Sećanja: Rosa Banović – Čanak “OD ĆUKOVCA PREKO BEČA U KANADU” svedočenje iz knjige “Sporedovanje bespobedno” prof. Milije Đorđevića

Samo su jednom upali Nijemci u naša sela, pošto su oni imali takvu spremu, a bio je turski drum koji je vodio Banjaluka – preko Javorana, onda Ćukovca, Rađića i gore za Skender. Nijemci su bili spremni, vojska sa tenkovima. Odakle su došli? – sigurno tim drumom. Ja sam bila dijete. Koliko sam ja imala 1941? – imala sam pet godina. Nijemci nijesu nikakva zla nikome učinili. Upali su, išli od kuće do kuće, pitali: „Gever, gever?“ – pokazujući kako se to nosi, na ruci. Gever je puška. A moj otac kaže: „Nema!“ Ja kao dijete čula sam i zapamtila da je jedan rekao „Nema?“ – bilo je u njih folksdojčera, koji su znali srpski. I onda su oni „Njema?“ – ja se sećam, kao dijete stojim uz vrata. I odoše. Nisu oni tražili ni jesti, ni piti, ni vodiča, ma ništa. Oni su sve po mapi išli, po karti. Oni su znali đe je koje i kako se koje selo zove. I otišli su, ta nikakvu štetu nijesu nanijeli.

ŠTO SE VOJSKE   TIČE  Što se vojske tiče, nije bilo u našem selu puno ni partizana ni četnika, došli su sa strane. I jedni i drugi. Malo je bilo četnika. Bio je jedan moj rođak u četnicima, njemu je bilo ime Svetozar Komljenović, a zvali su ga Makić. On okuplja ljude oko sebe i stvara četničku organizaciju. Da li su ga prihvatili? Pa ti seljaci, kao svi seljaci, zabavili se o svom poslu. To je selo bilo najbogatije u Banjalučkom srezu. Ti su ljudi imali veliko stočarstvo, velika imanja, veliku zemlju. Bili su odani kraljevini. Moj otac Pejo bio trgovac. I sav narod je volio tu svoju zemlju i kraljevinu. Kad su nailazili engleski i američki avioni, spuste se, mi ih moremo dohvatiti rukom, mi djeca ne znamo, ozdol zvijezda, – po tome kad sam talo saznala, čula sam od oca da su ti sa zvijezdom američki avioni, moj otac govorio „saveznički avioni“ i „evo savezničkih aviona“.

Nije se selo uopšte podijelilo: došli četnici i tu su ratovali. Tu su ratovali četnici i partizani: nekad četnici gone partizane, nekad partizani gone četnike.

Ja sam imala brata koji je služio vojsku Kraljevine Jugoslavije, a dva su brata bila mlađa. I mogao je brat, od ovog Radeta otac, što je sa mnom sada u Edmontonu, mogao je otići. Oni ovako sjedili i pričali: u kakvu vojsku da idu. U ustaše ne mogu, u četnike ili partizane idemo. A otac:

„Prokleti bili kad pušku uzeli! Zrno malo, ali probija. Ne volim da mi iko pogine. Bježite u šume i u pećine, krijte se!“

Jer sutra, kaže, kad bude stani-pani, ko je bio prvi biće najzadnji i biće opet ubijen. I poslušali su ga. To je četrdeset druga i četrdeset treća godina. I onda, ne znam ja gdje su braća bila – krili se, krili. Nikud daleko od kuće nismo odlazili: samo smo bili blizu Čemernice i bjež’ u šumu, u pećine. Nije važno čija je vojska, bježi se, i otac i braća. Samo ostanemo mi s materom, djeca. Onda nijesu oni nas štedili, oni uzmu moju mater, nije važno koje doba noći, za vodiča. Nijemcima nije trebao vodič, iz bijelog svijeta, a naši – kokošari bili – ‘ajd’ te vodi u Ćukovac, ima zaseok, ‘ajd’ te vodi u Rasnik, ‘ajd’ te vodi u Raptu, a mi smo Rapta. Uzimali su sve šta su htjeli. Četnici nijesu uzimali nikad. A partizani jesu uzimali i konje, i kola, i volove. Kao u neku komoru svoju, i više nisu ni vraćali. A četnici nisu. Četnici ako ukradu koje jagnje iz grma, da ga pojedu, to su radili. Nikakvo nasilje drugo.

Nije bilo ubijenih ni četnika, ni partizana, ni seljana, niko nikad u našem selu poginuo nije do oslobođenja. Oni su tako ratovali, puckarali jedno na drugo, odstupali i nastupali.

  PUŠKA NIJE  POD BRAZDOM     Onda upadne neki Vico Bašić, ja se ne sjećam, bila  sam djete onda, znam da smo orali, četiri raktila su onda radila za oranje. Dva raktila oru pa se ide na odmaranje. Onda se hvataju drugi, odmorni volovi, pa se ore do uveče. Tada smo otišli na užinu, u kuću, i pustili goveda. Pa ćemo kad užinamo uzeti odmorne volove. I oraćemo. A moj otac, bio trgovac, uvjek nosi šeširić i cipele. A to je bio radnik! Taki se više ne rađa – radnik! Otišli mi da užinamo, kad – upadoše tri vojnika! Stric Dušan tu moj, Dušana nijesu dirali. Oni traže:

„Gde je Kucelj Pejo?“ – mom ocu je nadimak Kuculj, a Peja mu pravo ime. A moj stric Dušan kaže – izašao. A otac iza kuće, nije se on toga nadao uopšte, nije se on sklonio, ali nešto je njemu reklo. Mi smo ovako u jednoj ravnici, a brda ovamo i brda tamo. Iz Čemernice, niže, ispod nas ima dol. To su partizani bili, tražili su ćaću, jer ćaća oblagat kao četnički jatak, saradnik. I da je pravio bunker i sve. E, ćaća izašao, neka je njega sila opomenula da on ne bude u kući. I oni pitaju strica:

„Đe je Kucelj Pejo?“

A moj stric kaže – a mi imamo jedno trista-četirsta ovčeta dolje, kodKotorvareša u polju, kasnije snijeg padne nego kod nas gore u brdu, a ovce budu

dolje do Božića, i onda kad snijeg padne, onda ovce izlaze na polaganje sijena i

tako, – onda stric kaže: „Pejo je u Kotorvareškom polju kod ovaca“. Oni:

„U, šta je rečeno, nije ni slagato!“ Kaže: „Kuculj Pejo ore i kopa, pušku

drži pod brazdom, kad naša vojska prođe, on uzme pušku i ubija s leđa“.

