savremenaistorija

Branko M. Jevtić Puč izveden 27.marta 1941. i nesrećni Aprilskom rat koji je posle toga čina usledio godinama su aktuelne ali i nekako nedorečene teme. Pristupi i tumačenja tih događaja su različiti, od veličanja slobodarskog duha srpskog naroda pa do osude kojom se izvođenje puča doživljava kao najveća nacionalna nesreća. Neki istraživači i istoričari puč i odbijanje pakta sa silama osovine doživljavaju kao samoubilački, iracionalni čin u duhu kosovskog mita. Drugi pak smatraju da su zaverenici bili plaćeni i podstaknuti od strane britanske obaveštajne službe koja je, nesporno, u tom trenutku imala ogroman interes da puč uspe. Većina istoričara ipak se jedinstveno slaže da je 27.mart bio zaista junački akt celokupnog srpskog naroda. Dali bi došlo do rata da nije izvršen puč do danas je ostalo u zoni istorijskih špekulacija i subjektivnih stavova istoričara. Istorijska nauka ne trpi tumačenje događaja metodom ,,šta bi bilo kada bi bilo,, nego se bavi uzrocima, samim događajem i proisteklim posledicama. Istina je da 27.mart nije bio delo samo dvojice vazduhoplovnih generala i zavereničke grupe nego delo celokupnog srpskog naroda. To dokazuje istovremeno, spontano i masovno okupljanje naroda na tek objavljenu vest o izvedenom puču. Učešće ogromne većine oficira u puču nije bio niti je mogao biti u tako kratkom vremenu uzrokovan zavreničkim aktivnostima. Nije se tu radilo o pukom izvršenju zadatka nego o ličnom stavu. Svaki oficir je u zavereničkoj noći radio isključivo po svojoj savesti i ličnom patriotskom osećanju. Jednostavno za sve pravdoljubive i nacionalno jasno profilisane oficire nije dolazilo u obzir da se ne stane na branik Otadžbine i slobode bez obzira na male izglede u pobedu. Jedino srpski narod nije pristao na pakt i učestvovanje u fašističkom bezumlju koje je zahvatilo celu Evropu.

Branislav Gavrić otkriva istinu o ocu Momčilu, najmlađem vojniku Prvog svetskog rata: Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Proživeo golgotu i u ratovima i u miru Još malo pa će proći pun vek od početka Prvog svetskog rata, a po najmlađem savezničkom vojniku Momčilu Gavriću u Srbiji se ne zove nijedna ulica, škola ili kasarna. Rođen je u maju 1906, a u avgustu 1914. postao je ratnik. Učestvovao je u Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svetu. Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku. - Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: "Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima" - kaže Branislav Gavrić, sin najmlađeg vojnika u 33 vojske koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu. O tragediji i podvizima Momčila Gavrića počelo je stidljivo da se govori tek osamdesetih godina prošlog veka. Heroj je umro 1993, a o njegovim stradanjima posle ratova i danas se ćuti.

Naša zemlja će morati da uvede i Dan žrtava komunizma posle Drugog svetskog rata, kao što su to uradile Hrvatska, Slovenija, Bugarska, Rumunija, Mađarska... Srbija će na svom putu ka punopravnom članstvu morati da pređe mnoge prepreke i da sprovede mnoge reforme, na šta je ukazao i evropski komesar za proširenje EU Štefan File prilikom posete našoj zemlji i u razgovoru sa državnim vrhom. Jedan od uslova kome ćemo morati posebno da poradimo jeste i osuda komunističkih zločina posle Drugog svetskog rata, saznaje Telegraf.rs! Pored tri poglavlja u pregovorima koja će prema rečima profesora FPN-a Jovana Teokarevića Srbija stalno imati otvorena, pred Vladu Srbije i njen pregovarački tim u jednom trenutku će se pojaviti i pitanje poštovanja odluke Saveta Evrope iz 1997. o tome da svaka zemlja koja je imala komunistički režim vlasti nakon Drugog svetskog rata, a da je pri tome kandidat za punopravno članstvo u EU, mora da osudi zločine komunizma u svojoj zemlji. Prema odluci Saveta Evrope, pored osude zločina od strane komunističkog režima Srbija će morati da i uvede Dan žrtava komunizma posle Drugog svetskog rata, kao što se obeležava i Dan žrtava fašizma.

