savremenaistorija

Časni sude, Vi danas odlučujete o rehabilitaciji generala Mihailovića, komandanta JVuO u Drugom svetskom ratu, komandanta prvih gerilaca u okupiranoj Evropi koji nisu priznali kapitulaciju svoje zemlje. Dokazi u spisima govore da je samo protiv njega i njegovih jedinica nemačka vojna sila u Drugom svetskom ratu izvela 24 vojne operacije.[1] Njegovi vojnici i simpatizeri padali su pod kuršumima okupatora u borbama i represalijama[2]. Samo prema nemačkim ratnim plakatima u periodu 1942-1943 streljano je 1.653 pripadnika pokreta DM oko 200 više od pripadnika komunističkog pokreta. Njegove pristalice su hapšenie, mučene i slate u logore. I sam Milovan Đilas je 1946 godine naveo da je specijalna policija tokom rata streljala u Jajincima 30.000 Srba od kojih je „samo mali i to vrlo mali broj bio komunista.“[3] Za njegovu glavu okupator je javno nudio visoke novčane nagrade već 1941 a potom i 1943.[4] Njegova porodica, supruga sin i ćerka su u dva navrata bili zatočeni u Banjičkom logoru. Njegovu sestru, jednu od prvih žena arhitekata u Srbiji ubili su oslobodioci odmah po oslobođenju Beograda. General Mihailović je nosilac Ratnog krsta, visokog francuskog odlikovanja za zasluge u borbi protiv okupatora i Legije zaslužnih, najvišeg odlikovanja koje SAD dodeljuju stranim državljanima.

Pripadnici Udruženja Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945 iz Beograda, na osnovu čijeg punomoćja ovde istupam, obratili su mi se svojevremeno sledećim rečima: ”Vratili ste nam Vrhovnog komandanta, kralja Petra II u zemlju, vratite nam i komandanta Dražu”! Tom prilikom se, najmlađi među njima koji je ušao u 90-te godine života, ponudio da lično donese zvaničan poziv. Ta čestita starina bio je mladi kurir kod đenerala Draže Mihailovića i najveća su mu želja i čast bili da ispuni svoj poslednji zadatak. Parafrazirajući, sudije, najvećeg pravnika antike: njihove želje nisam mogao da prečujem, patnje i stradanja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čelu sa đeneralom Mihailovićem, nisam mogao da ignorišem, ali ni golgotu srpskog naroda, Srpske Pravoslavne Crkve, kao i mnogih čestitih jugoslovena, nisam mogao ni da zaboravim, niti da prećutim. Povodom ovoga postupka rehabilitacije postoji biblioteka činjenica u našim i inostranim arhivama, odnedavno dostupna i unašoj zemlji, koja izvan svake sumnje, ne samo razumne, ide u korist đenerala Dragoljuba Mihailovića, ali moram već na samom početku da konstatujem da su u konkretnom slučaju činjenična pitanja, dakle razna tzv. svedočenja i tzv. ekspertska mišljenja o njima, koja su ovde iznošena bezmalo u čitavoj deceniji, pravno irelevantna, dakle nebitna u ovom postupku. Ovaj sud, ali objektivnosti radi treba reći – ne i ovo izmenjeno Veće, izgubio je apsolutno nepotrebno godine i godine dragocenog vremena raspravljajući o činjeničnom pitanju, ignorišući pravo, svesno ili nesvesno, u to ne ulazim. A questo facti je in concreto, podvlačim, pravno irelevantno. Razume se, ovo ne treba shvatiti u najbukvalnijem smislu reči, jer je i pitanje da li je u konkretnom slučaju postojalo pravo na žalbu ili nije – jedna činjenica, ali takvih pravno relevantnih činjenica za ovaj postupak je vrlo malo i one nisu sporne, otuda i gore izneta tvrdnja o godinama koje su protraćene u ovom postupku ima puni smisao. Postupak je, dakle, uz konstataciju nekoliko bitnih činjenica i odgovarajuću pravnu analizu, mogao da se završi na dva ročišta. Ovaj pravni stav ću sada i da dokažem.

Posle sedam decenija stavljen je pečat pravde na istorijsku istinu o generalu Draži Mihailoviću, ocenjuje Vuk Drašković. Ovo je veliki dan za pravo i pravdu, smatra Oliver Antić. Patrijarh o rehabilitaciji Draže Mihajlovića Patrijarh srpski Irinej izjavio je da bi želeo da epilog rehabilitacije komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Mihailovića bude ujedno i pomirenje srpskog naroda i da više ne bude ideoloških podela na partizane i četnike. "Ja bih želeo da epilog rehabilitacije Mihailovića bude ujedno i pomirenje srpskog naroda. I verujem da će tako biti", rekao je poglavar SPC za "Nedeljnik", pre odluke suda o rehabilitaciji. Govoreći o značaju rehabilitacije Mihailovića, patrijarh je naglasio: "Istina je spora, ali dostižna".