A nikad niko kod nas poginuo nije, baš nikad! Kaže – tako. Izletiše oni gore na tavan, a mi imamo neki veliki sanduk skovani, pet metara pšenice u njemu je bilo. A oni po onoj pšenici bodi bajonetima. Bila sam mala, ali dobro sam zapamtila. Kaže:

„Znači, nije slagato na njega“. A nije se stric nadao, mogao je da kaže – otišao neđe u komšiluk. Kaže: „On je zaslužio da se nabije na gvozdenu stožinu živ!“

A ja – pa sigurno Bog je mene poslao, – ja iziđem kao dijete na vrata, a ćaća hoće u kuću. A ja:

„Ćaća, ne idi u kuću! Oni kažu da će te nabiti na gvozdenu stožinu“.

Ćaća iza kuće pa ima – mi to zvali priboj, gdje konji preko zime budu, to je ovako na jednu vodu natkriveno, ali uz kuću. Tu su konji preko zime bili. Mi to zovemo priboj što iz kuću pribijeno, a nastavi se kao štala. On ode i zavuče se u priboj. I sad posmatra kroz brvna šta se po kući radi. A on ti je bio čovjek živac, bio je onako nizak, ali to je jako, tri čovjeka ga nisu mogli savladjivati. „Ma, kaže, da iskočim da to pobijem, pa neka ga traže, neka bude šta hoće“. Trpi sam i gleda, gleda kroz brvna, kad Vica Bašić, on rodom od Prnjavora, skide šapku pa povika sa druma:

„O, Kucelj Pejo!“ – i, kaže, on skočio sa druma u tri puta do kuće. Zamislite koliki je to đavo bio! A Ćaća to kad je vidio, kaže – ja se prekrstim. A vojska blokirala potpuno kuću, sa oba vijenca. E, on skine šešir, prekrsti se i skoči dolje. I da ga vojska nije primjetila, blokirata kuća, s obe strane od brda, jer na brdo tamo i pobjegao. Oni ga nijesu vidjeli. On iskočio vodi, nisu ga vidjeli opšte, ne! I on sljeti dolje, pa iziđe u šumu pa sad gledaj: Kaže, kad sam izišao kroz šumu, kad uđoše dva, kaže, zaviriše u priboj. Našli bi ga.

SVE 43. GODINA     On gledao iz šume: odmah oni pustiše dva vola, oba ta vola su boli. Mi smo dobili od države telad, jedno malo, a crno ko zift. To je država davala tim bogatašima da se rasni sastav popravlja. I ako dobro drže, posle tri godine ostane im kao priplodno grlo. Tom teletu dali ime „Acen“. Djeca ih naučila da bodu. Taj „Acen“ letio za nama, on bi tebe ubio. Ali ti uskočiš u ogradu, on odmah stane. Njega su naučile da bode moje majke bratanice. Kad je Gočac popaljen od ustaša, onda je sav Gočac izišao gore u Ćukovac, i to tijele bilo lijepo i pitomo. One sve njega šuškale, šuškale u rogove i bježale nazad, on trčio, trčio i nauči to. Bilo crno ko zift. I dođoše partizani, oni ko patuljčići, jedan i još dva. I pustiše ta dva vola bodača, ali nijedan da potegne! A mi kunemo djeca: dabogda pocrkali! Neće, zato što su naoružani, i životinja zna. E, otjerani oni u drugi zaseljak, zaseok se zove Kutići. I to goni: Ratko Obradović iz sjela Koštica, susjedno sjelo Rađica, kod naše crkve. A maštao za mojom sestrom najstarijom i nije ga htjela. I kad otišao u partizane, izgleda, svetio se. I drugi dan su došli. Otjeraju petnaest goveda sa jasala. E, Ratku Obradoviću, a po čemu su bili kumovi ja ne znam, moja majka veli:

„Kume, tako!“ – po nečem su kumovi. On kaže:

„Kumo, mora! Naređenje izvršenje!“ Otjeraše goveda, drugi dan dođoše  otjeraše još petnaest. Ostalo troje: jedna krava i dva vola. Ovce nisu dirali.

Ćaća se krio, krio, to je sve četrdeset treća godina, tako se nešto kretalo, ja sam bila dijete, bilo jesen ili proljeće, bilo hladno vrijeme, oralo se, zašto se oralo ne znam. Sjeseni ili proljeća.

E, jedne večeri…Ljudi su svi bježali od kuće. A jedan čovjek, otac ga odstrani od sebe i nije mu dao zemlje, on ode pa raskrči sebi u šumi. Po danu. I napravi tu kuću. I sad tu su svi ljudi iz našega komšiluka išli pa tamo spavali, u šumi. Jedne noći naiđu partizani. Nađu u toj kući deset ljudi spava. Nije to daleko, petnaest minuta hoda. E, tu je bio i onaj naš kum, svi do jednoga otiši su u partizane. I on rekao mom ćaći:

„Kume, nemoj se više kriti“. Pitali: „Šta će ovde ovoliko ljudi?“ Ona

žena rekla:

„Sjekli drva, drvari, i dok su vječerali smrklo se, veliki snijeg ne mogu ići“.

On kaže mome ocu:

„Nemoj se, kume, više ti da kriješ u sile suda nema. Ovo je ratno stanje. Ta vojska možda nikada neće naići – Vice Bašića, komunisti. Ti možeš slobodno sjedeti kući“.

Ćaća se i dalje krio, ali išao opet trgovati, u trgovinu, jer on je trgovac. Iz Kotorvaroši svaki dan dotera po četvoro teladi. Ćaća ih doćera do šest nedelja. Telad se hrane, da dostignu onu cenu što ima pijac. I doćera on za mesec-dva dana trideset teladi. Onda do šest nedelja moraš to pitati, moraš to hraniti kao dijete, nema mlijeka dovoljno. Mi smo imali silnu zemlju pa pokosimo, zagrađeno, ostavimo otavu, i tu ide to. Pa onda ta se telad hrane tri godine. Onda su ti koji su bili ljubomorni, zavidljivi, nama vikali:

„Vidite, ljudi, teglećana! Vidite teglećana!“ – to kod nas znači kržljavci, šugavci – teglećani.

