Kada su je koleginice pitale kako može da izdrži da radi u nemogućim uslovima, doktorka Elizabet Mekbin Ros kratko je odgovorila: „Pa, neko mora.” – Umrla je 14. februara 1915. u Kragujevcu, lečeći srpske vojnike od pegavog tifusa
Elizabet Mekbin Ros je rođena 1876, u mestu Tejn, u brdovitim predelima Škotske. Odrasla je u imućnoj porodici. Njen otac je bio direktor londonskog odseka Komercijalne banke Škotske. Medicinu je diplomirala u Glazgovu 1901, a nedugo posle toga, u okviru kolonijalne medicinske službe, odlazi u Persiju, današnji Iran. O nevoljama i bolestima ljudi u toj zemlji napisala je knjigu, a u domovinu se vraća 1914. Umesto planirane specijalizacije iz oblasti tropskih bolesti, čuvši za nevolje srpskog naroda, ona se priključuje britanskoj lekarskoj misiji koja putuje za našu zemlju.
Za razliku od puritanske Britanije, Srbija joj je izgledala slobodno. Elzi Inglis, borac za ženska prava, ovako piše o dočeku i statusu koje su britanske doktorke imale u Srbiji: „I u Britanaji su ove žene bile lišene političkih, socijalnih i ekonomskih prava. U Srbiji su se prema njima odnosili sa velikim poštovanjem i, što je još važnije, imale su jednak status. Srbi su im dali slobodu. Dozvolili su im, prvi put u životu, da rade u oblastima rezervisanim za muškarce, da žive i putuju samostalno. One su radile u bolnicama, čak i kao vozači vojnih saniteta, pokazujući zapanjujuću hrabrost, kao što je to slučaj sa dr Elizabet Ros.”
Sećanje na prošlost je nada u budućnost
Povodom 98 godina od smrti Elizabete Mekbin Ros, za diplomate Velike Britanije, Kanade i Australije organizovan je prijem u Skupštini grada Kragujevca. Gradonačelnik Veroljub Stevanović je rekao da je „nemerljiva žrtva britanskih humanitarki utkana u dobre odnose država i naroda”, a ambasador Kanade Roman Vaščuk poručio je da je „sećanje na prošlost nada u budućnost”.
2. februara 1943. u Staljingradu je, zahvaljujući velikoj i skupo plaćenoj pobedi Crvene armije, došlo do naglog zaokreta u svetskoj istoriji. Pa ipak, u zapadnoj literaturi se mogu videti pokušaji falsifikacije ovog rata, prema kojima se odlučujući preokret nije desio na Volgi, nego u - severnoj Africi.
Rusija 2. februara 2013. obeležava 70 godina od pobede Crvene armije u bici kod Staljingrada.
Bilo je u Drugom svetskom ratu i drugih pobeda sovjetskog oružja, i one su po strateškim rezultatima i nivou vojne veštine bile veoma uspešne. Zašto se onda među njima posebno izdvaja pobeda kod Staljingrada? Povodom 70-godišnjice Staljingradske bitke nije naodmet malo razmisliti o tome.
U interesu istorijske nauke i razvoja međunarodnih odnosa trebalo bi da se ratna istorija oslobodi od duha konfrontacije, i da se naučna istraživanja podrede interesima dubokog, pravičnog i objektivnog tumačenja Drugog svetskog rata,pogotovo Staljingradske bitke. Ovo stoga što bi pojedini želeli da falsifikuju istoriju kada je reč o Drugom svetskom ratu, i da „preprave“ tok rata na papiru.
Na koji način su generali nemačkog Vermahta nameravali da reše srpsko pitanje pri kraju Drugog svetskog rata prošloga veka?
U Štabu Vrhovne komande Jugoslovenske vojske se o tome nešto saznalo iz informativnog biltena “Aktuelni događaji”, od 30. aprila 1943. godine, pod naslovom – Mađari vode akciju za sporazum sa Srbima.
Evo šta piše u tom dokumentu:
“U poslednje vreme Mađari vode živu akciju za sporazum sa Srbima, koji bi se ticao čak i dalje budućnosti. Tako je Milan Popović, bivši senator u Jugoslaviji, a sada poslanik Bačke u Mađarskom parlamentu, po ovlašćenju mađarske vlade, bio u Bern i tamo našem poslaniku ponudio sledeći aranžman: ‘bez obzira na pobedu, u ovo vreme rata, ima se stvoriti Dunavska konfederacija u koju bi ušli: Mađarska, Srbija (ili Jugoslavija), Hrvatska, Bugarska i eventualno Grčka, ako mi želimo. Sporne teritorije između nas i Mađara pripadale bi nama gde je naš živalj u većini, a Mađarskoj gde je njihov u većini, ali obe manjine imale bi najveća prava’. “Naš poslanik je, navodno, o ovome odmah obavestio jugoslovensku vladu, koja je ovu ponudu telegrafski odbila, jer je posle izvesnog vremena naloženo našem poslaniku da ove razgovore prihvati, te da se oni stvarno vode. U vezi sa ovim nedavno je Vlada Ilić bio u Budimpešti. On je tom prilikom bio primljen i od samog Hortija, i od predsednika Kalaja. Njemu su obojica govorili o želji Mađara da sa Srbima žive u najboljem prijateljstvu, žaleći što su neodgovorni elementi pobili oko 2.500 Srba u Bačkoj, mada po zvaničnim nemačkim izveštajima pobijeno je oko 40.000. Izjavili su želju da se dođe do skorijeg kontakta i sporazumevanja. Vlada Ilić je po svom pričanju odgovorio da i Srbi imaju slične misli i da od Mađara traže samo u danom momentu oružje da bi se odbranili od svojih boljševika”.
(Vojni arhiv MO Srbije, br. reg. 12/6, k-18)
Rešenjem Višeg suda u Čačku rehabilitovana je Roksanda Lišančić (1922–1943) iz obližnjeg sela Atenice a Republika Srbija obavezana da njeno ime uvede u evidenciju lica kojima se vraćaju građanska čast i prava. Sud je našao da je ona terorisana i mučena iz ideoloških i političkih razloga, i da su je bez suđenja i presude, kao žrtvu terora i nasilja, ubile četničke snage 29. avgusta 1943. godine.
– Ovo je, u Srbiji, prva pripadnica partizanskog pokreta koja je rehabilitovana po Zakonu o rehabilitaciji iz 2011. godine – kaže za „Politiku” Radisav Nedović, član Okružnog odbora Subnora u Čačku.
Ovaj odbor je od 31. jula prošle godine pokrenuo postupak za rehabilitaciju članova pokreta NOR-a i obradio ukupno 114 zahteva. U međuvremenu, potomci su u 12 slučajeva odustali, sudu su podneta 102 zahteva i 87 je već uzeto u rad.
Komentari