Neutralna Kraljevina Jugoslavija nalazila se početkom 1941. u kritičnom i složenom političkom položaju. Nemačka je do tada okupirala celu zapadnu i srednju Evropu i spremala se da preko Rumunije i Bugarske napadne Grčku i tako učvrsti svoje položaje na Mediteranu i obezbedi direktnu liniju snabdevanja za Romelovu armiju na severnoafričkom frontu. Pristupanjem Bugarske silama Osovine početkom marta 1941. Kraljevina Jugoslavija se našla u potpunom okruženju. U nastojanjima da sačuva neutralnost i izbegne rat jugoslovenska Vlada započela je pregovore sa nemačkim Rajhom i 25. marta potpisan je u Beču protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Svega dva dana kasnije, 27. marta, grupa oficira je izvela državni udar, smenila Vladu, proglasila punoletstvo kralja Petra Drugog i predala mu vlast. Narod je širom Srbije demonstracijama podržao i pozdravio ovaj događaj. Jedina podrška Jugoslaviji za ovakav politički rasplet događaja došla od Vlade Velike Britanije koja se tada usamljeno suprotstavljala nacističkoj Nemačkoj.
Sva nastojanja nove jugoslovenske vlade na čelu sa generalom Dušanom Simovićem da pregovorima spreče neprijateljstva sa nemačkim Rajhom bila su uzaludna. Hitler, kome se inače žurilo da što pre okupira Grčku i protera britanske snage koje su se tamo nalazile, je u odbacivanju protokola o pristupanju u pakt dobio dobar povod i izgovor za napad na Jugoslaviju. I bez puča Nemačka sigurno ne bi dopustila Jugoslaviji da uživa protokolom predviđenu neutralnost pre svega zbog potrebne linije snabdevanja Romelovih snaga u severnoj Africi, ali i zbog eksploatacije ruda od presudnog značaja za nemačku vojnu industriju. Tada je donesena nemačka odluka da se pored već planiranog napada na Grčku izvede istovremeno i napad na Jugoslaviju. Takvim simultanim napadom bilo bi sprečeno povlačenje jugoslovenske vojske i stvaranje zajedničkog jugoslovensko-grčko-britanskog odbrambenog fronta, kao što se dogodilo u Prvom svetskom ratu.
Autor: Srđan Cvetković,
Institut za savremenu istoriju, Beograd
REPRESIJA U SRBIJI 1944-1953
Rezime: Svako istraživanje državne represije u posleratnom periodu u mnogome je otežano usled nedostupnosti pojedinih važnih izvora (pre svega sudskih i policijskih) ili subjektivnosti nekih postojećih, kao i otežanom decentracijom od objekta kod istraživača jer se radi o još “živoj prošlosti” pa ga treba uzeti sa rezervom. Ipak, posmatranjem i analizom kretanja određenih parametara, kao što su broj dosuđenih smrtnih kazni, broj osuđenih, naročito za dela protiv države, ali i ostalih delikata, mogu se uočiti neke nepobitne tendencije. One nam ukazuju na to da se period 1944-1951. izdvaja po izrazitoj represivnosti, tako da je neuporediv sa bilo kojim u novijoj istoriji Srbije. To je vreme kada revolucionarna vlast represijom kao instrumentom ne samo za osvajanje i održavanje vlasti, već i naglog i sveobuhvatnog društvenog preobražaja, uspostavlja model državnog socijalizma po ugledu na SSSR. Represija se odvijala u nekoliko faza u periodu od 1944-1953. najpre u obliku masovnih likvidacija bez suda (“divlja čišćenja”), potom kroz mnoge političke procese, konfiskaciju, nacionalizaciju, agrarnu reformu i kolektivizaciju, kao i snažnom presijom nad kulturom i slobodom duha nametanjem socrealizma. Promenom političke klime posle 1951., afirmisanjem sopstvene vizije samoupravnog socijalizma, a naročito sa smrću Staljina i političkim i ekonomskim aranžmanima sa zapadnim demokratijama, režim racionalizuje nasilje u svim sferama društva, ukida otkup, odustaje od kolektivizacije, osuđuju se zloupotrebe Udbe i donosi liberalniji Krivični zakonik. S druge strane, odricanjem od staljinizma, otvaranjem prema svetu, privrednim rastom kao i rastom životnog standarda uslovljenog dobrim delom ekonomskom pomoći sa Zapada, vlast je stekla veću podršku u narodu, a time i smanjila potreba za prevelikom dozom represije, naročito stoga što je svaka vrsta ozbiljne opozicije već bila skršena pa se moglo preći na više ideološke forme prevaspitavanja.