Posle tri godine kad se to zaigra, prolama se gora! Kao niz obalu kad se poteče voda, kad se naplavi. A oni – što će to ‘voliko Kucelju? Pa, reko’, ovo su teglećani! Vi ste mislili da to nikad neće porasti!

POSLE OSLOBODJENJA        E onda, četrdeset sedme… Kako se događalo četrdeset četvrte i pete kad je ušla partizanska vojska ja to ne znam, jer sam bila dijete. Ali znam četrdeset treće kad su se razdvojili partizani i kraljeva vojska, koji su nazvati četnicima, a četrdeset pete znam da je došlo oslobođenje, a kako i šta – ja to nijesam razumevala. Do četrdeset sedme otac nije u vlasti ništa, on je i dalje smatrao da se treba da čuva.

Dve godine posle oslobođenja, četrdeset sedme, njega potkaže jedan komšija naš – da je sarađivao s četnicima, da je pravio četnički bunker. Možda je on sarađivao, ali nije bunkera bilo uopšte, i da je bilo to se nije deci kazivalo. Što se tiče saradnje moga oca sa četnicima, ja ne mogu ništa kazati. A sinovima je rekao – bježimo svi u šumu, sklonite se. Nigdje, nigdje, ni u jednu vojsku! Moja  braća nijesu uzela oružje.

Da, 1947. godine, 31. januara, odmah po Svetom Savi, pozovu narod na konferenciju. Kaže, oslobođenje, idemo na konferenciju. Sva tri brata i otac izađu u susjedni zaselak, koji se zove isto kao i selo – Ćukovac. I izađu gore, to su kao Koturovići, neko je zvao tako. Ali, tu nije bila konferencija, nije pričano od oslobođenja, sve koji su došli skupe i otjeraju u Jakotinu, selo katoličko. Istjeraju tamo čovjeka iz kuće, koji je imao na sprat kući i naprave zatvor. I strpaju taj naš narod u zatvor. I onda su tri čovjeka tukli: mog oca, i tukli su Aleksandra Bajičića, i tukli su Todora Milisavića. To su ljudi potkazati da su sa četnicima sarađivali. Nisi oni bili toliko bogati, Milisavići su zaista bili siromašni do korijena, ali časni ljudi. I smatrali su da je ćaća bio vođa. Bogataš, hranio četnike i te ljude koji si pravili bunker.

I tako i Jakotini oca su tukli tri noći. Braću nijesu tukli. Oca su tukli, i ta dva čovjeka. Pitali su oca:

„Gdje je Ružica?“ – sestra, mlađa od braće, a šest godina starija od mene, znači, imala je nešto oko sedamnaest godina. Možda su dočuli da je ona kod jedne naše rođake vezla krune srebrom i biserom.

Oca su otjerali tamo i tuku. Braću nisi dirali. I kad ga ubiju do smrti,

ondak ubace onako među njih. Onda sinovi ko sinovi, tri sina, brišu, dižu, on se razbere, dođe sebi. Ondak i drugog tuku. Udbaši komunisti. Mi smo to zvali satane.

Otišli su sva četvorica, na prevaru dovedeni i pozatvarani. Moj najstariji brat bio ovčar. Imali smo na planini njive, on je gore preko zime vodio ovce. Taj dan on ode u Polje, zasječe sijeno i položi. On je mislio da će se vratiti do drugog polaganja. Ovce pojele sijeno i okrenu u Čemernicu, u planini. Na staru torinu. No, po danu. I kad smo mi saznali da one ne dolaze, neki nam rekoše da su u Čemernici. I odu ove dvije sestre starije, svedu ovce do dvanaest sati noću. Iz šume. Mogli si vuci sve ovce podaviti. Jer bilo je vukova.

Ja kao dijete, u tim, ja rano ustanem i odem kod snaje starije, bio odjeljen

brat. I vidim: vojska preko našeg polja sa Orlića svezala kolonu u Čemernicu. A snaji svraka se zatrče i kad udari u prozor, ona padne. Pa opet poleti pa se zatrče u prozor. Svraka daje vijest.

Ja dođem kući, a moja mati zabrinuta – kad ću ja doći. I kažem mami:

„Joj, mama, ova vojska, vidi kud je svezala! Vidi, sa Orlića otišla u Čemernicu“.

Moja je mati odmah znala.

Oni iziđu gore. Upitaju prvo mog oca:

„Gdje je bunker, Pejo?“ On kaže:

„Ja ne znam, pitajte starog Stanka“.

Pa odvjeli su ih iz one kuće da pokaže gdje je bunker.

Tamo ga objese.

OCA PEJU OBJESE   A oni dvojicu vrate u zatvor. Kad se vojska vratila iz Čemernice, došli su i pustili zatvorenike sve, bunker nije nađen. A ona dvojica – Aleksandar i taj Milišović, kad se vojska vraćala, bunkera nije našla, ti ljudi nisu mogli da idu, pretučeni, vukli su ih nekako.

Onda je moj brat, mlađi od ona dva, plakao. Pitao ga jedan udbaš:

„Što plačeš?“

„Kako neću plakati, otac mi obješen“.

Da najstariji brat Božidar izađe, nešto bi pametnije rekao, i Aleksa da se našao… I sve trojicu vrati u zatvor. Kaže:

„Zar ti plačeš za đikanom?! Izdajnikom svoje zemlje“.

Vrate ih u zatvor i oćeraju iz Jakotine u Kotorvaroš. Zatvore ih u samicu i puste vodu. U samicu gdje je voda! Ali ipak ostave klupu. Sva tri brata. I najmlađeg. Imao je tek sedamnaest godina. Zašto njih? Jataci, jataci. Sinovi izdajnika. A ona dva čovjeka pretučena, odmah su pušteni. Otud iz Jakotine doneli ih ljudi između sebe. Bili su pretučeni do korijena.

I tako, u toj Čemernici ima potok što se zove Bijeli potok. U tom potoku ima tri izvora. Jedan se zove Koturovo vrelo. I kazato je nama da je Kucelj Pejo obješen kod Koturova vrela. Mi smo tuda svaki dan prolazili sa ovcata i govedima. Saznali smo odmah uveče.

