savremenaistorija

Odnos Mihailovića prema muslimanima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa – Sandzaka očigledno nije bio onakav kakav su ga prikazali komunisti, tokom i posle Drugog svetskog rata. Kada bi neko u posleratno vreme uperio prst na Hrvate, njihov ustaški pokret, masovne zločine u logorima smrti, jamama i vrtačama Dalmacije i Hercegovine... odmah bi dušebrižnici i branitelji ideje bratstva i jedinstva posezali za Srbima i četnicima. Tako su godinama posle rata slovili kao pandan: poglavnik Ante Pavelić = đeneral Mihailović, nadbiskup Stepinac = vladika Nikolaj Velimirović, ustaški ideolog Mile Budak = Stevan Moljević, jedan od vodećih ljudi Centralnog nacionalnog komiteta. Dugo skrivana istina, ipak izlazi na svetlost dana, mada se još uvek malo ili nedovoljno zna o pripadnicima drugih naroda koji su se borili u JVuO, pripadali Ravnogorskom pokretu ili jednostavno bili jugoslovenski nacionalisti.Malo se zna o Prema njima komunisti su bili nemilosrdni. Oni su najčešće likvidirani i tokom rata, a i neposredno posle njega, a o njima se nije smelo govoriti. Evo samo jednog primera: Major Fehim Musakadić je pre rata bio šef policije u Sarajevu, odakle beži po nailasku ustaša. Osnovao je Konjički muslimanski četnički odred. Major Musakadić je inače bio Solunac, tj. srpski oficir na Solunskom frontu, pa je i to bio razlog što je napravio veoma dobru jedinicu. Tokom operacije "Švarc" major Musakadić se sklonio u varošicu Obalj i srećno je izbegao Nemce. Ali, i njega su komunisti uskoro likvidirali. Posle rata Tito je izjavio Vladi Šegrtu da ga je ''jako obradovala'' vest o likvidaciji majora Musakadića i njegovog četničkog štaba. (Vlado Šegrt, Ratne uspomene, Beograd 1964. godine, strana 326.) Još ilustrativniji primer daje jedan partizanski dokument – pismo (Zbornik dokumenata NOR-a, tom 2, knjiga 9, strana 172, Beograd 1960. godine.) Velimira Terzića upućenog Aleksndru Rankoviću (1943.) u kome se kaže: "Situacija u Bjelimiću (kod Konjica) i okolini... slaba je. Drug Šator nije uspeo da mobiliše nikog. Svi izbjegavaju... Više su raspoloženi četnicima, nego nama". Ovih i sličnih primera ima bezbroj pa se s pravom pitamo da li je išta ostalo od komunističke "ratne i poratne istine"? Kao prilog ovog teksta dajemo prepis pisma generala Mihailoviće muslimanskim prvacima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa, koje se čuva u Vojnom arhivu - Štab VK JV, br. reg. 42/3, K-15, VK, Štab VK JV, br. reg. 42/3, K-15, VK-P-669а

U subotu 17.11.2012. godine u Parohijskom domu hrama Svetog Save na Vračaru održana je svečana akademija povodom dvadset godina od osnivanja Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945. Beograd. Okupljenima su se obratili Protojerej Aleksandar Sredojević, dugogodišnji predsednik Udruženja profesor Dr. Ognjan Adum, inače u toku Drugog svetskog rata šifrant Vrhovne komande JVUO, aktuelni predsednik Udruženja primarijus Dr. Dušan Đukić i istoričar Predrag Ostojić. Akademija je otpočela molitvom Oče naš i himnom Bože pravde u izvođenju pevačkog društva Mokranjac pri hramu Svetog Save u Beogradu, dirigent Jelena Jež. Prisutni su mogli da čuju po prvi put i pesmu Idi sine, koja je objavljena u listu Ravnogorska zastava br. 1, avgusta 1944. godine, u izvođenju dramske umetnice Mirjane Marković. Program je okončan pesmama Oj Srbijo, Vojteha Šisteka u izvođenju hora Mokranjac i Vostani Serbije- solista Lubomir Manasijević upratnji hora Mokranjac. Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945. Beograd je nevladina i neprofitna organizacija koja okuplja građane koji su u Drugom svetskom ratu bili vojnici Kraljevine Jugoslavije, kao vojne formacije nacionalnog pokreta otpora Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorske omladine bez obzira da li su bili u borbenim , ili na posebnim zadacima na okupiranoj teritoriji i koji su bili pod komandom pomoćnika vrhovnog komandanta kralja Petra II, načelnika Štaba VK i ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva, armijskog đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Ovih dana u izdanju Udruženja «Dragačevo – Jovan Bojović» i izdavačke kuće «Armon» iz Beograda pojavila se knjiga Dušana Mirkovića (1923. – 2011.) «Dragačevo Ravna Gora». Nažalost Dušan Mirković, rođen u Viči – Dragačevo, narodni pesnik i Ravnogorac, nije dočekao izlazak iz štampe ove knjige, jer je preminuo 20. maja 2011.godine, ostavivši «onima koji dolaze» pesme o Ravnoj Gori i njenim borcima kao jedno vredno sećanje na događaje i ljude, koje baca novo svetlo na mukotrpne dogadjaje ratne prošlosti Dragačeva i Dragačevaca. Knjigu je za štampu priredio njegov zemljak Milutin Velisavljević, vredan istraživač prošlosti svoga kraja, minulog veka, koji se svojski potrudio da ova sećanja i pesme ostanu za nezaborav. Redakcija www.savremenaistorija.com

