Iz prepiske mr Živana L. Kneževića s “Nidžom” (Nikola Kosić) i gospodinom Manojlovićem (Hajdelberg, 31.10.1977) i “Izvoda iz Sećanja 1910-1941”, saznaje se da je nekadašnji komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka Vojske Kraljevine Srbije, major Dragutin Gavrilović, unapređen u čin brigadnog đenerala 30. marta 1941. godine, kada je Kralj Petar II potpisao ukaz o njegovom unapređenju.
Evo šta je Živan Knežević o tome zapisao:
“Posle rata (1918. godine) saznasmo i za čuvenu zapovest komandanta 2. bataljona 10. kadrovskog puka majora Dragutina Gavrilovića: ‘Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš Puk iz svoga brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine... Vi nemate više da brinete za svoje živote, oni više ne postoje; zato, napred u slavu!’
Podvizi i legendarna dostignuća američkog lekara i hirurga pukovnika dr Edvarda Rajana, šefa misije američkog Crvenog krsta (American Red Cross) u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, gotovo da su ostali nepoznati i zaboravljeni.
Njegov čudesni život predstavlja građu za uzbudljiv avanturistički roman ili za scenario kakvog holivudskog spektakla. „Rajan je bio divlji borbeni Irac koji je bez prekida skakao u vatru... Apsolutno neustrašiv, kockajući se smrću, uradio je veliki posao visoko držeći u ruci blistavu baklju američkog dobročinstva“1, zapisao je u svojim memoarima Džon Gejd, prvi ambasador SAD u baltičkim zemljama, slikajući njegov portret.
Rajan se rodio u Skrentonu, Pensilvanija, u SAD, 14. decembra 1883, u radničkoj porodici kao najmlađi od četvoro dece. Njegov otac Džeremi Rajan radio je u jednoj lokalnoj fabrici. Od najranije mladosti, Edi, kako su ga prijatelji zvali, znao je da njegova budućnost neće biti slična sudbini njegovog oca. Dok je u Skrentonu pohađao državnu školu zarađivao je džeparac u jednoj prodavnici duvana, a onda se zaposlio u lokalnim novinama –Republikancu. Potom je radio oglasnim agencijama i agencijama za vesti. Napustio je 1908. novinarski posao i otišao je u Njujork da studira medicinu na Univerzitetu Fordam, gde je diplomirao 1912. godine. Stažirao je, zatim i obavljao lekarski posao u bolnici sv. Vinsenta na Menhetnu i u okružnoj bolnici u Bruklinu. Ali, Rajan nije bio zadovoljan mirnim životom njujorškog lekara, njegov se avanturistički duh naglo budi 1913.1
Početkom septembra 1942. godine (izv. VK JV br. 636 od 14.9.1942) general Mihailović je izveštavao predsednika Jugoslovenske vlade Jovanovića: “Preduzeli smo sabotažu na železnicama i poštama, svuda sa vrlo dobrim rezultatima. Vozovi i lokomotive, čak i na stranoj teritoriji, izbacuju se iz upotrebe... U celoj Srbiji strašne nemačke represalije...”, a početkom oktobra, predložio (br. 720 od 3. 10): “Da bi se otežao i zaustavio neprijateljski saobraćaj od Beograda ka Solunu, potrebno je bombardovati mostove na Savi, i železničku prugu u Sićevačkoj klisuri...”
Posle mesec dana predsednik Vlade Jovanović obavestio je svog ministra Mihailovića: “Savezničke trupe prešle su u ofanzivu u Egiptu, razbile neprijatelja i vrše gonjenje...” Bila je to Prva saveznička pobeda nad silama Osovine u Africi, koju je britanski premijer, Čerčil, nazvao “prekretnicom sudbine”...
Malo se zna da je u Drugom svetskom ratu, u presudnoj bici na severu Afrike, kod Alamejna, početkom novembra 1942. godine, došlo i do Prve savezničke ravnogorske pobede nad silama Osovine, u kojoj je učestvovala reformisana Vojska Kraljevine Jugoslavije (Jugoslovenska vojska u Otadžbini).
Evo kako je došlo do te, ujedno, i prve Ravnogorske pobede u okupiranoj Otadzbini
Balkanski ratovi 1912-1913. imaju izuzetan značaj za istoriju jugoistočne Evrope
XX veka. Njihove dugoročne posledice decenijama su se osećale u političkom, socijalno-eko-nomskom i kulturnom razvoju, a neke su i danas predmet naučnih, pa i javnih rasprava.
Istoriografije zemalja učesnica u tim ratovima nude nam protivrečna tumačenja koja su različita ne samo između tih zemalja već i unutar njih samih. U zemljama kao što su Bugarska i Turska, trauma poraza pokrenula je traganje za „odgovornostima“, a identifikacija „uzroka“ rata imala je politički cilj. U Srbiji i Grčkoj, ratnim „pobednicama“, balkanski ratovi su iz različitih razloga bili deo jednog šireg okvira u koji je spadao i Prvi svetski rat za Srbiju, a za Grčku rat u Maloj Aziji. Koreni balkanskih ratova leže u posledicama rusko-turskog rata 1877-1878. koji je obeležio kraj „istočne krize“ 1875 - 1878, jedne od najvećih kriza u istoriji takozvanog„istočnog pitanja“.
To pitanje sastojalo se od tri glavna elementa:
1. diplomatske borbe između velikih sila oko uticaja nad osmanskim teritorijama;
2. postepene propasti sultanovog carstva;
3. nacionalnih oslobodilačkih pokreta balkanskih naroda za uspostavljanje nacionalnih država.;
Komentari