A tad je došao kod moje snaje Đoko Pajić, i on je od Prnjavora, on je svako veče dolazio u našu kuću dok je ćaća bio živ. Sigurno se zagledao u moju sestru. A bio je lijep, no komunista. Ćaća se od njega nije krio. Ćaća samo da je

prebegao preko Save, da se sklonio negdje tamo! Nego otišao na sjednicu.

I kad su mog oca objesili, on dođe kod moje snaje, zvali su je Liluz i ona kaže:

„Svrbe me oči, plakaću“. A on:

„Sve da nećeš, hoćeš. Danas je obješen Kucelj Pejo. U Čemernici“.

I snaja nije došla da nam kaže. Nije smjela. Ne smiješ kretati se, ubijanje odmah. A kad je bilo ujutru, ja dođem kod snaje, a ona ispriča to meni.

Ja to kažem mojoj mami Mari. I moja majka, mene, kao dijete od svojih deset godina, spremi u selo Varjače. Kod našega kuma.

Ja odem kod kuma. Snijeg do vrata, ja uvalim se do guše. Dijete. Isplivam. Nema da ti naiđeš na prtinu, nema, zamela se. Mogla sam se udaviti.

Odem tamo.

A sestra starija od mene, odnosila hranu i presvlačila i Jakotinu. Ocu. Ona se vratila plačući, nije oca našla tamo. A ja došla. Kum Jefto nije smio da ide s nama i šumu da traži oca, pošto je bilo naređenje: Ko se prema šumi kreće – ubijanje. Nema vikanja „stoj!“ – tako ti je kod nas četrdeset sedme bilo.

I onda ja došla iz sela Varjače onako izmrzla, tražila kuma da ide tražiti oca. Ne ide kum. Sestra se vratila iz Jakotine plačući. Ko će za oca ići?

DONIJELI GA MRTVOG    Drugu večer idi za oca. Ja i sestra i još jedna djevojka, Velinka, idemo u šumu. Kaže – na srijed Koturova vrela obješen. Znamo gdje je Koturovo vrelo, letimo tamo. I na srijed Koturova vrela gledamo gore: na koje drvo, za koju granu je obješen. Kad naša Velinka kaže:

„Eto ga! Dolje, na zemlji!“ – pa skinuli su ga, naredio neki da ga skinu, i zatrpali su ga u jelove grane. Vjerovatno radi zvjeradi, jer on je tamo prenoćio. Ali su mu pružili noge na prtinu. A bili su rekli da su još nekoga tamo ubili.

Onda nema niko da ode. Za oca. Ima putova, ali zima je, snijeg do vrata. A onda moja snaja, ta baš Liluz, i njezina majka, i njezin brat koji je bio malo stariji od mog brata Aleksandra i Ružice, i opet ta Velinka što je iz Jakotine došla, umorna nako, i odu i nađu Đoku Pajića baš kod toga – Jovana „Čiče“, koji je potkazao mog oca. Nađu ga tamo, dadne im propusnicu, jer noć je. Mrkla noć! To je bilo možda deset sati noći. A znaš kako se rano smrkava u januaru! Dadne im propusnicu, ako ih neka vojska sretne da imaju da idu.

I oni odu. I kako će oca snijeti? Nema snažnog svijeta, samo jedan mladić ima. Taj prijatelj, od moje snaje brat rođeni. Majka i one – ženske glave sve. Onda ne znam ko je rekao: hajde te grane, da ga na grane metnemo pa da dolje svučemo napolje, iz šume. Pa ćemo nositi ga nekako. A taj mladić rekao – ne.  Znaš, kaže, kakav je narod otrovan i preokreće se, i komunizam i svašta. Sutra kad se svade sa djecom, reći će da nije nošen kao čovjek.

Oni su njega nosili. Najprije ga nosio taj momak, pa ga nosila Ružica, sestra. Na leđima svojim. Smjenjivali se. Pa bilo je najmanje četiri kilometra – pet.

Otišli noću, donijeli ga noću. Svi su zatvorenici pušćeni iz zatvora, kući. I mi, našli oca i sretamo zatvorenike, idu. Ali braće nema! Vratili ih natrag što najmlađi plakao, i otjerali u Kotorvaroš. Svi su pušćani istog dana kad je bunker nađen kod Vrbasa na Bazenskoj Zabeli, kod Jajca, sva raja pušćata, ali su braća vraćena sa puta što ovaj plakao. Za ocem plakao.

I mi sretnemo sina toga Stanka što je svjedočio da je ćaća donosio hranu četnicima i majstorima. Stanko je bio posilnik kod onog potkazivača Jovana, kao aktivista. Sin kaže:

„Ubi Iset“, a tog Stanka zvali Iset, „Ubi Iset Peju! Ako mu se niko ne osvjeti, ja ću mu se osvjetiti“ – sin rođeni! Pa mi smo živjeli kao svoji, što se kaže.

I sad, kad je otac donet, nema u kući nijednoga sina. A došli su susjedi,rođaci.

Padnem u postelju. Oni se pokupe: donet Pejo. Ustanem, dijete, gledam: ćaća bio onako punašan, rumen, nijedan zub mu u glavi nije bio falio, a pedeset i jednu godinu imao. Kad se otkravi, izgledalo je kao da će oživiti. Ali kad bolje pogledaš, on je bio crn, ko haljina crna. Ko vran. I da ga nijesu objesili, ne bi preživeo uopšte, u njega bi meso otpadalo od kostiju. To je sve bilo crno, crno, tri noći tučeno po istom. Zna se ko je njega tukao, ti udbaši odakle je gnjezdo najveće đavolsko – Petrovčani. I od Drvara, otuda. Samo, Srbi su bili ti koji su tukli. Da, Srbi! Mrzi te u krv!

I onda, ti ljudi, te komšije došli, to su bili ljudi i školovani i pametni, skrljalo se to sve u našu kuću kad je ćaća donet. Oni stigli iz zatvora, a ćaća donosi se u jedan sat-dva noću. Oni kažu za braću: doći će oni sjutra, sigurno. Kaže – oni će ih ispitati i doći će i oni.

Sahranimo oca. Sahranimo u naše groblje, gdje su naši.