— Reč je o jednom istorijskom ritmu koji je preovlađujući u našoj ukupnoj – i društvenoj, i državnoj, i kulturnoj – politici čitav dvadeseti vek. Pokušavam da ga opišem kao fenomen dugog trajanja. Takvi fenomeni – kako uče istoričari koje nazivaju analistima – odvijaju se u dubinskim slojevima društva i traju bez obzira na ideološke racionalizacije: oni se, dakle, mogu prostirati kroz različita društvena uređenja i mogu upotrebljvati čak i suprotstavljena ideološka obrazloženja u različitim vremenima. Zar nismo posmatrali – u proteklih dvadeset godina – kako isti ljudi koji su podržavali jednopartijski poredak, klicali samoupravnom socijalizmu i politici nesvrstanosti, odjednom počinju da zagovaraju liberalni poredak, višepartijski sistem i evropsku bezalternativnost? Njihov komunizam postao je njihovo evropejstvo. Intelektualci često igraju ulogu kontrolora istorijskog procesa: oni propuštaju neke ljude u javni prostor, dok neke ljude neprestano isključuju iz njega. Samo zato što su smatrali da postoji moralno uporište koje im omogućava da javno apeluju da – osuđen na devet meseci zatvora zato što je rekao da ustavni amandmani iz 1971. godine pretvaraju Jugoslaviju u geografski pojam – Mihailo Đurić bude pomilovan, samo zbog toga, nekoliko profesora i asistenata je – dobivši ocenu o moralno-političkoj nepodobnosti – isterano sa Pravnog fakulteta u Beogradu: u periodu između 1973. i 1975. godine. Jedan od nastavnika koji su glasali da se izbace sa Pravnog fakulteta ljudi za koje je pisalo da su stručni, ali da nisu moralno-politički podobni da budu profesori, jedan od onih koji je prionuo uz ideološku diskriminaciju, bio je – časni Vojin Dimitrijević.

Posle skoro šest godina krvavih borbi i milionskih žrtava 9. maja 1945. fašistička Nemačka je potpisala bezuslovnu kapitulaciju i tim činom završen je Drugi svetski rat. Oružje je konačno utihnilo a narodi sveta oslobođeni straha i ratnih užasa krenuli su u energičnu obnovu porušenih zemalja. Razorena Evropa oduševljeno je dočekala kraj ratnih strahota i slavila teško stečenu slobodu. Tragična ratna iskustva mirila su nekada zaraćene narode i svi su krenuli putem opšte obnove i stvaranja novog kvalitetnijeg i humanijeg društva. Svima je rata, razaranja i krvi bilo preko glave. Ali nije u svim zemljama bilo baš tako. U novoj komunističkoj Jugoslaviji barutni dim je i posle obustave ratnih dejstava zamagljivao mnoge krajeve. Krvavi i nemilosrdni obračun sa preostalim pripadnicima pobeđene kraljevske vojske trajao je još dugo.Preostale grupe i pojedinci mesto predaje i ponuđene lažne amnestije u strahu za sopstvene živote potražili su očajnički spas u planinskim skrovištima gde su progonjeni kao zveri hvatani i odmah ubijani od poternih odelenja Ozne. Tek po završenom ratu započeo pravi bračun sa ideološkim protivnicima, monarhistima a kao glavne neprijatelje novog komunističkog društva označeni su bivši pripadnici ravnogorskog pokreta i JVuO. Tada je započela hajka na ideološke protivnike koja ne prestaje ni sedam decenija posle Drugog svetskog rata a mrcvarenje davno pobeđenog neprijatelja i dalje je aktuelno. Posleratni režimski istoričari su sve svoje snage usmerili u dokazivanje neprijatljeskog delovanja JVuO. Na prvom mestu isticali su da je JVuO za vreme rata sarađivala sa okupatorom i na taj način dokazala svoju pripadnost fašističkom bloku. Profesionalni režimski ,,antifašisti,, izmišljanjem fašizma u Srbiji i njegovim vezivanjem za JVuO pokušali su da daju legitimitet upotrebe svih sredstava represije, jer, zaboga , protiv zloglasnog fašizma sve je dozvoljeno i opravdano. U naporima da dokažu saradnju JVuO sa okupatorom prikrivani su, falsifikovani i iskrivljeno prikazivani mnogi ratni događaji.

U vojsci Draže Mihailovića bio je veliki broj muslimana, koji su uvek radije prilazili Čiči nego Titu, jer je komunizam za njih uvek bio bezbožništvo. Telegraf vam donosi priču o nekima od njih Malo ljudi u Srbiji zna da se u Četničkom pokretu u toku Drugog svetskog rata protiv fašizma, a zajedno sDragoljubom Dražom Mihailovićem, borio veliki broj muslimana, a neki od njih su bili i slavni predstavnici Ravne gore. Slike Draže s narodom, ali i ratne fotografije četničkog vojvode Telegraf je objavljivao u prethodnom periodu, ali na konkurs pisca Miloslava Samardžića da se nađe slika Josipa Broza Tita s narodom pre rata još niko nije odgovorio. Slika nema, pa nema. - Čak je naznačeno da to ne mora biti slika sa srpskim civilima. Neka bude, na primer, s muslimanima. Ako su muslimani zaista podržavali komuniste, da li je Broz makar jednom posetio neko muslimansko selo, naselje, kuću… Gde je slika? – pita se Samardžić.