savremenaistorija

Kosovo bi oslobođeno, a srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ni jedan spomenik, ne preoraše ni jedno groblje... U minulih sto godina Srbija je imala pet ratova na otadžbinskom tlu - četiri su joj bila nametnuta, a onaj prvi, Balkanski, za oslobođenje Kosova i Metohije, ušla je s neviđenim žarom i oduševljenjem jer nije mogla mirno da sluša vapaje srpske nejači pod turskim jarmom. Sve klikće: U boj! U boj! Beograd se pretvorio u vulkan koji hoda i nestrpljivo čeka zapovest da izbaci užarenu lavu na tursku okupatorsku silu, koja na jugu otadžbine vekovima drži srpski narod u tamničkom ropstvu. Cetinje vadi sablje iz korica i proverava oštrinu sečiva. Ostroška zvona pozivaju na molitvu. Šumadija, ona molitvena i uvek budna, kleči pred ikonom Gospoda Boga i blagodari što će ona, prva, razarati topovima turska utvrđenja i tako ispuniti jedan od Karađorđevih snova... Istovremeno bruje zvona sa ostroških visina i iz Saborne crkve u srpskoj prestonici - mitropoliti i vladike, među njima i Vladika Nikolaj Velimirović, blagosiljaju one koji su spremni da se bore i ginu za bližnje i otačastvo... Svi znaju da su davno umukla zvona Samodreže, Bogorodice Ljeviške i Visokih Dečana, ali će, ako Bog da, uskoro i ona zagrmeti...

Od Kneževa ja sam, moje selo zove se Ćukovac, Banjalučki srez. Rođena na Miholjdan, 12. oktobra 1936. godine. I, do sedam dana, dijete se nosi znamenovati, ja sam dobila znamenovano ime Rosa. Pa na kršćenju da dobijem svoje pravo ime Miljka ili Mioljka. Sveštenik nije dozvolio, rekao je - nek ostane ime Rosa, kakvo je na znamenju dobila. Moji su roditelji bili seljaci. Naša je škola i crkva zapaljena na početku Drugog svetskog rata, 1941. godine. Ustaše su zapalile, katolici, nije vojska, došli sa Visovića, sa Komina, kotorvaroški, oni su došli i zapalili crkvu i školu. Naša su sela potpuno čista srpska, ona su kao jedna velika Srbija. Da li smo uspeli da se odbranimo? U moje selo Ćukovac nikad nisu ustaše ušle, nikad. Ali tu je bila cesta iz Kotorvaroši za nekadašnji Skendervakuf, sada Kneževo, a Visovići su blizu, sigurno nema više od četiri kilometra. Oni su tu došli, gde su upali oni su zla činili. A naše je selo uz cestu blizu. Niko od ustaša nije došao, nego su samo dve vojske - dolazili četnici i partizani, kad se rastali. Ustaše nije vodio put na ovu stranu.

"Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!" Nekoliko dana pre nego što je preminula pre pola veka, 24. septembra 1958, ove reči je izgovorila ledi Lejla Pedžet (rođena 1881), engleska plemkinja, velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, koja je posle Drugog svetskog rata Srbima, sada političkim izbeglicama, širom otvorila vrata svog imanja i više od četrdeset odaja zamka "Varen hauz". Kako je napisao Kosta St. Pavlović godinu dana posle njene smrti, "ledi Pedžet je u svom životu imala tri ljubavi: ljubav za pticama, ljubav za cvećem i ljubav za Srbima".

Kako bi odali počast načelniku Vrhovne komande srpske vojske i prvom srpskom vojvodi Radomiru Putniku, Kanađani su planinu koja se nalazi u blizini provincije Alberte nazvali Putnik. U prisustvu grupe poštovalaca i ratnih veterana, otkrivena je i osveštana spomen-ploča. Na ploči su na engleskom jeziku uklesane ove reči: "Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847-1917)". "Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske, tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914-1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilju zaštite ljudskih prava i slobode čovečanstva", piše na spomen-ploči. "Mount Putnik is named in perpetual remembrance of the men and women of the Allied armed forces in Serbia and their leader, Field Marshal Radomir Putnik (1847-1917). Serbia lost a quarter of its population, both army and civilian, during World War I (1914-1918). This sacrifice was part of Canadian and Allied efforts in Europe against three empires to protect the rights and freedoms of human kind." Erected by God's Grace

U narednih nekoliko dana posetiocima sajta www.savremenaistorija.com predstavićemo kazivanja svedoka, učesnika i potomaka ratnih dešavanja sa područja Donje Jasenice (današnje opštine Smederevske Palanke) koje je u svojoj knjizi "Sporedovanje bespobedno" obuhvatio palanački profesor Milija Đorđević. Ova interesantna kazivanja, o događajima, ljudskim sudbinama, stradanjima, mogu se preslikati na gotovo celo područje Srbije, a i šire. Ovo nije revizija istorije ovo je samo dio istine postradalih nad čijom je nesrećom internacionalistički pobjednik gradio "svetlu budućnost" koja će se u našim danima reflektovati ovim bezdnom... Zahvaljujemo se istoričaru Nemanji Deviću na ustupljenim tekstovima! Redakcija www.savremenaistorija.com Pred nama je svojevrsna galerija likova sa ratne pozornice u Šumadiji. Kraj iz koga je većina sagovornika je Jasenički srez, sa centrom u Palanci, koji je obuhvatao 14 sela. Na ovom malom, ali centralnom i po mnogo čemu specifičnom delu Srbije, uočavaju se svi usponi i padovi, sve tragične podele, sve akcije i reakcije. Ovaj kraj bio je tradicionalno uporište Karađorđevića, ali sa živim političkim borbama tokom tridesetih godina. Značajna je bila i partijska ćelija KPJ u samoj varoši, koja je, pred početak ustanka 1941. odigrala glavnu ulogu da se narod ovog kraja u prvoj ratnoj godini većinom svrsta među partizane. Na terenu, gde nacionalnih odreda generala Mihailovića nije bilo, izvršene su tada i prve likvidacije klasnih neprijatelja, a nekoliko slučajeva zaklanih civila govore nam da su ovakav vid likvidacije protivnika, posle rata pripisivan isključivo ravnogorcima, započeli u ovom kraju upravo partizani.

Pre 78 godina u Marseju, u Francuskoj, ubijen je srpski kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ubijen je prilikom državne posjete Francuskoj, u koju je otputovao da bi učvrstio odbrambeni savez protiv nacističke Njemačke. Zajedno sa njim 9. oktobra 1934. godine ubijen je i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu, dok je atentator, Vladimir Georgijev Kerin, zvani Vlado Černozemski, pogođen sa više metaka u tijelo, isječen udarcima sablje i linčovan od gnijevne mase. Prava verzija tragične sudbine kralja Aleksandra, koji je bio stub jedinstvene države južnih Slovena i novog evropskog poretka na jugoistoku Evrope, ostala je nerazjašnjena.