Piše: Dragan Krsmanović
Devedesete godine su razorile srpsko društva do temelja. Mada su ekonomske posledice sankcija i ratova bile ogromne, još razornije je bilo rušenje tradicionalnog sistema vrednosti. Ono što je bilo dobro, postalo je loše a ono što je bilo zlo i nemoralno postalo je poželjno i cenjeno. Lopovi su se presvukli u „kontraverzne biznismene“ , za krađu se govorilo „snašao se“, a ko se zbog nečega „nije snašao“, a bio je u prilici postao je nesposobnjaković dostojan prezira.
Priča se da se dvehiljadite desila neka promena. Možda u politici i ekonomiji, ali ne i u moralu. Biti pošten i plemenit i nadalje je vredno prezira, a i dalje se veličaju tirani i otimači.
Povodom 9.maja –Dana pobede državna televizija je upriličila emisiju u kojoj su „pravi“ i „kvaziistoričari“ pokušali da osvetle neke kontraverze, kojima naša prošlost obiluje. I opet su se, nažalost, ubrali truli plodovi dva naopaka procesa. Na stablo višedecenijskog iskrivljavanja činjenica, falsifikovanja i podmetanja nakalemljena je grana zlobe i nemorala.
Tako, pošto su i „slepi“ videli da general Mihailović ne može biti izdajica, pokrenuta je druga matrica. Matrica po kojoj se general Mihailović mora prikazati kao nesposoban i nesnalažljiv, skoro pa priglup. Jer kako je austrougarski narednik „nadmudrio“ srpskog pukovnika?
Oslobodilačka 1918. u Sarajevu više nije oslobodilačka, dobri adeti i običaji su zaboravljeni, nema bratstva između naroda, utihnula sevdalinka. Da li postoje prohodni mostovi za dolazeće generacije, pokazaće vreme.
Sarajevo, 6. novembar 1918. Sunčevi zraci stidljivo su tog jutra padali po masi naroda koji se okupljao čekajući vojsku s istoka koja će joj doneti slobodu. Pobedničkom armijom koja je dolazila na poziv Narodnog vijeća – predstavničkog tela južnoslovenskih naroda Bosne i Hercegovine, komandovao je vojvoda Stepa Stepanović, junak sa Jedrena, Cera i Dobrog Polja. Stari vojvoda očekivao je borbe već na Drini. Strepeći, vojnici su se brzo približavali gradu u kom su posle ubistva prestolonaslednika tuđina na Vidovdan 1914. izbile prve varnice svetskog požara. U srcima okupljenih bila je bura. Doček srpskih oslobodilaca u Sarajevu bio je trijumfalan i potresan.
Gradonačelnik Aristotel Petrović je vojvodi i njegovim vojnicima uzbuđeno poželeo dobrodošlicu i izrazio zahvalnost za sve njihove napore. Mara Ljubibratić, koja mu je podarila lovorov venac, prisećala se nezaboravnih momenata:
Konačno je ispravljena 68 godina duga nepravda prema Karađorđevićima. Posmrtni ostaci kraljice Marije, kralja Petra II, kraljice Aleksandre i princa Andreja stigli su uz državne počasti u naš glavni grad. To je kod mnogih građana izazvalo iskreno poštovanje i zahvalnost, a anatema bačena na Karađorđeviće od strane revolucionarnog komunističkog režima, donekle ublažena, jer Karađorđevići nisu bili onakvi, kakve ih je posleratni režim prikazivao.
Ovom tekstom, između ostalog želim da istaknem izuzetan humanitaran rad pokojne kraljice Marije, kojem je bila posvećena, posebno u periodu posle ubistva kralja Aleksandra, njenog supruga, ne žaleći i lična sredstva za te namene.
Slučaj je hteо, da sam se na samom kraju Drugog svetskog rata, kao petnaestogodišnjak našao u zarobljeničkom partizanskom logoru u selu Dol kod Hrastnika u Sloveniji. Taj privremeni logor bio je smešten u mesnoj Osnovnoj školi, a u njemu je bilo oko 1500 zarobljenika ( vojnih obveznika, pripadnika JVuO i civila, izbeglica). Ulazeći tog 9. maja 1945. godine u objekat zapazio sam natpis na fasadi škole izveden u malteru, koji mi se duboko urezao u pamćenje. Pisalo je: Osnovna škola "Kraljice Marije".
Kako je taj kraj Slovenije bio pripojen nemačkom Trećem rajhu, posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, zidovi u svim prostorijama škole bili su ispisani parolama u nemačkoj gotici. Pošto sam u školi (tada završena tri razreda niže gimnazije) učio nemački jezik ja sam uglavnom te parole čitao i razumeo.
Posle 10 dana boravka u logoru, gde nas je morila i glad i žeđ u grupi od stotinak osoba (stariji ljudi, ženske osobe i deca ispod 17 godina) pušten sam iz logora i upućen kući.
Veliku i tešku sudbinu preživela je Jelica Mihailović, supruga generala Dragoljuba Draže Mihailovića.
U svom veku ova žena više je tugovala i strepela nego što se veselila i radovala. Tri puta je ostajala bez krova na glavom. Rađala je, ali joj je drugo dete s Dražom, s kojim je izrodila četvoro, umrlo u pelenama. Dva svetska rata odnela su joj skoro sve najmilije. Preživela je dva logora i izdržala komunistički pogrom. Mrcvarili su joj, osramotili i ubili muža. U komunističkim kazamatima čamilo joj je dvoje dece.
Umrla je 1970. godine kao ponosita starica. Težak život. Ako je sramota za Srbiju što se ni danas ne zna gde je Dražin grob, ništa manja nije nepravda što su življenje i patnja njegove životne saputnice – zaboravljeni!
Komentari