Braću su držali dva mjeseca zatvora još. I to u podrumu sa vodom. Imali su klupu pa su ko kokoši čučali. Nisu ova dvojica ni spavali. A Mlađen uvjek zaspi. I on dobije upalu zglobova u zatvoru. Tada je u januaru mjesecu, kada su moga ćaću objesili, jača zima nego ovdje u Kanadi. Snijeg bio do vrata.

Nije nas niko više ni dirao, niko ništa. Sinovi su došli poslije dva mjeseca, otkad smo mi oca sahranili.

OTJERAJU BRATA I MAJKU   Taj nečastivi duh, taj Jovan zvani „Čiča“, ne prođe dan, obijedi Aleksandra Bajičića i Todora Milisavića, da su ubili Hasana Kikića, muslimana, da su ga oni ubili lično, u Rapti. To je daleko od nas jedno dva kilometra. Jeste ubijen Hasan Kikić u našemu zaselku, gdje su naši torovi. Ima mjesto zove se Gaj. I bio u njemu naš rođak Milan Komljenović, nijem od rođenja. Ali pismen, doktor nije mogao da piše kako je on pisao čisto! A bio i gluv. Otkud ta snaga?! I oni su otišli u partizane, on je bio kurir. I onda uhvate njega, Hasana ubiju, njega puste. Obijede moga brata da je dao četnicima sto komada cigara i pet kila žita. I otjeraju brata i majku u istoj godini.

ISELE NAS  IZ NAŠE KUĆE   Otac obješen u januaru, a u oktobru nas iseljavaju iz naših kuća. Logorišu nas u druge kuće. Odveli su nas crkvi u Živinice. Susjedno selo. A jedne izgone u Jakotinu. Niko ne uzima našu kuću, pusto. Tvrde da đikani se nalaze u Čemernici, dolijeću kućama. Seljaci hrane. I sva sela pored Čemernice išćera u druge kuće koje su dalje od šuma. Otjeraju nas u druga sela. Mi smo poveli stoku. I tamo su bili neki dućani, ti su dućani opljačkani. Mi nađemo jedan pust dućanić, nema u njemu ničeg, zemlja i prašina. Nema ni klupa, nema ničeg. Crkva je zapaljena, škola je zapaljena. Mi smo baš kod crkve otišli tamo. Ustaše, ustaše su zapalile. Sa Visovica i sa Komina, crkvu na Vranje brdo što mi zovemo, to su ustaše zapalile. Izbole slike sve bajonetama. Te ikone i slike visile do jedno prije petnaestak godina, ja došla jedanput u crkvu, bila sam i otišla ovamo. Nije bila crkva dovršena potpuno. Ja pitam – što su ikone ovakve? A sveštenik kaže- to su ikone koje su ustaše nagrdile bajonetama. Izgorio je krov i ono od drveta, ali ostale su slike na zidovima. Prozori i drvenarija izgoreli, slike ostale.

Živimo kao izbeglice u tom dućaniću, gdje nema ničega. Ima nas: Aleksandar, Ružica, pa Boja, pa ja Rosa, pa moja sestra Zorka, pa nastavlja se: Vid brat, koji je dijete, pa Ratko brat, pa Mirko – otac od ove Slađane, male bratanice što je tu, on imao pola godine kad su ćaću objesili. Ja imala šest braće i pet sestara. Samo je sestra Milena najstarija udata, i brat Božidar – Boža, on je bio odjeljen od živog oca. A ovo sve bili momci neženjeni. Znači, nas ima devetoro u tom dućaniću.

Boža brat je išćeran u kuću rođaka našeg. Koji je bio partizanski saradnik. On je tamo, na taj kraj otišao. Njega nisu dirali. Nisu ni ovu drugu braću. Mlađen odlazi u armiju, starijeg, Aleksandra gone udbaši, i majku – oćerali su ih. Brata su otjerali prije na dan, drugi dan gone majku. Majka je dojila dijete, od nepunih godinu dana. Nju su tukli u Latokića kući. A brata su otjerali u Borčet. I rođenog ujaka, maminog brata, su tukli – Aleksu. Tukli su ga kocem, i kad su kolac isprebijali, onda su uzeli onu četvrastu sajtu što je za držalicu sjekire napravljena. I kad su ga sa tim počeli tući, onda su sve živo polomili u njemu. Tri mjeseca moj brat je mokrio krv! Oćerali ga u crnu kuću. A majku, ona je imala pletenice do pojasa, otrgli pletenice iz glave. Vješalo, tuklo, utrlo. Pa ona je jatak, Pejina žena. A ovaj je obijedio ponovo: da je Aleksandar sarađivao s četnicima kao čoban u Čemernici i davao četnicima cigare i žito.

Na sudu, kad je izašlo se, kad je izišao Aleksa na sud i majka, onda se optužuju za pet kila brašna i sto komada cigara. E onda se poćera napravi i taj Aleksandar Bajičić, njega šest mesjeci za Hasana Kikića, u bukagije. Onda će doći sa svih strana: Gdje je taj čovjek taj dan bio kad je Hasan Kikić ubijen? Bio čovjek na slavi, Sveti Đurađ. Na Svetog Đurađa je Hasan Kikić ubijen. Ja kao dijete od jedanaest godina, da li sam se onda trevila u polju ondje, čuvala sam ovce na Đurdjevdan.

I tako, taj čovjek dođe kući poslije šest mjeseci, oslobode ga. Ali od tog svega zla on dobije padavicu. I na kraju, taj Aleksandar Bajičić je otišao u šumu da nasječe neko drvo, nosio tamo neku stožinu. Njega uhvati padavica, i umre pod tim drvetom na vratu.

A moj brat odleži tri godine u Zenici, a suđeno pet. Majka odleži godinu dana. Kad dođe kući, ona napravi molbu za pomilovanje dve godine. I na molbu Aleksa dobije dve godine odobrenja. Poslije dođe. Oženi se. U armiju ode. I tamo su strašno ubeđivali ga da postane partijaš i komunista. On to nije prihvatio. U tome je tri zanata imao: zidarski, stolarski – nije takve ruke bilo, i varilački. On je u Željezari Zenici bio kao glavni majstor. Onda su ga ustaljali da ostane na poslu, on rekao – ne.

