Radovan M. Bogojević, Život i sećanje, Kulturna zajednica Krajine, Beograd 2017.
Da je istorija učiteljica života i da je mnogi, koji pokušavaju da uđu u njen svet, ne poštuju, dokazuje i knjiga zastavnika Radovana Bogojevića, pomoćnika komandanta za obavještajno – bezbednosne poslove 4. podrinjske lake pješadijske brigade (Rudo)[1] iz sastava taktičke grupe „Višegrad“, Drinskog korpusa vojske Republike Srpske, jednog od učesnika ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije 1991-1995.
Knjiga „Život i sećanja“ , koja govori o predratnom, ratnom i poratnom periodu života autora Radovana Bogojevića, je klasičan primer, memoarske literature sa kojom smo se sretali u periodu posle Drugog svetskog rata, (šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka), a koja je bez imalo samokritičnosti opisivala podvige Titovih sledbenika, bilo da su bili politički ili vojni rukovodioci partizanskog pokreta 1941-1945.
Tako se posle više od pola veka susrećemo sa memoarima pisanim već oprobanom metodom Brozovskog perioda u kojem uvek cilj opravdava sredstvo, a autor sebe, za svoje postupke, bez obzira na krajnji ishod i posledice. Tako ćemo ponovo, za (istorijsku) vremensku distancu, čitati kritičke osvrte na ovaku vrstu literature i ponovo se čuditi kako neko prekraja istoriju, zaboravljajući da su je po svom aršinu krojili raznorazni junaci iz bajki u periodu poplave ovakve vrste literature.
Očekivanja da će se autor, kao član komande pomenute brigade u vreme najtragičnijih događaja, koji su je zadesili (septembar 1992 – 21 januara 1993. godine) samokritički odrediti prema očiglednim bezbjednosnim, taktičkim i operativnim greškama, nisu ispunjena, jer on to u stilu pomenutih memoarista ne čini, ističući svoje doživljaje u prvi plan dešavanja, vrlo kompleksnih ratnih zbivanja u zoni odgovornosti tada 4. lpb (Rudo)[2]
-On ne imenuje osobu iz komande brigade koja je 9. septembra 1992. bez odobrenja potpukovnika Vučkovića poslala sanitetsko vozilo prema blokiranom tunelu na Brodaru (poznat po filmu „Lepa sela lepo gore“), gde su život izguble dr Stojana Jojević i medicinska sestra Ljubica Kastratović, ali zbog opisa događaja sebe, pa i potpukovnika Vučkovića postavlja na lokaciju IKM Strmica u trenutku kada su i jedan i drugi bili na poziciji KM Vjetrenik – kota 932.[3]
-Opisuje ubistvo potpukovnika Radivoja Vučkovića na Trbosilju (29. septembra 1992), po priči jedne osobe, zaboravljajući da živih svedoka događaja ima na pretek;
-Ne pominje ni tragične događaje na Trbosilju (2. i 3. oktobra 1992), kada je nastradalo 5 pripadnika ruđanske brigade, više njih ranjeno, a u sveopštem metežu “izgubljen” mitraljez broving, bestrzajni top (BST), PAT 1/20 mm i borbeno vozilo „praga“, koje je prethodno bespotrebno izvučeno na prvu borbenu liniju.
-Ne samo da ne pravi samokritički osvrt na katastrofalno loše postavljnu odbrambenu liniju ruđanske brigade duž komunikacije Setihovo – Strmica u zimu 1992/1993, koja će dovesti do najvećeg poraza ove brigade, pa i vojske Republike Srpske do tada, nego taj događaj u kome je i sam zarobljen, pominje kroz maglovito sećanje???
A tog 21. januara 1993. neprijatelj je u taktički i operativno dobro izvedenoj akciji, uspeo zarobiti 24 pripadnika ruđanske brigade, 15 – 20 raniti, a njih 12 ubiti, i pri tom zapleniti dve haubice od 152 i 105 mm, 3 minobacača 82 i 3 minobacača 120 mm, jednu samohotku, jednu pragu, jedno vozilo veze, preko 40 komada streljačkog naoružanja i veliki broj granata i municije[4],
O pomenutoj tragediji, koja je, svakako, trebala biti centralni događaj knjige, autor piše nepovezano i prilično netačno*, pa na taj način izbegava da pomene odgovornost komande (u kojoj je on do tog dana obavljao poslove pomoćnika komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove), koja je bukvalno na izvolte svu borbenu tehniku brigade, artiljeriju i druga oruđa postavila na prvu borbenu liniju.
