savremenaistorija

Promocija zidnog kalendara za 2013. godinuUdruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941 – 1945. godine i Republičke asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, biće održana u u svečanoj sali Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, u Beogradu, ulica Vasina broj 20 u petak 22. februara 2013. Postala je tradicija poslednjih nekoliko godina da u ovom prostoru budu predstavljeni kalendari sa fotografijama iz istorijata Jugoslovenske vojske u otadžbini, kao i da se tom prilikom prisutnima obrate predstavnici dva udruženja koja baštine tradiciju Jugoslovenske vojske u Otadžbini i Ravnogorskog pokreta, istoričari, publicisti, književnici, profesori univerziteta, advokati i druge istaknute ličnosti javnog i kulturnog života. U prvom delu večeri prisutnim će se obratiti dr Đušan Đukić, predsednik Udruženja pripadnika JVuO 1941 – 1945. i Aleksandar Čotrić, narodni poslanik i predsednik Asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, kao i jedan od autora kalendara gospodin Miloš Pavković. Drugi deo večeri posvećen je razgovoru i druženju sa preživelim pripadnicima JVuO i Ravnogorskog pokreta. Prisutni na promociji dobiće primerke kalendara.

Svedočenje istoričara Branka Latasa, koji je nekada u Vojnoistorijskom institutu bio zadužen za prikupljanje i proučavanje građe iz Drugog svetskog rata 20. veka, i koji je u postupku za rehabilitaciju armijskog generala Mihailovića, nekadašnjeg ratnog ministra, načelnika Štaba Vrhovne komande i pomoćnika Vrhovnog komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske, sem ostalog, rekao da Dragoljub Draža Mihailović “nije izdao nijedno naređenje da se krene u akciju” (Večernje Novosti, 26. januara 2013), ili, “po njegovom (gen. Mihailović) naređenju nije opaljen ni jedan metak protiv Nemaca” (str. 3 sudskog Zapisnika br. 69/2010), što izrečene tvrdnje navode na to da bi svedok trebalo da poznaje funkciju komandovanja vojskama toga vremena. No da li je tako?

Kada su je koleginice pitale kako može da izdrži da radi u nemogućim uslovima, doktorka Elizabet Mekbin Ros kratko je odgovorila: „Pa, neko mora.” – Umrla je 14. februara 1915. u Kragujevcu, lečeći srpske vojnike od pegavog tifusa Elizabet Mekbin Ros je rođena 1876, u mestu Tejn, u brdovitim predelima Škotske. Odrasla je u imućnoj porodici. Njen otac je bio direktor londonskog odseka Komercijalne banke Škotske. Medicinu je diplomirala u Glazgovu 1901, a nedugo posle toga, u okviru kolonijalne medicinske službe, odlazi u Persiju, današnji Iran. O nevoljama i bolestima ljudi u toj zemlji napisala je knjigu, a u domovinu se vraća 1914. Umesto planirane specijalizacije iz oblasti tropskih bolesti, čuvši za nevolje srpskog naroda, ona se priključuje britanskoj lekarskoj misiji koja putuje za našu zemlju. Za razliku od puritanske Britanije, Srbija joj je izgledala slobodno. Elzi Inglis, borac za ženska prava, ovako piše o dočeku i statusu koje su britanske doktorke imale u Srbiji: „I u Britanaji su ove žene bile lišene političkih, socijalnih i ekonomskih prava. U Srbiji su se prema njima odnosili sa velikim poštovanjem i, što je još važnije, imale su jednak status. Srbi su im dali slobodu. Dozvolili su im, prvi put u životu, da rade u oblastima rezervisanim za muškarce, da žive i putuju samostalno. One su radile u bolnicama, čak i kao vozači vojnih saniteta, pokazujući zapanjujuću hrabrost, kao što je to slučaj sa dr Elizabet Ros.” Sećanje na prošlost je nada u budućnost Povodom 98 godina od smrti Elizabete Mekbin Ros, za diplomate Velike Britanije, Kanade i Australije organizovan je prijem u Skupštini grada Kragujevca. Gradonačelnik Veroljub Stevanović je rekao da je „nemerljiva žrtva britanskih humanitarki utkana u dobre odnose država i naroda”, a ambasador Kanade Roman Vaščuk poručio je da je „sećanje na prošlost nada u budućnost”.

