
Најкрвавији бој зараћених страна на Балканском ратишту у Првом светском рату
21.септембар 1914, Мачков камен, положај,
разговор телефоном мајор Туцаковић - потпоручник Васиљевић
СИНЕ ПОТПОРУЧНИЧЕ ГЛЕДА ТЕ ЦЕЛА СРБИЈА
Васиљевић: 'Господине мајоре, више од две трећине људства ми је изгинуло. Формално се гушам са Аустријанцима. Не могу да издржим. Дозволите ми да се повучем 400 ме¬та¬ра јужније.' Туцаковић: 'Не дозвољавам! Одсудно браните положај!' Васиљевић: 'Гос¬по¬дине мајоре, шварцлозе ме је пресекао кроз обе ноге. Тешко крварим. Дозволите да одем до превијалишта.' Туцаковић: 'Не дозвољавам! Искрварите!' Васиљевић: 'Гос¬по¬ди¬не мајоре, поступио сам по вашем наређењу. Одсудно браним положај. Издржаћу.' Ту¬цаковић: 'Сине потпоручниче, кунем те Господом Богом, издржи још два сата, це¬ла Србија гледа у твоја леђа, твој командант Туцаковић.'
Редакција www.savremenaistorija се захваљује господину Подовцу на уступљеном тексту
Srbija je bila mnogo zavisnija od Austro-Ugarske nego danas od EU, ali 1914. se odupirala naređenjima koja su dolazila iz Beča.
U vremenu u kome je zaista važno obeležiti stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata mi od naše države dobijamo prilično zbunjene signale. Ukoliko se dogodi ono što se dogodilo sa Njegošem, to neće biti dobro, a šteta bi ovoga puta mogla da bude i veća, kaže Miloš Ković, istoričar, urednik knjige Srbi 1903-1914 u tri toma, čiji je prvi tom sa podnaslovom Intelektualna istorija predviđen da se pojavi na jesen ove godine.
Komentari