„Očekivali smo knjigu sa puno dokumenata, ozbiljan opis i analizu događaja člana komande, odnosno pomoćnika komandanta za obavještajne poslove i bezbednost ruđanske brigade od 15.8. 1992. do 21.1 1993. a dobili smo doživljaje učesnika događaja prikazane bez imalo samokritičnosti i odgovornosti za tragične događaje pripadnika ove brigade”, prokomentarisao je za portal www. savremenaistorija.com istoričar Predrag Ostojić.
Sam autor je ovakvim pristupom i isticanjem svoje, pa i uloga samo odabranih ratnih drugova, unapred opredelio sudbinu svojih sećanja u godinama kada će neke mlade generacije istoričara pisati istoriju ratnih dešavanja 1992-1995. na gornjodrinskom ratištu. Onda, najverovatnije neće biti ni jednog argumenta u prilog ovakvih ili sličnih “priča junaka iz bajki”.
Na kraju treba istaći da je autor 623 dana (21 januara 1993 do 5.oktobra 1995.), proveo kao ratni zarobljenik u goraždanskom vojnom zatvoru i da je preživeo ličnu dramu u borbi za život,[5] U tom smislu očekivao se konkretniji opis: istražnog postupka, odnos prema zatočenicima, mučenja, batinjanja, ponižavanja, neljudski i nehuman postupak, koji je većinu njih doveo na ivicu smrti. Toga, međutim, nema u ovoj knjizi, kao ni imena mučitelja, zarobljenih pripadnika ruđanske brigade, što nas navodi na zaključak da je i ovaj deo njegove knjige sa aspekta istraživanja odnosa zaraćenih strane prema ratnim zarobljenicima, takoreći neupotrebljiv.
www.savremenaistorija. com
_________________________________________________
[1] Od. čajničke 3. i ruđanske 4. lpb 1994. formirana je 14. laka pješadijska brigade, koja je iz Drinskog prebačena Hercegovačkog korpusa.
[2] Svega 1/10 knjige, oko 40 stranica autor posvećuje događajima u zoni odgovornosti lpb Rudo
[3] Kapetan Dragoljub Bogdanović, komandir LPA je toga dana sa borbenim vozilom „praga“ prvi pokušao doći do blokiranog tunela Brodar, ali se jedva uspio izvući. Autor to ne piše, jer to ne zna, zato što u vrijeme napada na Brodar, najverovatnije, nije ni bio na IKM Strmica. Potpukovnik Vučković je zbog novonastale situacije tek narednog dana 10.09. u 12 časova sa pratnjom otišao sa KM Vjetrenik k.932 i uputio se u Rudo, (tako da 9.septembra nije mogao biti na IKM Strmica)
[4] podaci iz knjige: Ahmeta Sejdića, Biti svjedok istine , Info – grafika, 1996.
*) Slobodan Žilić, nije poginuo od detonacije u bajti ispod vijadukta, već prilikom istrčavanja ispod njega. Pogođen je streljačkom vatrom sa vijadukta u trenutku kada je pokušao pobjeći. Više sreće imao je Radosav Vuksanović, koji je uspio da se spase.
[5] Treći deo knjige pod naslovom Dani provedeni u zarobljeništvu u Goraždu
Prema rečima (tada) kapetana sada penzionisanog potpukovnika, Dragoljuba Bogdanovića, komandira LAB, koji je tog dana (9.septembra) bio na IKM Strmica, pokušavajući da “pragama” dopre i deblokira tunel na Brodaru, autor knjige Radovan Bogojević toga dana nije bio na IKM Strmica.
“Ja se tog čoveka uopšte ne sećam, a nemoguće je da ne bi zapamtio njegov podvig o kome on piše.”