Savremena Istorija

U petak 27. januara 2017. godine u Beogradu u prostorijama SPO (Knez Mihailova broj 48) predstavljen je novi „Ravnogorski kalendar“ za 2017. godinu, kojeg tradicionalno priređuju Asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta i Udruženje pripadnika JVuO 1941-1945. Promociji kalendara prisustvovao je veliki broj potomaka i poštovaoca Ravnogorskog pokreta“, a s obzirom da je tog dana proslavljan i Sv. Sav, u sali se osećala prava praznična atmosfera. Prisutne su pozdravili: u ime Asocijacije predsednik Aleksandar Ćotrić , u ime Udruženja predsednik prim. dr Dušan Đukić i u ime priređivača kalendara Ljuba Radojlović, sekretar Udruženja, Miloš Pavković, član predsedništva Udrženja „Kraljevina Srbija“. i istoričar Predrag Ostojić. U muzičkom delu programa nastupio je poznati beogradski muzičar Aleksandar Filipović Alfi, koji je ravnogorskim pesmama razgalio posetioce, ove izuzetne večeri. „Retki su primeri da se u ovakom broju okupimo i da se preko Mihailovićevih bliskih saradnika predstavljenih na fotgrafijama ovog kalendara podsetimo na sudbinu generala Mihailovića, za koju je, u to smo uvereni, vezana i sudbina srpskog naroda tokom XX veka, pa evo i početkom ovog milenijuma.“ reči su narodnog poslanika Aleksandra Čotrića, koji se u svom pozdravnom govoru osvrnuo na lik i delo generala Mihailovića, navodeći da se i danas bez obzira na njegovu rehabilitaciju i dalje forsiraju i na TV programima prikazuju već više puta prikazani „partizanski filmovi bajkovitog sadržaja“ koji veličaju lik i delo Josipa Broza, jednog od glavnih krivaca za srpsku golgotu, koja traje evo već više od 70 godina. Predsednik „Udruženja pripadnika JVuO 1941 – 1945“ dr Dušan Đukić je pozdravljajući prisutne dodao da će Udruženje, nastaviti da dostojanstveno obeležava značajne datume iz Ravnogorske istorije i da će dati značajan doprinos u borbi za istinu o pokretu generala Mihailovića, sa kojeg , na žalost, još uvek nije skinuta komunistčka anatema.

Umoran, blijed, bez automata oko vrata, dva šaržera koji su stalno visili za njegovim pasom su nestali. Vojna kabanica osmuđena, prljava, nema je. Mjesto skoro raspalih cipela pritegnuti kožnjaci na nogama. Moj otac izgleda kao da su ga već ustaše ili partizani razoružali, skoro sve dobro skinuli sa njega i pustili ga da luta. Takav je do naše grupe stigao u jutarnje svitanje. Izgleda kao da je sve izgubio. Čudim se, tu smo svi pred njim, a on stao, luta pogledom i traži neku utjehu, krije pocrvenjele oči sigurno od dima, ako se negdje sinoć grijao, ili od plača, a zašto ne znam. Pogledom se ne zadržava ni na čijem licu. Maše jednom pa drugom rukom, maše, prevlači preko očiju. Pa, zaista moj otac plače. Spusti se kao neka krlja na mokru zemlju, zagrli rukama svoj vrat, povuče i spusti svoju glavu među koljena. Jeca, plače, ciči kao prebijeni pas. Uzdiše a kroz usta mu cure bale. Ja se uplaših, ustadoh i pravo među istoričare koji su nemo šutali i sa bolom prate šta se dešava sa našim ocem.

U vojsci Draže Mihailovića bio je veliki broj muslimana, koji su uvek radije prilazili Čiči nego Titu, jer je komunizam za njih uvek bio bezbožništvo. Telegraf vam donosi priču o nekima od njih Malo ljudi u Srbiji zna da se u Četničkom pokretu u toku Drugog svetskog rata protiv fašizma, a zajedno sDragoljubom Dražom Mihailovićem, borio veliki broj muslimana, a neki od njih su bili i slavni predstavnici Ravne gore. Slike Draže s narodom, ali i ratne fotografije četničkog vojvode Telegraf je objavljivao u prethodnom periodu, ali na konkurs pisca Miloslava Samardžića da se nađe slika Josipa Broza Tita s narodom pre rata još niko nije odgovorio. Slika nema, pa nema. - Čak je naznačeno da to ne mora biti slika sa srpskim civilima. Neka bude, na primer, s muslimanima. Ako su muslimani zaista podržavali komuniste, da li je Broz makar jednom posetio neko muslimansko selo, naselje, kuću… Gde je slika? – pita se Samardžić.

Zgrada Češkog poslanstva -Beograd, 17 april 1941. 21 čas. Može biti, I ima, spora oko tumačenja potpisanog akta, kojim je okončana agonija kratkotrajnog aprilskog rata 1941. godine, ali spora nema kada su u pitanju posledice jedne, možemo slobodno reći “avanture” iz koje će se izroditi najveća katastrofa u istoriji srpskog naroda sa području Kraljevine Jugoslavije. Dileme, ali I različita tumačenja se vezuju za imena ovlaštenih osoba od strane novoimenovanog načelnika Vrhovne komande KV armijskog generala Danila Kalafatovića , bivšeg ministra spoljnih poslova u Vladi Dragiše Cvetkovića, Aleksandra Cincar Markovića i generala Radivoja Jankovića I njihovih ovlaštenja u vezi potisa samog akta. Da li su oni već bili ratni zarobljenici s obzirom da su Beograd došli njemačkim vojnim avionom iz Sarajeva, koje je bilo već okupirano od strane njemačkog Vermahta? Da li su imali ovlaštenja za potpis bezuslovne kapitulacije ili časnog mira? Da li su njihovi potpisi važeći i kakve su pravne posledice tog čina dileme su za malo širu raspravu. Bilo kako bilo, ali po stavljanju njihovih potpisa na dokument o “bezuslovnoj kapitulaciji” kojim se regulišu odredbe primirja između jugoslovenske i njemačke oružane sile, ratne operacije su prekinute. Akt su potpisali pomenuti opunomoćenici načelnika štaba Vrhovne komande vojske KJ. generala Kalafatovića, Aleksandar Cincar Marković i general Radivoje Janković s jedne strane, a sa druge po zapovjesti Vrhovnog komandanta njemačke vojske, armijski general Makimilijan fon Vajks u Beogradu u zgradi Češkog poslanstva 17. aprila u 21 čas, a imao je stupiti na snagu petnaest sati kasnije – 18. aprila u 12 časova. U prilogu je dat potpisani akt (preveden sa njemačkog) “bezuslovne kapitulacije, kako ju je nazvao u svom kratkom uvodnom govoru prisutni njemački general fon Vajks, komandant 2. njemačke armije