Viši sud u Beogradu rehabilitovao je komandanta Kraljevske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Dražu Mihailovića i vratio mu građanska prava koja su mu bila oduzeta u političko-ideološkom procesu komunističkog režima 1946. godine. Na ovu odluku, shodno Zakonu o rehabilitaciji, ne postoji pravo žalbe, tako da je ona konačna. Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan. Sudija Trešnjev rekao je da je presuda Vrhovnog suda FNRJ u delu koji se odnosi na Mihailovića proglašena ništavnom, kao i da su ništavne sve njene pravne posledice, pa i one koje se odnose na imovinu, prenosi Tanjug. "Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim", rekao je sudija, posle čega je dobio buran aplauz i pozdrave publike. Sud je utvrdio da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političkih i ideoloških razloga. Obrazlažući odluku o ukidanju presude iz 1946. godine, sudija Trešnjev je rekao da je Sud odlučivao isključivo o tome da li je Dragoljub Mihailović imao fer i pravično suđenje, a ne o činjenici da li je bio ratni zločinac. Takođe, dodao je sudija, presuda ne znači rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini, jer je to, kako je objasnio, učinjeno brojnim zakonima koji se odnose na boračka pitanja. Jedan od punomoćnika predlagača rehabilitacije advokat Zoran Živanović rekao je odluka o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića znači da se on više ne smatra osuđenim i da mu se vraćaju sva građanska prava koja su mu bula oduzeta. Živanović je u izjavi novinarima rekao da se to odnosi i na konfiskovanu imovinu, tako da sada Mihailovićevi naslednici mogu da traže povraćaj imovine koja mu je oduzeta. Živanović je istakao da je zadovoljan odlukom suda, kojom je usvojen zahtev predlagača, napominjući da je jedino takva odluka i mogla da bude doneta, s obzirom na sve ukazane činjenice i dokaze. Prvi zahtev za rehabilitaciju podneo je Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović 2006. godine, a kasnije mu se pridružilo još nekoliko udruženja i stranaka. Predlogu za rehabilitaciju pridružili su se 2009. godine Srpska liberalna stranka, sa Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi. Odlukom suda potvrđene su tvrdnje predlagača rehabilitacije da Mihailoviću tokom procesa nije bilo omogućeno pravo na odbranu, da nije video svog advokata do početka suđenja, da nije imao ni pravo na nepristrasan sud, dok mu je optužnica uručena sedam dana pred suđenje. Nije imao pravo ni da uloži žalbu na presudu, već je dva dana od izricanja streljan u tajnosti. U nedostatku drugih dokaza o Mihailovićevoj smrti, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 2013. godine kao datum smrti Mihailovića utvrđen je 17. jul 1946. godine, pošto je sud utvrdio da je tog datuma streljan. Objavljivanje presude pratio je veliki broj medija i publika, tako da je velika sudnica Palate pravde bila ispunjena do poslednjeg mesta. U publici su, među ostalima, bili princ Aleksandar Karađorđević, predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, pripadnici ravnogorskog pokreta, "Obraza", "Žene u crnom" i drugi zainteresovani, među kojima je bilo i onih u narodnim nošnjama, kao i sa četničkim obeležjima. Prema vesti RTS http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124