Majka došla, ona se borila za nas, i mene spasila da ja tu ne ostanem: meni je ova kuća jako teška, idem ja svojoj kući – i udam se. Brat dođe kući, oženi se. U armiju ode, poslije zaposli se.

 OVO SAM ISPUSTILA  Da vam kažem, ovo sam izoctavila, četrdeset sedme godine, kad su oca objesili, onda su brata i majku oćerali, dijete ostalo, Mirko se razboli, jedva preživio. Kada je sve to odigrato, nas brat primi. Taj najstariji. On nije imao djece, on pokupi nas. I ono preostale stoke što nisu… Goveda su nam oćerali, dok su druga goveda porasla do ćaćine smrti, četrdeset sedme. Nisu dirali u goveda. Svako veče deset ovaca uređivao moga oca sinovac, on je ostao, imao astmu, nije otišao na tu sjednicu, dosta ga stezalo. Narede nama svako veče deset ovaca da se donesu u komandu. Pa imali smo pet-šest stotina ovaca. Najjači čovjek bio u Banjalučkom srezu, zato su oni u njega i uprli. Jer Tito je zatirao pametno, školovano i bogato. I narede da se oderu ovce. On jadnik, taj moj brat, pokolje, odere, natovari na kola i odnese. Svaku večer deset ovasa. U deset večeri sto ovaca. Onda su se ti đavoli prekomandovali nekud. I prestalo se klati. To je sve četrdeset sedma. Otišli mi, oktobar mjesec, i kod nas pada snijeg. U torove, gdje su bili kupusnjaci, gdje su bile bašte, sjavili smo goveda tamo, štala nema, svak ima za svoje. Razrikale se, to podražuje cijelo selo. Odvezemo mi sijena, i slame na kolima, ali nije to dovoljno. I onda kako dozvole da se vratimo našim rođacima, gdje i brat, baš tamo gdje su ti saradnici bili partizanski, vratimo se tamo i dozvole da vratimo stoku štalama. Preko dana mi kod kuće budemo, a preko noći moramo ići izvan, konaku. I onda dok smo tamo bili, zapale nam kuću. Zapali akcija. Jer Tita je kupio akciju da ganja četnike po Čemernici. Snijeg bio, akcija veliku vatru zapali, a one stare kuće su bile sa otvorenim vatrištem, gore je čađ, od tog velikog plamena kad čađ uleti, izgore kuća. Zapalio narod kad je bio ozebao. Grijali se, onda ostala vatra i zapali se kuća.

Kad je sve to bilo, mi preselimo kod moga brata punice. Tamo smo bili dok nismo novu kuću sagradili. Mlađen u armiji, Aleksa u zatvoru, mama u zatvoru. Onda brat – mi smo imali veliku šumu: i jelovu, i bukovu, rastovu i javorovu. Mi smo rezale građu sa bratom, mi sestre. Rezali smo građu i pravili kuću. Brat, taj najstariji, napravi nam kuću. Nije na istom mjestu, pored one, malo pomaknuto. Sve zgrade su ostale očuvane, mi smo uvjek štale držali daleko, i radi muva i radi zdravlja, uvjek smo i svinjce i štale držali dalje od kuće. Bila je zima kad je kuća zapaljena, da je bilo ljeto ko zna šta bi još izgorjelo.

Mi sad živimo i toj novoj kući, ja sam se iz te nove kuće i udala. I živjela sedam godina sa svekrom i svekrvom, i djeverom. U Aginom selu.

OD STOLARA  KIRIDžIJA    Moj muž Lazo bio je stolar, a u Srbiji radio kao kiridžija. Tovario konje. Imao deset konja, svojijeh. Otišao najprije sa mojom braćom. Otišao u Pirot. U Pirotu je radio. Odvoji se od moje braće i ode i Surdulicu. On je kiridžija sa samaricama. Idu u šumu, natovare drva, iznose na cestu. Ja živim sa svekrom i svekrvom i dvoje djece. Slavica mi se bila rodila, pa poslije se rodio Anđelko. Deset godina muž provodi kao kiridžija. Nije otišao sa deset, otišao sa dva konja. Kako je zarađivao, tako je prikupljivao. Otišao sa mojom braćom, onda se on odvoji, ode za Surdulicu. Sa mojim rođacima. U Surdulici je radio gore po šumama, tamo je bio jedno vrijeme. Pa tamo ko i svaki mladi čovjek sa puno novaca, posrne. Imao je para, ali ja za njih nisam znala. Kupovao je konje, a preko zime i preko ljeta su se konji hranili. Kud je išlo i kako je išlo ne znam. Jedanput četrnaest mjeseci nije dolazio. Znam gdje je, pišemo mi jedno drugome.

Onda se preseli i Zajcevac. Ponovo se sastaje sa mojom braćom, u Zajcevcu, i tamo su radili. I onda ja se naljutim, neću pisati više. Šta da ja trošim pare, a ne dobijam! Ja ti prestanem pisati. Onda on pošalje materi pismo da ja dođem kod njega. I ja odem tamo i Zajcevac. To se prođe kroz Leskovac, ide se gore, Medveđa. Prođe se kroz Medveđu, u planinu, tamo su nastanjeni Crnogorci. Tamo ja nađem svojega muža, sastanem se sa svojom braćom. Neke barake, gde imaju i kuhinje i krevete. Radničke barake. Nisam povela djecu, ostala je svekrva sa djecom. Moja su braća otišla za Kalenić, isto kiridžije. Pa imali su dvadesetak konja.

Ja njemu kažem:

„Moraš kući, i gotovo. Rastavu braka tražiću smjesta ako ne dođeš“.

Moj rođak prekupi konje.

