U vreme nastupanja kroz Bosnu, glavnine snaga JVuO iz Srbije, komandantu Komande Srbije JVuO divizijskom generalu Miroslavu Trifunoviću 30. novembra 1944. godine radiogramom je stigla depeša Vrhovne komande JVuO, kojom je kapetan Nikola Kalabić unapređen u čin majora.
3. decembra 1944. general Trifunović je depešom komandantu Gorske Kraljevske garde kapetanu Nikoli Kalabiću preneo naređenje Vrhovne komande o unapređenju u čin majora.
U prilogu je fotokopija dokumenta
Neosporna je činjenica da su partizani u proleće 1943. godine bitno promenili taktiku. Četnici su im postali glavni neprijatelji, mada su to oni bili i od samog početka - glavna smetnja za nasilno ("revolucionarno") preuzimanje vlasti.
U prilog tome su i ove dve depeše, koje su usledile posle onih tzv. martovskih pregovora između predstavnika Vrhovnog partizanskog komandanta Josipa Broza Tita - Koče Popovića, Milovana Đilasa (Miloša Markovića) i Vladimira Velibita (Vladimira Petrovića). Najpre u Vakufu u štabu 717. nemačke divizije sa generalom Dipoldom, a potom preko Sarajeva u Zagrebu sa nemačkim opunomoćenikom Glezom fon Horstenauom.
Bilo kako bilo, na tim pregovorima, koji su već u Vakufu izašli iz okvira pregovora o razmeni zarobljenika, kako su ga partizanski zvaničnici tumačili, usledio je čitav niz naredbi, postupaka i radnji na terenu koje svedoče da je dogovor postignut.
Ovde donosimo dva takva dokumenta u prepisu, ali i jednu priču pripadnika JVuO o događaju 1943. godine u kojima je on učestvovao u rejonu Kalinovika.
"Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.
Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.
Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.
Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.
Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.
U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu."
29-III-1943 g.
S drugarskim pozdravom
potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović
(Arhiva Vojno-istorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12).
30. III 1943. Tito upućuje Štabu “Bosanskog korpusa NOVJ” naredbu:
Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu.
Svojeručni
Titov potpis
(Prepis) Titove svojeručne depeše, Arhiva Vojno-istorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12).
“Jučerašnji govor maršala Tita na prvom kongresu Jedinstvenog Narodno Oslobodilačkog fronta Jugosalvije, učvrstio me je u uverenju da sporazum, koji je maršal Tito lično potpisao sa bivšim pretsednikom Moje Vlade dr Ivanom Šubašićem, sadanja Vlada u Jugoslaviji, ne namerava da ispuni, a njegove odredbe ostale su mrtvo slovo na hartiji.
Poznato je svima da sam ja na zatev saveznika odobrio Sporazum Tito-Šubašić, i obrazovanje namesništva, u cilju da se ujedine sve snage u zemlji u borbi protiv okupatora, da se pomogne Mome narodu i da se ne bi činile nikakve smetnje našim velikim saveznicima u njihovoj velikoj borbi protivu zajedničkog neprijatelja. To je učinjeno i da bi se izbegao građanski sukob u zemlji i uštedele dalje nesreće Mojim napaćenim sunarodnicima. Međutim, građanske prilike se u zemlji nisu normalizovale, što je i sam maršal Tito priznao u svom govoru od 8. avgusta, a stanje u zemlji, koje mi je ODVRATNO, ne mogu da odobrim.
Celoj svetskoj javnosti je poznato da sam Ja 27. marta 1941. godine, pre no što se Tito pojavio, podigao zastavu slobode u Svojoj zemlji i poveo zemlju, i Svoj narod, u rat za slobodu i demokratiju na strani saveznika. Monarhija se već ranije izjasnila za PRAVU SLOBODNU DEMOKRATSKU FEDERATIVNU JUGOSLAVIJU.