JUNACI! Rat sa Nemačkom koji je četiri godine sejao širom cele naše Otadžbine smrt, uništavajući bez milosti sve naše tekovine, naša ognjišta, naše porodice, završen je pobedom Saveznika. U ovom četvorogodišnjem ratu Jugoslovenska Vojska u Otadžbini vidno je doprinela pobedi boreći se jedina u Evropi, kada je cela Evropa bila okupirana od svirepog napadača. Snažni i neodoljivi napadi naših jedinica, uništavali su nemačke divizije, slabili su ratni potencijal Nemaca i ozbiljno zabrinjavali njihovo vođstvo. Preko trideset i pet najelitnijih nemačkih divizija bilo je sve vreme vezano na našem frontu, i one su se topile u neprekidnim borbama, koje su po svojoj žestini i krvavosti nadmašile sve borbe vođene na raznim bojištima Evrope. U tim borbama četvorogodišnjeg rata naša vojska dala je žrtve, kojima je pokazala svu veličinu našeg narodnog genija i vitalnost njegovu, dajući na znanje svima i svakome da je naša Otadžbina, natopljena toliko puta našom krvlju jedino naša i ničija više da mora da bude slobodna i da u toj slobodi naš narod ima pravo da nesmetano izgrađuje svoju budućnost. Ali danas dok svet proslavlja dan mira, naš narod, koji je na taj mir imao najviše prava, jer je u ovom ratu platio najveći krvavi tribut, i dalje proliva potoke krvi širom cele naše rodne grude u teškom građanskom ratu nametnutom nam od komunističkih partizana, koji već tri godine besni nesmanjenom žestinom. U ovome ratu, za koji svet možda još ne zna, jedna manjina, ne jača od 30-40.000 ljudi, pokušava da nametne terorom, krvlju nasiljem mačem i oružjem u ruci, ono što naš narod ne želi da prihvati mirnim putem. Ceo naš narod na čelu sa Jugoslovenskom Vojskom u Otadžbini, bori se protiv ovog neprijatelja istom žestinom kojom se borio i do sada protiv svih neprijatelja Nemaca, Italijana, Bugara, Mađara i ustaša, a za Kralja, Otadžbinu i demokratiju. Naš narod dao je divnog dokaza svoje rešenosti da u borbi, koju mu i dalje nameće ustaško-partizanska snaga, izdrži i istraje do pobede. On zna da je put kojim ide pravedan, častan i dostojan njegovih tradicija i njegove istorijske prošlosti, i da će pobedom nad komunističkom diktaturom sačuvati i spasti i svoju veru i svoje običaje i svoju porodicu, i pokazati se dostojnim samoga sebe. Borba koja danas besni u Otadžbini je krstaški građanski rat u kome učestvuju svi, i staro i mlado, i muško i žensko, ujedinjeni u bolu i u otporu, a spremni da u toj borbi polože svoje živote. I pored toga što je partizanska manjina podržavana iz inostranstva, najveći deo naše Otadžbine nalazi se u rukama naše narodne vojske. Srbija, Južna Srbija, veliki deo Crne Gore, Bosne i Hercegovine i deo Dalmacije, veliki deo Hrvatske i Vojvodine, kao i Slovenačke, u rukama su naših jedinica, izuzev velikih gradova, gde se neprijatelj zadržava pod zaštitom Titovih dželata. Ni glad, ni zaraze, ni napadi odlično naoružanog neprijatelja, nisu mogli da umanje volju naših boraca za pobedom. Njihove žrtve čine naš narod velikim, jer upornost njihove borbe pokazuje sa koliko topline, ljubavi i nacionalnog žara naš borac teži da ostvari ideale pravde, slobode i demokratije. U ovoj borbi, koju ćemo voditi do konačne pobede, šaljem vam pozdrav kroz naš ratnički poklič: Da živi naš Vrhovni Komandant Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II! Da živi naša Kraljevska Jugoslovenska vojska u Otadžbini i van Otadžbine! Da živi velika i slobodna demokratska federativna Kraljevina Jugoslavija! Načelnik štaba Vrhovne komande, Armijski đeneral Dragoljub M. Mihailović s. r. http://kraljevinasrbija.com/dan-pobede-70-godina-od-zavrsetka-drugog-svetskog-rata/

Novica Stevanović – Sedamdeset godine od 9. maja 1945. godine Po kojoj vojnoj strategiji su Saveznici vodili rat do bezuslovne kapitulacije protiv nacističke Nemačke u Evropi, a najpre na Balkanu, i na koji način su je ostvarili? Odgovor na to pitanje mogu dati, sem ostalog, i direktive Britanske vlade i Vrhovne komande trupa na Srednjem istoku koje su, u periodu maj-avgust 1943. godine, stizale u Vrhovnu komandu Jugoslovenske kraljevske vojske (Vojni arhiv, br. reg. 10/3, 25/1 i 18/3; K-20, br. dok. 715, 716 i 724). Ta dokumenta komandovanja proistekla su iz Čerčilove definicije “Velike strategije obmane”, o kojoj je krajem januara 1943. godine obavestio Staljina i Ruzvelta: “U Ujedinjenom Kraljevstvu koncentrisaćemo jake američke, i kopnene i vazduhoplovne snage. One će se, zajedno sa britanskim snagama u Ujedinjenom Kraljevstvu, pripremiti da ponovo stupe na kontinent Evrope čim to bude izvodljivo. Neprijatelj će svakako za to saznati, ali neće znati gde, ili kad, i u kojem obimu nameravamo da udarimo”. (V. Čerčil, Drugi svetski rat, t. 4, str. 688)