Ključne reči: državna represija, komunistička partija, politički osuđenici, staljinizam, konfiskacija, nacionalizacija,agrarna reforma i kolektivizacija
Razgovor sa istoričarem dr Srđanom Cvetkovićem, autorom izložbe, simbličnog naziva "U ime naroda", čija priprema je u toku;
Fudbalera Savu Popovića Gembeša iz Obrenovca komunističke vlasti dva puta izvodile na streljanje
„Dragi moji roditelji, nemojte da se sekirate, jer hvala Gospodu Bogu ostaju vam još dva sina. Ja sam osuđen na smrt. Nemojte da plačete, budite hrabri. Možda će me Skupština pomilovati. Ništa nisam ukrao, nikog nisam ubio. Niti potkazao. Savest mi je mirna, čast mi je čista i neka idem kao takav.” Ovim rečima se, uoči streljanja 1. aprila 1946, od svojih najbližih oprostio Sava Popović Gembeš, tada osamnaestogodišnji učenik Trgovačke škole i fudbaler kluba „Bogoljub” iz Obrenovca, koga su nove vlasti uhapsile odmah po oslobođenju.
– Tokom rata, Popović je bio pripadnik ilegalnog đačkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), ali nije imao oružje niti je učestvovao u borbama. On se samo hvalio pred devojkama šajkačom i kokardom, ali ga je oktobra 1944. uhapsila obrenovačka Ozna, na ciglani gde je raščišćavao ruševine – objašnjava za „Politiku” dr Srđan Cvetković, doskorašnji sekretar Državne komisije za tajne grobnice. Cvetković, autor izložbe „U ime naroda”, koja se priprema u Istorijskom muzeju Srbije i uz pomoć Ministarstva kulture, dodaje da je Popovićev slučaj samo mali deo postavke o stradalima u Srbiji posle oslobođenja.
U petoj po redu knjizi svojih „Zapisa“ reagovao je na istup istoričara dr Branka Latasa u vezi tvrdnje da se pripadnici JVuO nikada nisu borili protiv Nemaca.
Prenosimo deo teksta iz njegove najnovije knjige „Zapisi starog Ruđanina 5“
1943... Što se saobraćajnica tiče kroz železničku stanicu Rudo prolazila je pruga uzanog koloseka Međeđa – Priboj na Limu, koja se u stanici Međeđa uklapala u prugu Sarajevo – Beograd. Rudo nije imalo prolaznu drumsku saobraćajnicu, jer se u njega moglo ući samo od mesta Ustibar, koje je udaljeno 7 km, od makadamskog puta Priboj - Pljevlja. Zbog toga, Rudo nije bilo strateški interesantno za Nemačkog okupatora. To je bio razlog što su u toku Drugog svetskog rata u Nemci u Rudom boravili samo nekoliko puta, a ti boravci su maksimalno trajali do jedan mesec dana.
Pažnju usmeravam na događaje koji su se dešavali krajem leta i s' jeseni 1943. godine na prostoru Rudogu vreme pred i neposredno posle kapitulacije Italije.
Krajem avgusta te godine, Rudo je zaposela jedna nemačka motorizovana jedinica jačine bataljona. Smestili su se u postojeće italijanske vojničke barake, što je nagoveštavalo duži boravak okupatora. Komandant jedinice, major po činu, komandu mesta postavio je u hotelu ''Mićović", gde je i zauzeo najlepšu "veliku" sobu sa pogledom na Limsku dolinu, a njegov jahaći konj smešten je u dvorište hotela.
Komentari