savremenaistorija

Beograd, 19.03.2013. Viši sud u Beogradu 11. marta 2013. vratio je predmet o utvrđivanju tačnog datuma streljanja komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini i vođe Ravnogorskog pokreta generala Dragoljuba Mihailovića Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu, izjavila je za Danas portparol Višeg suda Dušica Ristić. U Prvom osnovnom sudu tvrde da im predmet nije još stigao, a u Kancelariji advokata Zorana Živanovića, punomoćnika predlagača rehabilitacije generala Mihailovića, našem listu je rečeno da do juče nisu zvanično obavešteni o ovoj odluci Višeg suda. Advokatska kancelarija Živanovića 25. februara 2012. podnela je zahtev predsedniku Višeg suda da se se postupak po njihovoj žalbi na odluku Prvog osnovnog suda o datumu Mihailovićevog streljanja, rešava prekoredno „zbog značaja koji ima“. Tri dana ranije sudsko veća Višeg suda, kojim predsedava sudija Aleksandar Ivanović, odlučilo je da prekine proces rehabilitacije generala Mihailovića do utvrđivanja tačnog datuma njegovog streljanja. Advokat Živanović žalio se na odluku Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je prošle godine kao datum Mihailovićeve smrti odredio 31. jul 1946. iako, prema Živanovićevim rečima, „svi dostupni izvori govore da je general Mihailović streljan 17. jula 1946, što je i zvanično saopšteno“. Postupak za rehabilitaciju generala Mihailovića počeo je 16. septembra 2010, na zahtev koji su 2006. podneli: Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović, profesori Smilja Avramov i Kosta Čavoški, Srpski liberalni savet i Udruženje jugoslovenske vojske u otadžbini. http://www.danas.rs/danasrs/hronika/usporen_proces_rehabilitacije.3.html?news_id=257642

Mihajlo Petrović poginuo je tokom Prvog balkanskog rata, kada je u njegov "farman" pogodila snažna vazdušna struja. Bio je jedan od prvih srpskih pilota koji su se školovali u Francuskoj, a njegova srpska legitimacija nosila je broj jedan. Navršio se vek otkako je poginuo Mihajlo Petrović, prvi srpski pilot koji je izgubio život na borbenom zadatku. Komemoracija povodom stogodišnjice od smrti Mihajla Petrovića biće održana na Novom Groblju u Beogradu danas u 11 sati. Mihajlo Petrović bio je pilot sa dozvolom broj jedan. Pripadao prvoj grupi od šest srpskih pilota školovanih u Francuskoj 1912. godine. Nakon srednje škole u Kragujevcu, Petrović je pokušao da upiše neku od vojnih akademija u St. Petersburgu u Rusiji. Kako mu to nije pošlo za rukom, vratio se u Srbiju gde je učio u podoficirskoj artiljerijskoj školi. Kao dvadesetjednogodišnji vodnik 1905. godine bio je raspoređen u Gardijski artiljerijski puk u Nišu, a narednik je postao pet godina kasnije u garnizonu Beograd.

Razgovor sa istoričarem dr Srđanom Cvetkovićem, autorom izložbe, simbličnog naziva "U ime naroda", čija priprema je u toku; Fudbalera Savu Popovića Gembeša iz Obrenovca komunističke vlasti dva puta izvodile na streljanje „Dragi moji roditelji, nemojte da se sekirate, jer hvala Gospodu Bogu ostaju vam još dva sina. Ja sam osuđen na smrt. Nemojte da plačete, budite hrabri. Možda će me Skupština pomilovati. Ništa nisam ukrao, nikog nisam ubio. Niti potkazao. Savest mi je mirna, čast mi je čista i neka idem kao takav.” Ovim rečima se, uoči streljanja 1. aprila 1946, od svojih najbližih oprostio Sava Popović Gembeš, tada osamnaestogodišnji učenik Trgovačke škole i fudbaler kluba „Bogoljub” iz Obrenovca, koga su nove vlasti uhapsile odmah po oslobođenju. – Tokom rata, Popović je bio pripadnik ilegalnog đačkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), ali nije imao oružje niti je učestvovao u borbama. On se samo hvalio pred devojkama šajkačom i kokardom, ali ga je oktobra 1944. uhapsila obrenovačka Ozna, na ciglani gde je raščišćavao ruševine – objašnjava za „Politiku” dr Srđan Cvetković, doskorašnji sekretar Državne komisije za tajne grobnice. Cvetković, autor izložbe „U ime naroda”, koja se priprema u Istorijskom muzeju Srbije i uz pomoć Ministarstva kulture, dodaje da je Popovićev slučaj samo mali deo postavke o stradalima u Srbiji posle oslobođenja.