MUŽ U BEČ  JA ZA NJIME     Muž hoće i Beč. On je bio majstor i umio se snaći. Ali je, izgleda, htio da ide u svet. Htio je da ode kad je bio vojnik, pa nije uspio. I on ode na biro rada i Banjaluki i dobije posao u Austriji. I bio je na nekom mostu radili. I onda ponese ga voda, on se uhvati za stub, i neko ga spasi, tako preživeo. Dođe malo kući. Ode potom u Beč, i u Beču ostane. I napiše mi: Dovedi djecu, idemo dalje iz Austrije. I ja odem njemu u Beč. I kad sam došla u Beč, on je radio kao stolar i stanovao sa Turcima. Fabrika imala stanove za radnike. Sobe, u zgradama. Samo je Laza bio Srbin među njima. Ja kad sam došla, gdje te čovjek dovede u Turke? I, jedan Hrvat tu, oženio Švabicu iz Vukovara, i ja se nastanim kod njih. Ona je davno iz Vukovara otišla za Beč, ostala je Bečlika. Onda sam ja kod te babe stanovala. Zaposlim se u fabrici ogledala. Naučila sam koliko treba toga zanata na nekom kursu večernjem, tamo. Njega primi u firmu taj gazda gdje sam i

ja i dadu nam stan. Lijepu sobu i bračne krevete. Djecu sam ostavila kod sestre iGradiški, u Bosni. Nisam povela djecu tako što sam znala da on nije imao stan, nije imao ništa. Djeca kad se završila školska godina, nijesu se umela čuvati, neki auto udari sina i prebije mu ključnu kost. I moj muž povadi papire za djecu preko nekih naših prijatelja iz Bosne.

 Kad sam ošla u Beč, ja sam odmah počela pričati. O ustašama ne trebamo pričati.Komunisti su isti kao i ustaše. A oni izbječe na ma’ oči. A, reko’, a gdje su četnički logori bili? Nijedna klanica bez četničkih žrtava nije bila. Tito opet natrpao srpske mladiće u logore i tamnice. A moj muž voleo ići za Jugoslaviju. Kad god ide, on drhti. On nije imao nikakvoga grijeha, ali bojao se radi mene. Ja ne drhtim. Mi smo iz Beča dolazili.

IDEMO U KANADU   Moj muž je dao ideju da se ide u Kanadu. Pa imao je ljude koji su radili sa njim, pa došli u Kanadu, ovamo. I onda oni su pisali, mi smo se dopisivali. Sava Ćekić došao u Edmonton, a Todić otišao u Toronto. Savo bio građevinski inženjer, a grad Edmonton tek se gradio, to je devetsto šezdesetdeveta.

Mi smo došli 5. jula 1969. godine ovde. Edmonton je bio dibidus selo onda. U Kanadskoj ambasadi Laza je kao građevinar i stolar dobio papire, i otpremili ga ovdje. Mi dolazimo kao porodica, sa djecom, svi zajedno.

Sletimo avionom u Montrealu. Iz Montreala tri dana i tri noći vozom.

Siđemo ovde, u Edmontonu, u tri sata noću. Subota bila. Došli tu, tri sata noću, ne znaš engleski ništa. Njemački dijete jedno dve godine u školi učila. Šta će dijete, nije naučila ni njemački, a sad treba da zna engleski. Anđelko isto. I onda mi, kad smo došli tu, da smo znali bar vikati „Sprehen zi đermani?“, nego „Sprehen zi dojč?“, dojč – niko ne zna dojč. A sad na televizoru oni viču „dojče marke“, a prije samo đermani. Dođemo u hotel. Portir u plavoj onoj kabanici. Pitamo mi „Sprehen zi dojč?“ Ništa on nama nije rekao. Samo nazvao taksi. Mi smo govorili perfektno njemački, ja i Laza, a ponešto i djeca. Ode on, ne zna dojč, dođe drugi. Taj drugi zna njemački. Gdje ćemo, šta ćemo, odvezu nas u hotel. Oni su u stvari znali gdje nas vode. Strance koji dolaze.

Dođemo u „Džordž“ hotel. Dočeka nas širok čovek, ponizak. Kaže mom mužu:

„Govorite li kranjski?“ A Laza kaže:

„Govori kako hoćeš, samo nemoj engleski, pa i kranjski“.

On dobar čovjek, uslužan, radio pri tom hotelu. Izvede nas gore, pokaže sobu. Mi kažemo gladni smo. Samo smo jednom jeli za ova tri dana u vozu, imali neke napolitanke, poneli iz Beča. Djecu zadramljavali. Djeca dobra pa nisu ni tražila jesti. Ima u vozu restoracija, ali ne znaš govoriti. Jedanput pomože nam jedna djevojka. „Sprehen zi dojč?“, ona gleda u tebe. A jedna druga kaže „Ich spreche“ – šta hoćemo? Toliko i toliko jaja, i toliko i toliko slanine. Najedemo se mi tada i do Edmontona.

I, ujutru ustanemo. Sava Ćekić, znamo, otišao za Hamilton. A mi idemotražiti stan, i da nađemo nekog od naših. Tražimo negdje da spavamo. Nađemo tog Rusa gdje je Savo stanovao. Mi kažemo: Da nema ko drugi? Kaže – nema to sam ja uzeo te ljude, dobri su bili pa sam im dao sobu. Moja su deca otišla po školi. Kako smo našli adresu? – sa Savom smo se dopisivali.

NEDELJA IDEMO U CRKVU  U hotelu smo mi i dalje. Idemo u crkvu, nedjelja je, djeca spavajte. Nađemo rusku crkvu jednu, katedralu ukrajinsku. Nađemo drugu rusku crkvu: Sveta Varvara, zagranična. Uđemo u katoličku katedralu, u varoši, sve što napisano rukom, ne znaš ništa. A Lazo kaže:

“Bježimo odavde, Roso!“

„Kuda?“

„Ovo je crkva zub za zub“- misli jevrejska. Mi onda pređemo blok jedan da odemo u drugu crkvu, odemo u Svetu Varvaru. Tamo isto engleski, a mi ne znamo ništa. A mi u Svetu Trojicu. Završila se služba, kad uđosmo narod oko nas. Idu prosforu da uzmu, idu krstu. Ko smo, šta smo, upoznasmo se mi brzo da smo Srbi. Pokupi nas čovjek i žena, i u Svetog Vladimira. I tamo je služba. Posle službe ručak dobar, pripremile dobro Ruskinje. Vladika Sava Saračević završio službu, ide se isto za prosforu i krstu. I ova crkva otišla tamo na slavlje. Izlazi vladika iz oltara. Kaže:

„Draga braćo i sestre!“ – Srba puna crkva. Više Srba nego Rusa.“Ovdje je došao čovjek i žena, pobegli su od komunizma, živjeli su u Austriji četiri godine, došli su sa dvoje djece ovdje, njima, kaže, vjerovatno treba pomoći“. Onda se obrati nama: „A vi, kaže, dolje siđite u podrum. Pa ćemo porazgovarati“.