“Moje Jadovno“ naziv je izložbe o zločinima u sistemu logora za Srbe na planini Velebit i ostrvu Pagu koja je otvorena večeras u Ruskom domu. Pred velikim brojem posetilaca, koji su došli da vide ovu izložbu, prisutnima se prilikom njenog otvaranja obratio direktor Ruskog doma gospodin Denisov podsetivši da je ovih dana obeleženo 70 godina Staljingradske bitke presudne bitke Drugog svetskog rata: -U Staljingradskoj bitci srušena je fašistička armada, to je istorija i mi je ne možemo promeniti . Treba da smo objektivni i prihvatiti realnost, a to znači da Volgograd treba opet zvati Staljingrad. Mi nikada ne zaboravljamo i treba svim žrtvama podići spomen i žrtvama koje su stradale u NDH i koje su stradale u Beogradu koji je dva puta bombardovan – prvi put od Nemačke, a drugi put znate od koga – rekao je Denisov aludirajući na bombardovanje Beograda 1944. Godine koje su izvele savezničke snage.

2. februara 1943. u Staljingradu je, zahvaljujući velikoj i skupo plaćenoj pobedi Crvene armije, došlo do naglog zaokreta u svetskoj istoriji. Pa ipak, u zapadnoj literaturi se mogu videti pokušaji falsifikacije ovog rata, prema kojima se odlučujući preokret nije desio na Volgi, nego u - severnoj Africi. Rusija 2. februara 2013. obeležava 70 godina od pobede Crvene armije u bici kod Staljingrada. Bilo je u Drugom svetskom ratu i drugih pobeda sovjetskog oružja, i one su po strateškim rezultatima i nivou vojne veštine bile veoma uspešne. Zašto se onda među njima posebno izdvaja pobeda kod Staljingrada? Povodom 70-godišnjice Staljingradske bitke nije naodmet malo razmisliti o tome. U interesu istorijske nauke i razvoja međunarodnih odnosa trebalo bi da se ratna istorija oslobodi od duha konfrontacije, i da se naučna istraživanja podrede interesima dubokog, pravičnog i objektivnog tumačenja Drugog svetskog rata,pogotovo Staljingradske bitke. Ovo stoga što bi pojedini želeli da falsifikuju istoriju kada je reč o Drugom svetskom ratu, i da „preprave“ tok rata na papiru.

Delegacija Udruženja pripadnika JVuO 1941. – 1945. u ponedeljak, 28. januara u dvorskoj crkvi Sv. Andreja Prvozvanog u kompleksu na Dedinju, poklonila se senima poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića (1923. – 1970.). Delegaciju Udruženja. koju je predvodio predsednik dr Dušan Đukić, nešto kasnije primli su u plavom salonu Kraljevskog dvora prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i njegova supruga princeza Katarina. Vidno uzbuđen, prestolonaslednik Aleksandar poželeo je dobrodošlicu, saborcima svog oca, Kralja Petra II, među kojima je bio i Đurađ Živojinović, poručnik JVuO, ratni komandant Jaseničke brigade JVuO (Smederevski korpus), koji je ušao u desetu deceniju života. U ime Udruženja domaćine je pozdravio dr Dušan Đukić, predsednik, koji je ukratko upoznao domaćine sa radom Udruženja, uručivši pri tom i prigodne poklone prestolonasledniku i princezi – simbole i knjige, koje je ovo Udruženje izdalo u proteklom periodu. Posle zvaničnog protokola, pripadnici Udruženja su se zadržali u razgovoru sa domaćinima, koji su pokazali veliko interesovanje i pažnju prema svakom od njih. Posebno su bile upečatljive fotografije, koje su bivši ratnici stavljali na uvid ili poklanjali prestolonasledniku Aleksandru, na kojima su suznih očiju pokazivali sebe ili članove svoje porodice u društvu kralja Petra II. Bile su tu i fotografije iz ratnih dana, kada se kažu ginulo sa pokličom: "Živeo kralj Petar"