Današnje stanje u Jugosoalviji okarakterisano je DIKTATUROM maršala Tita i njegove Vlade. U celoj zemlji se ne može čuti drugi glas do samo jedan – glas maršala Tita. Moje namesništvo u takvim okolnostima nije bilo u mogućnosti da pravilno vrši svoje ustavne funkcije, a pretpostavljam da ih nije ni vršilo u duhu ovlašćenja i date zakletve Meni i narodu. Jasno je da se u zemlji sprema NASILNI plebiscit pod TEROROM jedne partije.
Na osnovu toga odlučio sam da POVUČEM data ovlašćenja od svoga namesništva i da sam, lično, uzmem u svoje ruke vršenje Svojih ustavnih funkcija i ODBRANU ustavnih prava MOGA naroda.”
8. avgusta 1945. god. PETAR II
U Londonu
*Prepis: Vojni arhiv, br. reg. 10/3, K-15, VK-P-648
Odnos Mihailovića prema muslimanima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa – Sandzaka očigledno nije bio onakav kakav su ga prikazali komunisti, tokom i posle Drugog svetskog rata.
Kada bi neko u posleratno vreme uperio prst na Hrvate, njihov ustaški pokret, masovne zločine u logorima smrti, jamama i vrtačama Dalmacije i Hercegovine... odmah bi dušebrižnici i branitelji ideje bratstva i jedinstva posezali za Srbima i četnicima.
Tako su godinama posle rata slovili kao pandan: poglavnik Ante Pavelić = đeneral Mihailović, nadbiskup Stepinac = vladika Nikolaj Velimirović, ustaški ideolog Mile Budak = Stevan Moljević, jedan od vodećih ljudi Centralnog nacionalnog komiteta.
Dugo skrivana istina, ipak izlazi na svetlost dana, mada se još uvek malo ili nedovoljno zna o pripadnicima drugih naroda koji su se borili u JVuO, pripadali Ravnogorskom pokretu ili jednostavno bili jugoslovenski nacionalisti.Malo se zna o
Prema njima komunisti su bili nemilosrdni. Oni su najčešće likvidirani i tokom rata, a i neposredno posle njega, a o njima se nije smelo govoriti.
Evo samo jednog primera: Major Fehim Musakadić je pre rata bio šef policije u Sarajevu, odakle beži po nailasku ustaša. Osnovao je Konjički muslimanski četnički odred. Major Musakadić je inače bio Solunac, tj. srpski oficir na Solunskom frontu, pa je i to bio razlog što je napravio veoma dobru jedinicu.
Tokom operacije "Švarc" major Musakadić se sklonio u varošicu Obalj i srećno je izbegao Nemce. Ali, i njega su komunisti uskoro likvidirali. Posle rata Tito je izjavio Vladi Šegrtu da ga je ''jako obradovala'' vest o likvidaciji majora Musakadića i njegovog četničkog štaba. (Vlado Šegrt, Ratne uspomene, Beograd 1964. godine, strana 326.)
Još ilustrativniji primer daje jedan partizanski dokument – pismo (Zbornik dokumenata NOR-a, tom 2, knjiga 9, strana 172, Beograd 1960. godine.) Velimira Terzića upućenog Aleksndru Rankoviću (1943.) u kome se kaže:
"Situacija u Bjelimiću (kod Konjica) i okolini... slaba je. Drug Šator nije uspeo da mobiliše nikog. Svi izbjegavaju... Više su raspoloženi četnicima, nego nama".
Ovih i sličnih primera ima bezbroj pa se s pravom pitamo da li je išta ostalo od komunističke "ratne i poratne istine"?
Kao prilog ovog teksta dajemo prepis pisma generala Mihailoviće muslimanskim prvacima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa, koje se čuva u Vojnom arhivu - Štab VK JV, br. reg. 42/3, K-15, VK, Štab VK JV, br. reg. 42/3, K-15, VK-P-669а
Komentari