Završila se služba, vladika sio među nas i kaže:

„Lazo, imaš li novaca? Ako pema para, para će biti. Kad se zaposliš, ako si čovjek ti ćeš vratiti. A Lazo kaže:

„Kad ja potrošim ono što sam donio“. A donijeli pet hiljada američkih dolara, pa imali 150 hiljada šilinga. I Lazo veli – nisam trebao ovdje ni dolaziti. Ona viče imam krevete, ona viče imam ovo, imam ono. Sve Ruskinje se javljaju. Ona jedna veli – imam stan. Jer stan će se plaćati. Lazo kaže – ništa ne mogu uzimati do ponedeljka. Dok ne vidim gdje ću raditi, koliko daleko mi je radno mesto. Ako me bace negdje izvan ovog grada, moja žena i djeca ne mogu ostati ovdje, moraju ondak ići kud i ja. Tako.

DA NAĐEMO STAN         Odemo kod onog Rusa da vidimo stan. Potkrovlje stan: soba jedna i kuhinja, i dnevna soba. Mi to uzmemo. Pre-ko tog Rusa upoznamo jednog Mađara, Banaćanina i njegovu ženu.

Ja se zaposlim odmah u šivaonici.

Laza odvede neki Švaba na posao.

Uče te da šiješ. Šijem samo pantalone. Kaubojke, samo kaubojke šijemo, ništa drugo.

Preko tog Mađara, upoznamo jednu Mađaricu i izrentamo jednu malu kućicu. Uzmemo kao stanari, izda nam ta Mađarica pod kiriju. I tu se ovašljivimo! Bile su tri prostorije, pod krovom je bila soba, djeca spavala, a ja i muž smo u prizemlju. Za nas je to bilo dosta. I djeca se tu ovašljivila, ko zna ko je tu pre njih bio, možda su i pseta sa tim narodom, kako ovde biva. Kćer imala kosu dugu do pojasa, ja vidim da se dijete drapi po glavi, češe. Ja nisam to dugo zavirila, kad ja zavirim a to ka pljeve. Neko je imao, pa ostalo u krevetima. Sin kratku kosu – nađem dve-tri. Neće kćer da skrati kosu. Idem tražiti prašak u njemačku prodavnicu. Nađem prašak kod Poljaka, iščistim to. Preselimo se tamo, kod Poljaka, imalo topla voda, tuš. Tu smo bili četrnaest meseci. Pa se preselimo kod jednog Talijana.

Posle dvije godine kupimo kuću. A djeca su odmah pošla u školu. Čim smo došli. Mi smo imali kuću u gradu, tamo gde su Talijani, onaj njihov kvart,

talijanske prodavnice za prehranu.

Onda napravimo kuću na jugu Edmontona, tamo kod 38. avenije sadašnje. Imali smo kuću najlepšu u „eriji“, u tom kraju.

Ali – muž je samo četiri noći prespavao u toj kući. Poginuo je.

POGINUO LAZO BANOVIĆ    Ode u drugi grad raditi. Radio tamo. Kad je pošao kući, poginuo u kamionu, na 250 kilometara od grada. On je vozio svoj kamion. Niko ne zna šta se zbilo. Bila je kiša, kad kiša padne tamo je klizavo. Jedan čovjek je izjavio, kaže: „On je brzo vozio. Pre krivine me prestigao. Dok sam ja izlazio iz krivine, već je on sletio sa druma“. Ali Lazo je bio iskočio, u lijevu stranu. Onako ugruvan… No izgleda da je naišlo neko drugo vozilo i on je pregažen. Bio je iskočio iz kabine, i kamion se survao u provaliju. On je sebi otvorio vrata. On se spasavao. Policija kaže – njega je njegov kamion sustigivao. Sav je kamion smrvljen. Onaj što ga sustigao, onaj je njega satro, ali nije se zaustavio, a nije ni šćio reći. Policija je doša, pokupila ga. Nešto su ga pitali, i on je mahnuo glavom, potvrdio ili odrekao, ali govorio nije. I da je ostao živ, ne bi bio normalan. Od izletanja iz kamiona. Doktori su poslali izvještaj da mu je sve satrveno. I vrat, i sve, da ne bi možda ni preživio. To se dogodilo 6. septembra 1981, u šest popodne. Imao je pedeset i jednu godinu.

Sahranili smo Lazu u groblje u Edmontonu. Ima sada tamo jedna parcela u groblju, gdje su srpski spomenici. Ima veliko groblje i u njemu jedna parcela

katolička, jedna pravoslavna. Pa ima dosta Srba tu sahranjeno. Svi imaju svoje

spomenike. Kad se ide na 97. „strit“, ima groblje gdje su najviše Ličani se sahranili. Mog je muža ispratio sveštenik Radiša Nenković, po crkvenom, hrišćanskom i pravoslavnom obredu sve.

GDE SMO MI  I OTKUDA  U međuvremenu, došli su u Edmonton sinovac Vlado sa ženom Borkom, i stekli kćer Suzanu i sina Todora, zatim je došao bratanac Radenko – od brata Mlađena, i Slađana, bratanica – od brata Mirka.

Sin Anđelko otišao je sa bratom od strica, i sa alatom, u susedni grad, da radi.

Da li sanjam svoje rodno selo Ćukovac? Sanjam, sve neke djetinjarije, sanjam ono što sam voljela. Kao: uvjek sam u roditeljskoj kući, ili sam u šumi, ili u dvorištu… Sanjam: kao stojim kraj otvorenog prozora u jesenje predvečerje i pružam šake da hvatam jesenju kišu. Onda, već sam u dvorištu, trčim za jednim teletom što pobeglo iz štale naše… Poslije sanjam da sam u našoj šumi. I ja gledam gore beli oblak što plovi plavim nebom poviše našeg najvišeg hrasta. U tom trenutku skrivena veverica baca se žirom odozgo. I ja tražim kamen oblutak u šumskoj mahovini da se potegnem jer govorili su mi roditelji da veverica bere naše orahe i skriva sebi za zimu… Probudim se i poslije nekoliko trenutaka razaberem gdje sam to ja sada.

(Zapisano u Edmontonu, Kanada,

oktobra 1999. godine)