U petoj po redu knjizi svojih „Zapisa“ reagovao je na istup istoričara dr Branka Latasa u vezi tvrdnje da se pripadnici JVuO nikada nisu borili protiv Nemaca. Prenosimo deo teksta iz njegove najnovije knjige „Zapisi starog Ruđanina 5“ 1943... Što se saobraćajnica tiče kroz železničku stanicu Rudo prolazila je pruga uzanog koloseka Međeđa – Priboj na Limu, koja se u stanici Međeđa uklapala u prugu Sarajevo – Beograd. Rudo nije imalo prolaznu drumsku saobraćajnicu, jer se u njega moglo ući samo od mesta Ustibar, koje je udaljeno 7 km, od makadamskog puta Priboj - Pljevlja. Zbog toga, Rudo nije bilo strateški interesantno za Nemačkog okupatora. To je bio razlog što su u toku Drugog svetskog rata u Nemci u Rudom boravili samo nekoliko puta, a ti boravci su maksimalno trajali do jedan mesec dana. Pažnju usmeravam na događaje koji su se dešavali krajem leta i s' jeseni 1943. godine na prostoru Rudogu vreme pred i neposredno posle kapitulacije Italije. Krajem avgusta te godine, Rudo je zaposela jedna nemačka motorizovana jedinica jačine bataljona. Smestili su se u postojeće italijanske vojničke barake, što je nagoveštavalo duži boravak okupatora. Komandant jedinice, major po činu, komandu mesta postavio je u hotelu ''Mićović", gde je i zauzeo najlepšu "veliku" sobu sa pogledom na Limsku dolinu, a njegov jahaći konj smešten je u dvorište hotela.

Centralna komemoracija povodom početka Prvog svetskog rata treba da se održi u Beogradu, 28. jula 1914, kaže reditelj Boško Savković Posle pisanja „Politike” o početku snimanja filma „Sedam dana koji su promenili vek”, u kojem smo izneli podatak da je u srpskoj javnosti nedovoljno poznato da je Prvi svetski rat zapravo počeo u Beogradu, a ne u Sarajevu, našoj redakciji obratio se akademski vajar Ljubiša Mančić. – Nije tačno da u Beogradu ne postoji nijedno obeležje prvoj žrtvi Prvog svetskog rata Dušanu Đonoviću, učeniku Kraljevske trgovačke akademije. Pre devet godina, a povodom obeležavanja devet decenija od početka Prvog svetskog rata, ratnom dobrovoljcu Dušanu I. Đonoviću postavljena je spomen-ploča u Prvoj ekonomskoj školi, na inicijativu Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918 i njihovih potomaka i poštovalaca, i uz podršku opštine Stari grad – objašnjava Mančić, nosilac ordena Svetog despota Stefana Lazarevića, koji mu je upravo ovih dana uručio patrijarh Irinej. Mančić je u Muzeju Prvog svetskog rata u francuskom gradu Mo, zastupljen sa šest radova, plaketa i jednom statuetom Milunke Savić, koja je postavljena na počasno mesto u muzeju. – Lično sam napravio ovu ploču za Dušana Đonovića, oplemenio je reljefom mladog srpskog đaka i vojnika, sa pratećom ikonografijom. Ploča je urađena od livene patinirane bronze, veličine 70 puta 50 centimetara. Pošto nismo uspeli da pronađemo Đonovićevu originalnu fotografiju, jer ona nigde i ne postoji, napravili smo portret mladića sa srpskom vojničkom kapom i puškom. Ispred njega je globus, knjiga i rasuta slova, kao i mastionica sa držaljom i perom. Natpis na globusu je „1914”, kao godina kada je Đonović nastradao. Desna ruka je podignuta i ispred nje je ptica kao simbol slobode, mladosti. Na ramenu je naravno puška, jer je Đonović bio kraljevski dobrovoljac, ratnik – otkriva Ljubiša Mančić.

„Jednom ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.” Milan Tepić je bio major i poslednji odlikovani heroj Jugoslovenske narodne armije (JNA). Rođen je u Komlencu, selu pokraj Kozarske Dubice u Republici Srpskoj, 1957. godine. Na početku ratnih sukoba u Hrvatskoj, 29. septembra 1991. godine, major Milan Tepić se našao opkoljen sa svojim vojnicima u skladištu oružja, u selu Bedenik nadomak Bjelovara. Uz njega su bili mahom mladići na odsluženju vojnog roka. Ratna dejstva hrvatskih paravojnih formacija, „Zbora narodne garde” (Zenge), primorala su ih da se povuku u vojno skladište. Posle neuspelih pregovora, na majoru Tepiću je ostalo da donese odluku od koje su zavisili životi mladića i sudbina jednog od najvećih skladišta naoružanja JNA na teritoriji Hrvatske. Odluka koju je doneo odvela ga je u legendu. Svojim vojnicima, mladićima za koje je bio odgovoran i kojima je bio oficir, ali i učitelj, održao je kratak govor.