Iz prepiske mr Živana L. Kneževića s “Nidžom” (Nikola Kosić) i gospodinom Manojlovićem (Hajdelberg, 31.10.1977) i “Izvoda iz Sećanja 1910-1941”, saznaje se da je nekadašnji komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka Vojske Kraljevine Srbije, major Dragutin Gavrilović, unapređen u čin brigadnog đenerala 30. marta 1941. godine, kada je Kralj Petar II potpisao ukaz o njegovom unapređenju. Evo šta je Živan Knežević o tome zapisao: “Posle rata (1918. godine) saznasmo i za čuvenu zapovest komandanta 2. bataljona 10. kadrovskog puka majora Dragutina Gavrilovića: ‘Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš Puk iz svoga brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine... Vi nemate više da brinete za svoje živote, oni više ne postoje; zato, napred u slavu!’

Podvizi i legendarna dostignuća američkog lekara i hirurga pukovnika dr Edvarda Rajana, šefa misije američkog Crvenog krsta (American Red Cross) u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, gotovo da su ostali nepoznati i zaboravljeni. Njegov čudesni život predstavlja građu za uzbudljiv avanturistički roman ili za scenario kakvog holivudskog spektakla. „Rajan je bio divlji borbeni Irac koji je bez prekida skakao u vatru... Apsolutno neustrašiv, kockajući se smrću, uradio je veliki posao visoko držeći u ruci blistavu baklju američkog dobročinstva“1, zapisao je u svojim memoarima Džon Gejd, prvi ambasador SAD u baltičkim zemljama, slikajući njegov portret. Rajan se rodio u Skrentonu, Pensilvanija, u SAD, 14. decembra 1883, u radničkoj porodici kao najmlađi od četvoro dece. Njegov otac Džeremi Rajan radio je u jednoj lokalnoj fabrici. Od najranije mladosti, Edi, kako su ga prijatelji zvali, znao je da njegova budućnost neće biti slična sudbini njegovog oca. Dok je u Skrentonu pohađao državnu školu zarađivao je džeparac u jednoj prodavnici duvana, a onda se zaposlio u lokalnim novinama –Republikancu. Potom je radio oglasnim agencijama i agencijama za vesti. Napustio je 1908. novinarski posao i otišao je u Njujork da studira medicinu na Univerzitetu Fordam, gde je diplomirao 1912. godine. Stažirao je, zatim i obavljao lekarski posao u bolnici sv. Vinsenta na Menhetnu i u okružnoj bolnici u Bruklinu. Ali, Rajan nije bio zadovoljan mirnim životom njujorškog lekara, njegov se avanturistički duh naglo budi 1913.1

Početkom septembra 1942. godine (izv. VK JV br. 636 od 14.9.1942) general Mihailović je izveštavao predsednika Jugoslovenske vlade Jovanovića: “Preduzeli smo sabotažu na železnicama i poštama, svuda sa vrlo dobrim rezultatima. Vozovi i lokomotive, čak i na stranoj teritoriji, izbacuju se iz upotrebe... U celoj Srbiji strašne nemačke represalije...”, a početkom oktobra, predložio (br. 720 od 3. 10): “Da bi se otežao i zaustavio neprijateljski saobraćaj od Beograda ka Solunu, potrebno je bombardovati mostove na Savi, i železničku prugu u Sićevačkoj klisuri...” Posle mesec dana predsednik Vlade Jovanović obavestio je svog ministra Mihailovića: “Savezničke trupe prešle su u ofanzivu u Egiptu, razbile neprijatelja i vrše gonjenje...” Bila je to Prva saveznička pobeda nad silama Osovine u Africi, koju je britanski premijer, Čerčil, nazvao “prekretnicom sudbine”... Malo se zna da je u Drugom svetskom ratu, u presudnoj bici na severu Afrike, kod Alamejna, početkom novembra 1942. godine, došlo i do Prve savezničke ravnogorske pobede nad silama Osovine, u kojoj je učestvovala reformisana Vojska Kraljevine Jugoslavije (Jugoslovenska vojska u Otadžbini). Evo kako je došlo do te, ujedno, i prve Ravnogorske pobede u okupiranoj Otadzbini