Selo Dol
O tim teškim i tragični događajima, mnogo kasnije, pisao sam u mojim “Zapisima starog Ruđanina”. Igrom slučaja moja knjiga je stigla i do Slovenije, a Slovenci, koji su imali prilike da je čitaju bili su ne malo iznenađeni pričom vezanom za selo Dol, Hrastnik i školu “Kraljice Marije”.
Ubrzo su na moju adresu pristigla pitanja:
“Od kuda se tu sada pojaviše Srbi, pripadnici JVuO i izbeglice iz Crne Gore i Raške (Sandžaka)?”
Njihova saznanja su bila povezana sa propagandom i pričama ljudi Tuđmanove Hrvatske, koji su sve zarobljenike u selu Dol u školi “Kraljice Marije” koji nisu govorili slovenački jezik smatrali i podveli pod pripadnike hrvatsih domobrana i njihovih porodica. U ovom slučaju to nije bila istina.
To je bio razlog što sam lično pozvan od strane Novog slovenskog saveza, da kao prvi građanin tada S.R. Jugoslavije, Srbin, prisustvujem 6. oktobra 2002. pomenu žrtvama na Starom Hrastniku, gde su poubijani svi oni koji su ostali posle nas stotinak koji smo pušteni iz privremenog logora u školi “Kraljice Marije u selu Dol. U vezi posete mestu zločina dobio sam blagoslov mitropolita Zagrebačko-Ljubljanskog i cele Italije gospodina Jovana, da prisustvujem zajedno sa parohom celjskim protom Dudakovićem ovom pomenu. Tada sam u prisustvu preko hiljadu učesnika na parastosu i pomenu žrtvama komunističkog terora održao i besedu.
Nepsredno posle ovog događaja grupa građana iz tog kraja obratila mi se pitanjem: Otkuda vam naziv te škole “Kraljica Marija” kada se ta škola zvala “Rajko Hrastnik”.
Ti koji su postavljali to pitanje bili su sigurno 1945. godine mala deca, ili su rođeni posle Drugog svetskog rata. Dilemu je razrešio dr Jože Toplak, specijalista medicine rada iz Hrastnika, koji je rekao sledeće:
“Gospodin Mićović je u pravu. Škola je nosila ime Kraljice Marije. Ona je tu školu i pomagala i bila njen donator u predratnom periodu. Tek ranih 50-tih godina XX veka sa škole je uklonjen predratni naziv.”
Bilo mi je drago što me pamćenje poslužilo i što sam vezano za pomenutu školu izneo dve istine
- Potvrđen je naziv škole “Osnovna škola Kraljice Marije” i što je još važnije da to nije bilo samo formalno, već me obradovalo i saznanje da Slovenci pamte, da je ova žena lično pomagala školu i bila njen darodavac.
- U privremenom logoru u toj školi nisu bili smešteni pripadnici vojske NDH, već pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, čime je ispravljena istorijska greška, a na spomen ploči u Starom Hrastniku, gde su partizani ubili oko 3500 ljudi, većinom Slovenaca, dopisan je i tekst više od 1000 pripadnika JVuO. Napominjem da je među tim ubijenim bio je i moj brat Veljko Mićović, 24-godišnjak, koji nikada u rukama nije nosio oružje.
Napred opisano, pre svega je dokaz, koliko je Kraljica Marija, bila velika i humana ličnost, pa je i u tom malom slovenačkom mestu Dol donatorski pomogla izgradnju škole, a potom i pružala pomoć za njen rad i zatim kako su se predstavnici “nove vlasti” na primeru Starog Hrastnika, najpre obračunali sa ideološkim protivnicima nemilosrdnom likvidacijom i na kraju četkama pokušali izbrisati i pomen na donatorke ove škole, koju ipak narod posle toliko vremena nije zaboravio.
Dragoljub Mićović
Beograd, 11.05.2013.
Tekst objavljen u “Politici” 11. maja 2013 u rubrici “Među nama”
